Robert Muzil Tri ženeMeki povezIzdavač Izdavačka organizacija RadEdicija Reč i misaoPogovor knjizi Tri ženeIz jednog pisma koje je Tomas Man 1939. godine uputio prijateljima u Londonu potiče izreka, kasnije često ponavljana u istorijama nemačke književnosti, da nikome među svojim savremenicima ne bi sa toliko sigurnosti mogao proricati slavu posle smrti kao Robertu Muzilu, romansijeru, novelisti i esejisti. Muzil, međutim, iako je od tada primio nekoliko značajnih književnih nagrada, kao pisac samo je životario u senci širokog interesovanja publike, čitaoci su već bili zaboravili na njegov roman Pometnje mladog Terlesa (Die Verwirrugen des Zoglings Torless), napisan i objavljen 1906. godine, a njegov novi roman Čovek bez svojstava (Der Mann ohne Eigenschaften), koji se pojavio 1930. godine, još nisu uspeli da shvate. Za onu krajnje intelektualnu esejistiku I novelistiku, međutim, koja je nastala u vremenu između ta dva romana, publika je pokazivala samo malo interesovanja. Duboko potišten, Muzil se pita: „Zar mogu da ne budem zavidan kao književnik? Ljudi su me napustili, moje oružje je polomljeno i prisiljen sam da slušam kako se kliče onima prema kojima je boginja sreće bila više naklonjena: nije li sve to, tragično?!“ Svu paradoksalnost njegove situacije, književni kritičar poznatog londonskog lista „Tajms“ izraziće nekoliko godina posle Muzilove smrti rečima: „Robert Muzil je najznačajniji romansijer nemačkog jezika u prvoj polovini našeg stoleća, ali ujedno i jedan od najnepoznatijih pisaca našega doba.“ Tako se i moglo dogoditi da se samo osmoro najvernijih prijatelja i poštovalaca preminulog Muzila okupi onog aprilskog dana 1942. godine na Ciriškom groblju, kada je prognanog književnika trebalo ispratiti na večni počinak. Novine u njegovoj zemlji, zaokupljenoj ratom i osvajanjem, nisu ni zabeležile smrt pisca koji se bio opredelio protiv rata i protiv osvajanja. I makar da su imale običaj da velom ćutanja obaviju sve što se događalo u redovima nemačke književne emigracije, ovoga puta ćutale su a da niko nije morao da ih upozori da treba ćutati. Tek posle rata počelo se osećati da je Muzil značio prekretnicu u nemačkoj književnosti, a proces njegovog otkrivanja, započet onim vrednosnim sudom koji je postavio „Tajms“ i naročito intenzivan pedesetih godina, jedan je od značajnih literarnih događaja našeg vremena. Literatura o Muzilu postaje sve obimnija i danas već možemo reći da se tri književnika, tako različitih pogleda i suprotnog stila, kao što su Tomas Man, Franc Kafka i Robert Muzil – sve jasnije izdvajaju kao pisci kojim će, po svemu sudeći, pripasti najistaknutije mesto u nemačkom proznom stvaranju u prvoj polovini XX stoleća.A u okvirima evropske književnosti može se postaviti i pitanje: ko je zapravo anticipirao razvojni put modernog romana? Da li je to stvarno bio Marsel Prust, koji je svoje junake oblikovao u svetlu svojih misli i svoje filozofije? Da li je to bio Džems Džojs koji rastvara radnju romana u unutrašnji monolog, u reku utisaka i asocijacija koja neprekidno protiče kroz čovekovu svest, ili pak – Robert Muzil sa Pometnjama mladog Terlesa.To prvo delo Roberta Muzila, ujedno i prva umetnička projekcija Frojdove psihoanalize u nemačkoj književnosti, sa fabulom o erotičkim stranputicama mladih ljudi lažno odgojenih, i suviše je autobiografsko da bismo ga mogli razumeti ne osvrćući se podrobnije na piščev život. Celovec, Muzilovo rodno mesto (grad isto toliko slovenački koliko i nemački, a godine 1880., kada se Muzil rodio, više slovenački nego nemački), samo je jedno od mnogobrojnih mesta službovanja njegovog oca, inženjera, koga je, kao i mnoge druge u to vreme, mlada celovečka industrija železa bila privukla obećavajući dobre uslove za rad. No Muzil je u svom kasnijem životu, nesumnjivo, sačuvao izvesnu sklonost prema slovenačkom svetu. Iz njegovog dnevnika vidimo da je ponešto znao slovenački, a među njegovim skicama jedna od najupečatljivijih je, svakako, opis sahrane u Slovenačkom primorju (Slowenisches Dorfbegrabnis).Uostalom, po svojim precima, po ocu poreklom iz Moravske a po majci iz Češke, on je bio koliko nemačke toliko i slovenske krvi. A ti njegovi preci mešovite krvi bili su lekari i oficiri, pravnici i inženjeri – austrijsko činovničko plemstvo i po ocu, i po majci. Među njima i jedan poznati orijentalist. I, uopšte, to su bili veoma obrazovani ljudi, skloni eksperimentisanju i filozofiranju. Ali, među njima je bilo i epileptičara, i žrtava raznih drugih, nimalo prijatnih bolesti.12/6