Macuo BašoVetar sa FudžijameMeki povezPrevod Petar VujačićMacuo Bašo (jap. rođen 1644. u Uenu; umro 24. novembra 1694. u Osaki), rođen kao Macuo Munefusa,[2][3] je bio poznati japanski pesnik Edo perioda. Bio je osnivač japanskog pesničkog stila Haiku i važi kao jedan od najboljih pisaca tog stila.Tokom svog života, Bašo je bio poznat po svojim radovima na kolaborativnoj hajkaj no renga formi; danas, nakon nekoliko vekova komentara, on se smatra najvećim majstorom haikua (koji se u njegove vreme nazivao hoku). Macuo Bašova poezija je međunarodno renomirana; a u Japanu mnoge od njegovih poema su reprodukovane na monumentima i tradicionalnim lokacijama. Mada je Bašo opravdano slavan na Zapadu zbog svog hokua, po njegovom mišljenju njegov najbolji rad je bio u predvođenju i učestvovanju u renkua. Citira se kako kaže, „Mnogi od mojih sledbenika mogu da pišu hoku jednako dobro kao i ja. Gde ja zaista pokazujem ko sam je u povezivanju hajkaj stihova.“[4]Bašo se počeo baviti pezijom u mladosti, i nakon što se integrisao u intelektualnu scenu Eda (modernog Tokija) on je brzo postao dobro širom Japana. On se izdržavao radeći kao učitelj; ali se nakon nekog vremena odrekao društvenog, urbanog života književnih krugova i bio je sklon lutanju po celoj zemlji, idući ka zapadu, istoku i daleko u severnu divljinu u potrazi za inspiracijom za pisanje. Njegove pesme su pod uticajem njegovog ličnog iskustva sveta koji ga je okruživao, često inkapsulirajući osećaj scene u nekoliko jednostavnih elemenata.Bašo je rođen 1644. godine, u blizini Uenu, u provinciji Iga.[5] Pretpostavlja se da je njegov otac bio nisko rangirajući samuraj, što je predispoziralo Baša za vojnu karijeru, ali bi mu to pružilo male šanse za vođenje značajnog života. Njegovi biografi tradicionalno tvrde da je on radio u kuhinjama.[6] Međutim, kao dete, Bašo je postao sluga Toda Jošitada . Njih dvoje su bili zainteresovani za hajkaj no renga, formu kolaborativne poetske kompozicije.[7] Sekvenca je započeta stihom u 5-7-5 mora formatu; taj stih je nazvan hoku, a nekoliko vekova kasnije je preimenovan u hajku, kad je predstavljen kao samostalni rad. Hoku stihovima su sledeli srodni 7-7 mora stihovi jednog drugog pesnika. Bašo i Jošitada su dali sebi haigō, ili hajkaj književne pseudonime; Bašov pseudonim je bio Sōbō, što je jednostavno bilo kandži (sino-japansko čitanje) njegovog imena, „Munefusa . Godine 1662. je prva Bašova poema objavljena.Godine 1665. Bašo i Jošitada su zajedno sa nekim poznaniicma sastavili hjakuin, ili renku sa sto stihova. Godine 1666. je usled Jošitadine iznenadne smrti Bašov mirni život sluge završen. Nisu sačuvani rekordi o njegovom životu iz tog doba, ali se smatra da je Bašo odustao od mogućnosti sticanja samurajskog statusa i da je napustio kuću.[8] Biografi su predložili razne razloge i odredišta, uključujući mogućnost afere između Baša i Šinto monahinje zvane Jutej što verovatno nije tačno.[9] Bašove lične reference na ovaj period su nejasne; on se prisećao da je „jedno vreme želeo da ima zvaničnu poziciju sa vlasništvom nad zemljištem“, i da je „bilo vreme kada je bio fasciniran načinima homoseksualne ljubavi“, mada nema indikacije da li se to odnosi na stvarne ili fikcione opsesije.[10] On nije bio siguran da li želi da se potpuno posveti poeziji; po njegovim sopstvenim rečima, „alternative su se borile na mom umu i činile moj život nemirnim“.[11] Moguće je da je njegova neodlučnost proisticala iz ondašnjeg relativno niskog statusa renga i hajkaja bez renga, što su bile prevashodno društvene aktivnosti, a ne ozbiljni umetnički poduhvati.[12] U svakom slučaju, njegove poeme su nastavile da se objavljuju u antologijama iz 1667, 1669, i 1671, i on je objavio kompilaciju svojih radova i radova drugih authora Teitoku škole, Igra morskih školjki, 1672. godine.[5] U proleće te godine on se preselio u Edo, da dalje studira poeziju.11/17