Autor: Domaći
Žanr: Ostalo

Autor:: Zoran Ljubičić
Žanrovi:: Domaći pisci, Priče
Izdavač:: Agora
Godina izdanja:: 2020.
Broj strana: 99
Pismo: Ćirilica
Povez: Tvrd
Format: 21 cm

Jedan stari egipatski natpis iz Novog carstva glasi:

„Knjiga je vrednija od svih spomenika, jer ona sama gradi spomenik u srcu onoga koji je čita.“

Posle čitanja rukopisa Otkopčavanje, odmah sam ga video u obliku knjige, i odmah se setio da negde u svom dnevniku „Salita agli orti“ imam prigodnu sentenciju za emotivno iznenađenje, koje me obuzelo. Kao da su se stari Egipćani umešali, neimarski kako su umeli, u stvaranje ove knjige.

Autor Zoran Ljubičić se ovoga puta priklonio savremenoj esemes komunikaciji, ne da bi ugodio „novim“ čitaocima, koji ne žele da gube vreme čitajući romane i pripovetke, već da ih osokoli veštinom da se u maloj formi može ispričati roman. Mogao je mirne duše da im citira Hemingveja, koji se kladio da može da napiše priču u šest reči! I dobio je opkladu, za priču:

„Na prodaju. Cipelice za bebu. Nenošene.“

Onaj ko voli da čita – čitaće i Rat i mir i Otkopčavanje, sa istim uživanjem. Uostalom, i sam pripadam toj vrsti čitalaca. Bertrand Rasel kao da je čuo ove moje reči kad je zapisao: „Kad uživate u gubljenju vremena, onda to nije gubljenje vremena!“

Zoran Ljubičić je majstorski pobegao od aforizama, kiteći svoje rečenice oneobičenim situacijama, sličnim nonsensu Danijela Harmsa, a poetski bogatim kao kod Mike Antića. Kada u priči „Uvek“ napiše „Pamtim ono što ne vidim“, kao da slušamo zapitanog Miku: „Šta će nam narod, kad imamo ljude?“

Posle svake priče čitalac će zastati i razmisliti. Ili će priču usvojiti zdravo za gotovo, ili će pokušati da je završi u sebi, da joj doda još neko značenje. Tako čitalac postaje piščev saradnik, koautor, ili u najmanju ruku – zahvalni sledbenik. Još ako se prepozna u priči „Beleška pisca“, u rečima: „Sve što uradi čini mu se nekako poznatim, kao da ne živi prvi put“, onda će nastaviti da traga i dalje za svojom biografijom u Ljubičićevim pričama. Nasmejaće se posle priče „Beznadežno“, jer je i sam svojevremeno kidao listiće, preslišavajući se da li ga devojka, ili devojku dečak, voli ili ne voli, ali su bili mudriji, izbegli su travku sa parnim brojem listića!

– Ljubivoje Ršumović, iz Pogovora