Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Izdavač: Žiravac, Požega
Godina izdanja: 2008.
Povez: Tvrd
Broj strana: 182
Stanje: Dobro - Veoma dobro (Malo je oštećen prevoj između rikne i zadnje korice)

O knjizi sa `Glas dijaspore`:
Serbia, Kosovo, Curriculum vitae

аутор Иван Ршумовић

Таблу са натписом, који је у досадашњој литератури био карактеристичан за Дантеов Пакао а чија порука је била одиста обесхрабрујућа, …»оставите сваку наду заувек», песник, Иван Ршумовић је окачио на улазу у земљу Србију, још оне давне, суморне вечери када је Анти – крист разљуљао и обезглавио хришћанско знамење, док су тај чин и то дело обезбеђивали хришћански ратници, они што некада правише походе у Јерузалем, гроб Христов, или ти, потомци њихови, свеједно је.

… Ал једно, ВИЋ под ходом,

Тешким, тромим, готово пресахлим,

Једно ВИЋ

са круном над њим

још увек осећам…

Тужбалица је ово епска, другачија и болнија од оних којима се наша епика дичи међу родовима и жанровима књижевним. Ово је крик страдалника над којим је небо затворено, ово је само симболика замењених теза, овде ВИЋ је Србија, више од Србије, сестра Батрићева из које више нема суза, ово је Иван Ршумовић ушао у људску и књижевну зрелину, величину, пијаделсталског типа одакле се боље види, даље сагледава и лепше описује.

На већој висини је и бол већи. Интензитет му расте као у мајке Југовића, не да би се читаоци саблажњавали у могућој и немогућој анализи реченичне творбе, већ да би им песничка слика непојмљивих габарита у једном тренутку изгледала као косовски божур, крвав како и приличи великом српском цвету:

…Ћути! И умри!

Ал, у засадима винограда,

у метохијским тишинама

Између два пуцња, рафала, силовања

………………………………………………………..

Издишем, без капи течности

Која личи на воду ал мирише на крв,

Рађам се.

Прометеја везаше.

Ја сам се везах. За Проклетије.

Поново зазивам орлове да ми кидају месо

Али се не плашим…

Иванова реторика није прича политичара, историка или аналитичара. Он не сакупља одређене поене, он искрено израња на површину, ваздуха ради, да би преживео и наставио даље, даље иза Карпата или обала Каспијског језера одакле су пред копитама рускога књаза Свјатислава кренуле хорде лешинара, полетеле ка нама, плодним и родним моравским земљама, јадранским мочварама и Проклетим Проклетијама, где смо им ми, савијали прва гнезда и учили их да полете…

До мојих путева и ужаснут схватих

Да они више нису моји.

Оскрнавише ми стару шљиву,

Тек олисталу,

У рано пролеће,

Последњу, усамљену у дрвореду четинара»…

Ова књига ће бити уџбеник родољубиве поезије ако и нас претекне и прекостане неко, коме ће та реч бити у души, на срцу и уснама. Ово је неки образац у којем песник наслове својих нових песама – циклуса, ставља у општи контекст структуре лирског дела. Упоредност општих термина са душевним стањима аутора, чине неку јачу и занимљивију структуру од досадашњих. Грација и елеганција форме, снага израза, богатства језика и невероватан смисао за лепоту израза, сказа, песничку слику и живот те слике у читаочевој свести, несвесни је део ауторског дара Ивана Ршумовића, који је рођен да буде песник и то не обичан, свакодневни, већ онај, за сва времена. Дар божији, да овоземаљским речима дочарава небеске појаве и велике догађаје из малих, људских живота, књижевни теоретичари називају талентом.

Таленат Ивана Ршумовића је одавно указивао да је реч о необичнику и чудаственику лирском. А, ова књига, збир је свих пишчевих зрелина или је то, ово време покушало да оне боље од једнаких, обележи на неки свој, чудаствени начин.

Изузетно занимљива поезија чини најновију књигу књижевника Ивана Ршумовића, ванвременском… Иван Ршумовић је на себе преузео ризик одговорности и поистовећености, његово певање, казивање у првом лицу множине има више значења, тежине али је и одговорност пред Богом, историјом и истином већа. Већи је бол који болује, градација којом гради, поређење којим пореди, придев којим описује, ритам којим усклађује буру очаја, метар, којим једначи динамику израза, исказа и сказа чемерника:

… «И стадох.

Међу боровима Шаре

Лечим незалечиву рану последње шљиве

Под коју ћу свој род да сакупим.

И да окупим.»

(О песмама Ивана Ршумовића, Мр Раде Вучићевић)