Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

LENJIVCI I DRUGE PRICE

BOGUNOVIC GORAN

izdavač : KORNET
Bogunović piše lako, fino, ležerno, čitanje njegovih proza dobra je zabava i za poklonike brzorazvijajućih fabula, ali i za one kojima su draže intelektualne začkoljice. U ovoj zbirci autor se nekako najviše naklonio likovima koji žele izaći iz svoje kože, koji žele biti netko drugi, pa se ostvarenju te svoje težnje nastoje približavati maštanjem, sanjanjem, voajerstvom, glumljenjem, ili, u pasivnijoj formi, čekanjem da se sudbinski preokret dogodi bez da ga sami malo potaknu.

Ovi će se potonji često pokazati i kao naivni optimisti, ili će pak događanju, koje se bez njihova upliva zakotrlja, pomoći glumeći da su netko drugi, čak i kad se stvari odvijaju na štetu njihovog pravog identiteta.

O vrednim blogerima
Goran Bogunović, Ljenjivci i druge priče
Vladimir Arsenić
Blogeri koji počinju da pišu knjige, odnosno oni koji svoje tekstove sređuju i objavljuju u štampanom izdanju, fenomen je star nekoliko godina i kod nas možda još nedovoljno popularan. Ipak, izdavačka kuća Kornet trudi se da u svojoj nevelikoj produkciji posveti pažnju autorima koji su se već dokazali pišući za net. Zanimljiv slučaj, svakako, predstavlja roman Leposava Pavla Ćosića, koji se čak našao i u širem izboru za Ninovu nagradu.
U svetlu tog pokušaja davanja prostora netopiscima, u ovoj izdavačkoj kući izašla je i zbirka pripovedaka Ljenjivci i druge priče zagrebačkog pisca Gorana Bogunovića. Od devetnaest pripovedaka iz ove knjige nekoliko bi moglo da se nađe u mom najužem izboru za odlična prozna ostvarenja 2007. godine, nekolicinu bi vredelo doraditi, a neke su, na žalost, zaslužile da ih zaboravimo odmah posle prvog čitanja, ako ste već krenuli u tu avanturu.
Među onima koje zaslužuju čitalačku pažnju izdvojio bih priču koja otvara zbirku Marina vozi bicikl. Sjajni narativ jednog fetišiste i, kako se naposletku ispostavlja, ubice, napisan je sveže i sa dovoljno ironije da bi se priči dala potrebna dubina. Metonimija koja stoji u osnovi zapleta (bicikl marke Marin umesto devojke po imenu Vesna, a kojoj pripovedač u svojim fantazijama daje ime Marina) malim okretom sudbine pretvara se u tragičku ironiju kad po istoj osnovi bliskosti, umesto Marininog/Vesninog dečka, strada sama devojka kojoj naizgled pripovedač nije želeo zlo. Naratorov pokušaj da spase Marinu, naravno, ne uspeva jer kad je on pozove imenom koje joj je nadenuo zbog bicikla, ona se ne odaziva. Ipak, on ne pokušava da je dozove na drugi način, pa se metonimijski zaplet pretvara u metaforu o sudbini i silama koje njome upravljaju.
Tlocrt je još jedna od onih priča koje bih želeo da izdvojim kao veoma uspešne. Ona u pet strana uspeva da smesti susret sa boljom/bolnom prošlošću i da ispriča priču o sazrevanju kroz susret sa onim što je nekada bilo, a što je sada zauvek već promenjeno. Kroz lik tek jednom spomenutog brata, te par natuknica o spaljivanju vikendice, može se naslutiti da se i za oca i za sina radi o traumatskom susretu. Fino nijansiranje kontrasta između nekadašnje moći i sadašnje nemoći i obrtanje njihovih uloga, čini ovu priču jednim od najlepših momenata knjige.
Da je bilo vremena i uredničkog strpljenja trebalo je neke od priča koje nose kafkijansku atmosferu još dorađivati i od njih bi se tako mogla napraviti bolja proza. Odličan primer za to je Moja kornjača u kojoj se postepeno odvija preobražaj kornjače u Kornjaču. Međutim, povest o ljudskoj slabosti u ovoj priči ostala je na nivou kafanske priče sa dosetkom, a dobra zamisao i potencijal dostojan praškog velikana zaustavljeni su i pre nego što su se razmahali. Odigrana na prvu loptu i ispričana u obrnutoj ekspoziciji, Moja kornjača čak propušta priliku da iznenadi čitaoce jer je sve u njoj tako očekivano, kao u detektivskom romanu u kome je svakom lako da pogodi ubicu. Da su kojim slučajem vremenski poredak i perspektiva u priči bili drugačiji, mogli smo dobiti kudikamo zanimljiviji rezultat.
Priče iz najslabije kategorije u ovoj zbirci ne nude nam hrabra i inventivna rešenja za neke od arhetipskih situacija u kojima se likovi Gorana Bogunovića nalaze. Priča To o sukobu generacija, odnosno o sukobu oca i sina prilično je neubedljiva, osim ako se ne radi o sasvim poremećenim osobama - ipak se nesporazumi oko pokaznih zamenica ne razrešavaju ubistvom. Ukoliko je, pak, to slučaj onda je priča neubedljiva iz upravo suprotnih razloga, jer ni otac ni sin ne daju nam za pravo da posumnjamo u njihovo ludilo osvedočeno u završnom sukobu. Priča Ribe ne osjećaju bol, ispričana iz perspektive morske ribe, ne uspeva da prevaziđe jalovu začudnost izabrane perspektive, verovatno stoga što ni ne pokušava da poveže priču lovaca sa onom koju pripoveda lovina.
Verovatno u tome leži načelna slabost čitave knjige koja ipak ne spada u najgore naslove objavljene prošle godine. Sa malo pažljivijeg rada na tekstu, priče Gorana Bogunovića mogle bi biti izuzetno dobre. Problem, rekao bih, ne leži samo u autoru, već se čini da izdavačka kuća Kornet nema velikih ambicija. To je velika šteta jer im knjige izgledaju dobro i nude čitalačkoj publici, ukupno gledano, zanimljive tekstove. Možda bi radom sa brižljivijim urednicima i njihove knjige mogle da prerastu u nešto veće od samo duhovitih dosetki i relativno lake zabave svojstvene netopiscima.
godina 2007
S.S.