pregleda

БОЖУР ХАЈДУКОВИЋ - ЗОРА НАД ЗЛОДОЛОМ


Cena:
300 din
Stanje: Nekorišćen
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Lično preuzimanje
Plaćanje: Plaćanje pre slanja (Ostalo)
Plaćanje pouzećem
Lično
Grad: Palilula,
Beograd-Palilula
Prodavac

odmetnik (229)

Pozitivne: 284

Negativne: 0

Svi predmeti prodavca

kontaktiraj prodavca

Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2017
Autor: Domaći
Žanr: Pripovetke
Jezik: Srpski

Божур Хајдуковић: ЗОРА НАД ЗЛОДОЛОМ
Издавач: Виогор, Београд, 2017
Број страна: 125
Мек повез
Књига је нова

Светислав Пушоњић
СВЕТ КОЈИ ЈЕ НЕСТАО
( Поговор књизи приповедака Божура Хајдуковића, која је изашла у издању "Виогора", након 39 година од првог објављивања )

Негде до половине XX века, сељаци су чинили преко осамдесет процената укупног српства. За разлику од већине европских народа, Срби никада нису били грађанска нација нити је грађанство као сталеж икада представљало значајнији чинилац. Велики градови почивају на великим индустријама, а пошто су земљорадња и сточарство одувек важиле за примарне делатности код Срба, то се на овим просторима велики градови никада нису могли ни успоставити. У односу према селу, градови су били споредна и пратећа појава, мала стецишта неколицине занатлија и трговаца, неопходних зарад нешто производа који се нису могли направити у кругу сеоских домаћинстава.
Разлози су и етнопсихолошки. Као народу широке душе и слободног срца, Србима је више пасовало раштркано, слободно и неспутано живљење међу ливадама, шумама и горама, него тискање на малим просторима, у тескоби и загушљивости градских квартова, препуних несносног жамора и дућанских испарења.
И баш у чињеници да је српство одувек било сељачко, а само успут и донекле грађанско, лежала је његова највећа снага, толико пута историјски потврђена. Јер управо је село представљало најјаче и најсигурније упориште српства, а сељаци најздравији, највиталнији и најборбенији део нације. Свакодневно изложен суровим животним стихијама, прекаљен безбројним искушењима у борби са силама природе, силама друштвених система, силама историје, српски сељак је изграђивао све чвршће и стабилније кодексе, везујући их током дуге историје у специфични, хришћанством надахнути српски стоицизам, поставши узор непоколебиве вере, моралне отреситости, физичке и духовне крепкости. Само такав, могао је на плећима изнети голготу балканских и светских ратова, тући неупоредиво бројнијег и до зуба наоражаног непријатеља, газити ледене висове Албаније данима празног стомака, јуришати на Кајмакчалан, пробијати Солунски фронт брже од француске коњице, чиме је изазивао дивљење и савезничке и непријатељске војске.
Као у бајци о Баш-Челику, чији извор снаге није био у мишицама и оружју, него у неком малом врапцу иза седам гора и седам мора, тако ни снага Србије никада није почивала у бројности, наоружању, економији, огромности територије, него баш у селу, у непобедивој сили његовог вечно младог живота. У селу, српство је имало свој најдубљи и најживотворнији корен. Кроз село и са селом оно се напајало са исконских врела живота и духовности. Хришћански идеал саборности нигде није постао тако реалан и целовит као у српском селу. Управо због тога српско хришћанство никада није боловало од склеротичног догматизма и високоумне казуистике попут византијског, блискоисточног или модерног, него је увек било радосно, живо и борбено. Захваљујући Светом Сави, који је дух Христове науке и дух аутентичног народног живота везао у складан, готово савршен органски спој, српско сељачко хришћанство током векова се разрастало у величанствену културу, најпотпуније изражену целокупним усменим стваралаштвом, по којој нас, захваљујући Вуку Караџићу, свет једино и (пре)познаје. Упркос томе, немали број интелектуалаца ( попут рецимо Светислава Басаре ), искомплексираних пореклом, а отрованих духом проевропског квазиелитизма, згража се над некаквим „простонародњаштвом” српске културе, упињући се да јој претпоставе „елитизам” грађанског и средњовековног стваралаштва (по њима наводно „аутентичнијег” и „српскијег” од сељачког). Но довољан је овлашан поглед на творевине српске грађанске културе ранијих векова, па схватити да су оне, сем у ретким изузецима, бледе имитације грчких, римских и западноевропских узора, малокрвне спрам силине, раскоши и надахнућа српске усмене баштине, поникле и однеговане управо међу сељацима. То племићима, грађанима, интелектуалцима свих епоха ипак није сметало да се горде над „говедарским” језиком и „говедарском” културом, али према Христовим речима да ће „први бити последњи, а последњи први”, вазда презирани и поругани сељаци би у свим критичним фазама историје показали блиставост, лепоту и снагу српског духа, док је њихова горда квазиелита увек показивала унутрашњу беду, одрођеност и срамоту.
И у давнијим епохама понајпре су племићи и главари („Великаши, проклете им душе”, како рече Његош), а у последња два века грађани и интелектуалци, постајали склони да се приклоне дувајућим ветровима из света и одрекну сопства, турчећи се и западњачећи, а одувек су сељаци бивали они који су до краја остајали непоколебиви, доследни и верни идеалима заједнице, спремни да се зарад њих одрекну овоземаљских угодности и поднесу сва страдања. Срби су имали праву елиту само када је она била здрава сељачка, попут Карађорђа и његових доглавника или Марка Миљанова и других сердара и војвода. Зато су највећи српски светитељи, хероји, војсковође, уметници, научници били углавном сељачки синови, и све док је српским венама текла сељачка крв, Срби као народ никада нису оскудевали у Карађорђима, Миљановима, Мишићима, Николајима, Теслама, Пупинима. Село је представљало духовни, историјски и привредни стожер, оно је било исконски чувар свих тајни на којима српство почива.
Али као што се Баш-Челик није могао победити борбом прса у прса, већ је требало наћи и удавити оног малог врапца у коме је почивала његова снага, тако се ни српство није могло уништити турским и немачким инвазијама, јасеновцима, голим отоцима и пасјим гробљима, него једино – разорењем села. У последња два века, безмало са ослобођењем од турске окупације, интелектуална елита Србије, образована по француским и немачким универзитетима, није ни радила друго осим разграђивала кодексе сељачког стоицизма, настојећи да их искорени и потисне, а саме сељаке ментално преобликује у духу нових и „напредних” философских доктрина. Тако су сељаци непрестано тровани прогресистичким вирусима о наводној „примитивности” њиховог рада, живота, мишљења, „ропском положају жене”, „превазиђености патријархалног система”, „потреби модернизације” и слично. Но имајући више поверења у наслеђену и хиљадугодишњим искуством потврђену мудрост, него у плитко и на брзу руку стечено знање надмених и убеђених „вилозофа”, сељаци су остајали темељни и чврсти у свом духовном и моралном ставу, вазда сумњичави и неповерљиви спрам свега што долази са стране. Све до 1945. године када убрзани и вештачки подстицан индустријски развој изазива талас масовне урбанизације, што селу задаје најтежи ударац, а на српској души оставља трајне и можда неизлечиве повреде.
Приче Божура Хајдуковића инспирисане су баш овим мучним периодом у коме српско село бива распето између органске тежње да остане до краја верно још увек живим матрицама на којима је хиљадама година почивало, и надолазећих либерално-прогресистичких схватања којима је пут крчила агресивна титокомунистичка идеологија. Као чедо Старе Херцеговине, простора изразите патријархалности и укорењености – и то њеног веома специфичног региона на тромеђи трију бивших југословенских република (потом држава) који обухвата градове Прибој, Пријепоље, Пљевља ( западни део и такозваног „Санџака”, односно Рашке области ) – Божур Хајдуковић је могао јасније него писци са других подручја осетити суштину овог унутрашњег конфликта у бићу народа.
Тај „судар светова” нигде није тако уочљив као у његовој причи-писму Не остављај трагове за собом. Брижна мајка, жена старинског соја, ужаснута сеоским скандалом који је донео нови начин живљења, поручује својим синовима-студентима: „Знала сам ја, богоми, чим вас посласмо на те школе, да ћете ви нама неку муку на дроб савити. Неће вас тамо ничему поштеном научити, не бој се”. Иако неписмена, ова бистра и отресита сељанка лако прозире да се корен моралне раслабљености нових генерација налази баш у школи, у њеним сумњивим доктринама којима се отровао и покварио карактер њихове деце. Све чему су деца учена у побожним патријархалним домовима, насилно је искорењивано из њихових душа баш у школама. Јер, инсистирајући на свему прошлом као „мрачном” и „превазиђеном” и свему будућем као „светлом” и „напредном”, школа и јесте посејала семе раздора међу генерацијама, отимајући децу родитељима као „данак у крви” и окрећући их против њихових тобож „назадних” и „застарелих” веровања и размишљања. Део тог разарајућег процеса је и либерализација мушко-женских односа, која у послератним деценијама хвата све дубљи корен међу омладином. Еволуирајући касније у „сексуалну револуцију”, она ће током времена још агресивније легитимисати и умножавати промискуитет, порнографију, хомосексуализам, и тиме до краја изобличити и унаказити лепоту и смисао полне љубави.
„Боље ти је и не живљети, но живљети под црним образом”, каже ова честита жена из најдубље моралне стрепње, вероватно крајње неразумљиве и смешне неком данашњем тинејџеру, навикнутом да мења девојке као гардеробу. Али управо је та стрепња, тај божији страх од зла, представљала исконски темељ српства, његово надахнуће ка врлини и Богу. Из ње су се временом породиле институције образа, срамоте и грехоте, хришћанске категорије које су међу другим сталежима постојале теолошки или етички апстрактно, али међу сељацима сасвим реално и живо.
Међутим, индоктринацијом младих генерација кроз школу, медије, новокомпоновану и рок културу, ове спонтано кристалисане институције замењене су идеалима „напретка”, „светле будућности” и „бољег живота”, па је све претходно ваљало уклонити као неразумну и непотребну сметњу. Намамљени причама о богатијем, безбеднијем и лакшем животу по градовима, деца окрећу леђа својим родитељима и буквално „беже” са села, у гомилама. Зато се надничари из истоимене Хајдуковићеве приче с правом питају: „Какав је то кастиг завладо те све побјеже од земље?”, закључујући: „Мора да је пред неко грдило”.
Да су прогресистичке кованице о „напретку” и „срећној будућности” биле само ђавоље маске за „грдило” потврдиле су наредне деценије све до наших дана. У страсној жудњи да задобију грађански идентитет, ове прве генерације сељака-грађана крајње некритички усвајају нова мерила, прилагођавајући се монденским хировима урбане културе, доводећи своју, још увек сељачку душу, у неописиви раскорак. Следећа генерација, тј. њихова деца, већ говоре енглески, лупају у бубњеве, кљукају се електричном музиком, разврставајући се по псеудозаједницама као рокери, панкери, хеви-металци или репери. Она знају сваку песму Ролингстонса, Пинк Флојда, Мадоне или Ту Пака, али о себи и свом пореклу готово ништа, јер родитељи то и несвесно крију од њих, унесрећујући их за сва времена. Тако између дедова са села, и унука стасалих по градовима, настаје прекид, празнина. Нема наслеђа, нема предања. Једна карика је пукла и ланац више не може да се споји. Деда и унук гледају се као странци. Оба Срби, али се не препознају. Деда са тугом гледа у унука, тражећи најмањи знак своје крви на његовом бледом, испијеном лицу, у његовим празним, туђим очима. Унук, затрован духом постмодерног цинизма, исмева деду, његову шајкачу и опанке, његово причање, понашање, поимање. Ништа му није јасно и све му је смешно. Јер, унук више није Србин. Номинално да, али душом не. Унук је tabula rasa која се може исписати било чим; унук је генерација х, y, z која живи у вечитој садашњости, дрска и себична индивидуа без завичаја и заједнице. Он нема породицу, фамилију и нацију. Њему више нико није род.
Ова велика послератна сеоба Срба из Богом створене природе у бетонско-челичну, човекову, довела је Србе тамо где нису могли ни турски колац, ни немачке инвазије, ни усташка кама – на саму ивицу биолошког и духовног опстанка. Готово читава нација, дотле раштркана по брдима и планинама, за свега пар деценија сабила се у зграде, солитере и друга бетонска саћа. Од здравих, стаситих и отреситих горштака претворила се у бледуњаво, психотично и послушно грађанство, подложно свим видовима манипулације. По селима остају само старци и нешто млађих, који такође чекају своју прилику за бег. Тако отприлике изгледа многохваљена „будућност” – тада комунистичко, а данас европско и глобалистичко златно теле коме су се поклонили сви послератни нараштаји.
Но Божур Хајдуковић се не бави превише последицама и коначним исходима. Нови живот који се разбуктава у низинама назире се посредно, у одблесцима, као нешто надолазеће и претеће спрам свега старог. Његово село је село родитеља, деца су негде на страни, по школама, фабрикама, градовима. Пишчев поглед не излази ван сеоског круга и онога што се у њему сачувало, иако дух либерализма, увелико одомаћен по нарастајућим градовима, куца и на врата села, нагризајући моралне кодексе и реметећи духовну равнотежу. Слободнији однос према љубави, на пример, закомпликовао је мушко-женске односе, због чега и удаја постаје проблем. „Ко ће данас момку вјеровати”, каже Јеленка у причи Ђевојачка спрема, што значи да обећање брака ( као и било које друго обећање ) више не постоји као неписани закон, односно реч која једном изговорена постаје обавезујућа, већ само као израз тренутног расположења које се може прекршити са његовим проласком. Али без обзира на бројна искушења са којима се суочава, Хајдуковићево село задржало је свој исконски дух, и као његов носталгичар он тежи да га сачува од заборава, да свет који нестаје и који је у наше време готово сасвим ишчезао, остане жив макар у његовим причама.
Главни јунак свих Хајдуковићевих прича јесте заједница, и то не некаква апстрахована, интересна, утопијска ( попут колектива, друштва, човечанства ), него заједница која је заснована спонтано, на природним, историјским и духовним везама. Заједница, каква данас, хтели то да признамо или не, више не постоји чак ни у остацима.
Заједница предочена Хајдуковићевим причама јесте органска, самоникла. Она је у исти мах и биће и душа и свест. Без обзира на самосталност и непоновљивост њених чланова, њихове врлине и мане, њихове свађе и сукобе, она постоји као надцелина која је присутна у свакој појединачној свести. У причи Прољеће у Санџаку, једној од најлепших у збирци, удовица Стака страда због сопствене ускогрудости и осветољубља које изазивају мржњу села, али након њене смрти, сељаци превазилазе страсти изазване сукобом и преузимају бригу о Стакиној нејакој деци. Та племенитост која се јавља одмах иза мржње и пакости, показује широк распон међуљудских односа у заједници, сву њихову динамику и сложеност. Јер заједница није заједница истих, нити заједница ваљаних, она је заједница некада чврстих и постојаних, а некад слабих и несавршених људи, распетих свим овоземаљским искушењима. У таквој заједници има места и за Кола Пољака. Иако скитница, блудник и пијаница Коле Пољак је оличење сирове снаге и неисцрпног животног елана који делује подстицајно и окрепљујуће. Својом ведрином и необузданим темпераментом он као да озарује и остале, уносећи разбибригу и веселост. Није случајно Хајдуковићево потенцирање овог живописног јунака. Свеприсутност Кола Пољака буди скривене животне силе и суочава са бескрајним пољима слободе у условима сурове егзистенције. У њему има нечега дивљег и варварског што пркоси ушкопљеничком духу надируће цивилизације. И његова „освета” земљацима, којом се бави прича Чудо у Буковику, ма како етички могла бити протумачена, ипак оличава животворну стихију која се опире кастративним идеолошким механизмима ( на један, додуше, прилично бизаран начин ). Тамо где су ти механизми опустошили и обезвредили живот у његовом исконском трајању, остављајући село без порода и становништва, а тиме и будућности, јављају се Колова „копилад” као резултат дејства оних тајанствених сила које стоје наспрам сила смрти, а то је сила рађања и плодности, сила живота који чини последњи трзај да би самог себе обновио и продужио.
Таква је Хајдуковићева заједница: раскошна, разноврсна, динамична, бивствена. У њој ври као у лонцу јер је жива, није статична и непокретна, баш зато што је непосредније изложена ударима елементарних стихија. Она пролази кроз агоније и сукобе, она се дели и цепа долазећи на ивицу распада и катастрофе, али се после прележане температуре ипак враћа покајању и љубави као својим исконским темељима. У причи Спровод старац Василије се крвнички завађа са комшијом Ристаном, али га на самрти ипак зове да се опросте као најрођенији. Подлегање слабостима људске природе је стално, али је стално и настојање да се оне превазиђу, зато што је стална и свест о вечном закону зарад кога ваља, колико год је могуће, остати у љубави, у врлини, не огрешити се о другог. Ту се огледа српском бићу толико својствена душевна динамика, која долази од искрене и дубоко укорењене светосавске побожности и представља основни принцип српског заједништва, чији најизворнији и најистинитији вид представља управо село. Док је село било јако и српство је било јако. Са умирањем села почело је да умире и српство. Раслабљено и пролетеризовано градско становништво пало је далеко испод критеријума својих предака и идеала које српство оличава.
Највећи узлет Хајдуковићева заједница доживљава у причи Злоћудна ријека. У густој и чаровитој атмосфери сеоске вечери, чекајући да проточи првенац из казана, сељаци се препуштају опојном духу приповедања. Пијанка, веселост и савршена спонтаност прожете су здравим и обесним хумором, прерастају у саборност која просто кипи животним обиљем. Сви постају једна душа, а сама душа се прелива преко ивица својих могућности. Ни ноћ није обична. Осећа се присуство оностраног и бесконачног. Тромост материје је побеђена, живи се само духом. Песма, шала и смех узводе ка небу, надилазе сва искушења овоземаљског. Стари свет вероватно губи битку пред новим, али ће наставити да постоји као слутња, као идеал, као духовна суштина. Као виши облик стварности који ће се у неким бољим временима поново материјализовати. Некада кочоперни и свадљиви, а некада широкогруди и душевни, јунаци ових прича најпотпуније оличавају широк распон српске душе и њену глад за смислом, лепотом и љубављу. Круг око ракијског казана јесте оаза поетичности, последње уточиште слободног духа наспрам линеарног света опустошеног рационалистичко-прогресистичким моделима живљења. Света који више не уме ни да се радује ни да тугује, ни да мрзи ни да воли, јер је сатеран под идеолошке лењире који су га испразнили од емоција и потопили у сатанску равнодушност.
Међутим, колико год тврдокорно и непоколебиво, у судару са духом нових времена ни село не успева да одоли. Распаљивање потрошачких снова квари душу и самих сељака. Новоотворена кафана Шумски рај и заносна певачица Шестоперка јесу прејако искушење чак и за непопустљиве старохерцеговачке домаћине. Они занемарују своје послове и преко ноћи се мењају. Стари, патријархални морал попушта пред новим, либералним. „Ја дивнијег ли времена, мајко моја рођена”, уздише стари Стеван гледајући у заносну Шестоперку, „Док си млад, гледај што можеш у се, и на се, и пода се. Ништа не жали, само гледај да се што боље проведеш, ионако све прође”, завршава он, употпуњујући тиме капитулацију српског патријархалног кодекса пред агресивним либерализмом. Земаљско тријумфује над небеским, пролазно над вечним. Све баријере су пукле, сва ограничења, смисао је премештен из оностраног у овострано, а човек више не дугује ничему, осим себи и својим жељама. Стеванове речи, иако искрене и духовите, јесу коначно опредељење за царство земаљско. И село, као последњи чувар завета, последње упориште српства, губи себе и нестаје у потрошачким стихијама.
Тако је у судару са разорним духом модернитета, за свега неколико деценија пропала једна величанствена култура – српска сељачка култура. Најезда западних и источних идеологија распарчала је српску душу доводећи је у стање тешко замисливе анархије. Као сведок тог умирања, Божур Хајдуковић хвата њене последње одблеске и од својих прича прави венац којим одаје почаст тој култури.
Патња, дерт и хумор у овим причама помешани су са несвакидашњом једноставношћу, како то и јесте у животу. Јер живот није ни трагедија ни комедија, ни лирика ни епика, он је све то у исто време и зато га не треба разврставати по жанровима. Душом детета Старе Херцеговине ( Црљенице, Пљевља ) Божур Хајдуковић је осетио пуноту таквог живота и потрудио се да нам је предочи. Рана смрт спречила га је да се на том пољу до краја оствари. Али иако скромно, његово дело је балсамовало и сачувало остатке света који је нестао, за нека будућа времена, када ће их неки освешћени потомци искористити да тај свет наново реконструишу и оваплоте.
Није непознат случај да једна умрла култура доживи своје васкрсење после много векова. И будућа српска ренесанса може започети само са селом, са повратком његовим традицијама и кодексима. Савремени живот, који се сваким даном разоткрива као умножавање лудила, бесмисла и очаја, тек ће потврђивати неопходност обнове села. Невелико обимом, али набијено исконском лепотом првобитног света, дело Божура Хајдуковића деловаће пионирски и подстицајно у једном таквом подухвату.

Књиге шаљем поштом ( тисковина, поузеће ).
Трошкови слања иду на терет купца.
Поштарина варира у зависности од обима књиге, количине књига и начина слања.
Лично преузимање важи само за Београд.

Predmet: 39076999