Autor: Domaći
Žanr: Ostalo

Autor:: Milan Subotić
Žanrovi:: Domaći pisci, Politika
Izdavač:: Biblioteka XX vek
Broj strana: 332
Pismo: Latinica

”Snažna personalizacija političke vlasti za koju se mogu naći analogije u ruskoj prošlosti, ipak ne zadovoljava radikalne zagovornike „ruskog puta“ jer joj nedostaje idejna, mesijanska komponenta. Aleksandar Prohanov je nalazi u Putinovom govoru održanom na skupu u Valdaju: „Održavši taj govor, Putin je postao propovednik tradicionalnih religioznih vrednosti celog čovečanstva, neformalni vođa svih zemalja koje ispovedaju monoteizam. Postao je vođa čovečanstva koje se protivi invaziji pakla. Rusko mesijanstvo u čijim nedrima diše nebeski smisao, dobilo je svoju potvrdu u putinskoj spoljnoj politici. Rusija još nije formulisala svoju vaseljensku duhovnu doktrinu koja će zameniti pakleni liberalizam. Takav model još sazreva u nedrima ruske civilizacije, a svet sa nesrtrpljenjem očekuje tu novu reč života izgovorenu sa ruske propovedaonice“.
Propovednički ton navedenih reči Aleksandra Prohanova ne moramo shvatati ozbiljno – u svakoj kulturi, a posebno u ruskoj, mogu se naći brojni marginalci nadahnuti ambicijama da ostatku sveta, sa sjajem u očima i profetskim tonom, saopšte večne istine i razotkriju „tajne“ svetsko-istorijske važnosti. Ipak, sa ambicijom da osmisli celovitu ideologiju „Pete imperije“ ovaj pisac i publicista je u okviru „Izborskog kluba“ okupio niz pojedinaca čiji uticaj na rusku političku elitu i javno mnjenje nije nimalo zanemarljiv. Dovoljno je pomenuti samo neke od njih: Aleksandra Dugina (bivšeg pripadnika marginalnog profašističkog pokreta koji je postao najuticajniji „geopolitičar“, savetnik visokih državnih funkcionera, profesor Moskovskog univerziteta koga često nazivaju „Putinovim Raspućinom“) generala Leonida Ivašova (bivšeg visokog funkcionera Ministarstva odbrane) Sergeja Glazjeva (Putinovog savetnika za ekonomske regionalne integracije) Nataliju Naročnicku (istoričarku, predsednicu Instituta za demokratiju i saradnju u Parizu) Mihajla Leontjeva (uticajnog televizijskog novinara i službenika državne naftne korporacije), te arhimandrita Tihona (člana predsedničkog Saveta za kulturu i Putinovog ličnog duhovnika).
Ovaj spisak se može znatno proširiti imenima uticajnih javnih ličnosti koji nisu članovi Izborskog kluba, ali zastupaju slične ideološko-političke stavove. Koliko oni zaista utiču na politiku Kremlja, a koliko su samo sredstvo koje vlast koristi u povremenim ideološkim kampanjama, ostaje otvoreno pitanje na koje se, u krajnjoj liniji, odgovara u zavisnosti od procene primata ideološke ili real-političke, interesne motivacije ruske političke elite. Nezavisno od takve procene, činjenica je da svojim prisustvom na medijskoj sceni, finansijskim resursima, publicističkoj produkciji i bliskošću sa nosiocima vlasti ovaj široki i šaroliki „nacionalno-patriotski front“ (koji okuplja leve i desne ekstreme – deklarisane staljiniste, pobornike snažne države, imperijalne nacionaliste, protivnike globalizacije, kritičare liberalizma, pobornike antisemitizma, itd.) danas artikuliše glavne teme ruskog javnog diskursa, a ne predstavlja sporednu, „ekscesnu“ pojavu sa društvene margine. Da se predstave o Rusiji u svetu pretežno formiraju pod uticajem njihove publicističke aktivnosti pokazuje, između ostalog, i primer Srbije u kojoj se u velikim tiražima štampaju i prodaju knjige Aleksandra Dugina, Natalije Naročnicke, Olega Platonova, Leonida Rešetnjikova i dr.
Za razliku od savremene ruske književnosti koja je u Srbiji predstavljena u svojoj stilskoj i žanrovskoj raznovrsnosti, teorijska i publicističko-politička literatura je, osim par izuzetaka, upadljivo jednoobrazna. Postoje brojni razlozi ove naglašeno selektivne recepcije koja zaslužuje posebnu studiju u koja bi bilo više reči o ovdašnjim političkim i kulturnim okolnostima, nego o samoj Rusiji. Takođe, važno je imati na umu da se u Srbiji predstave o Rusiji ne formiraju samo čitanjem knjiga pomenutih autora, već i njihovim čestim gostovanjima, istupima u štampi, govorima na naučni skupovima i državnim manifestacijama. Njihovo prisustvo u Srbiji ne ostaje bez odjeka – oslanjajući se na njih kao neporecive autoritete, veliki deo ovdašnje publicistike reprodukuje upravo njihove teorijske i političke stavove. Na popularnost ovih ruskih autora svakako je uticala pažnja koju su oni tokom devedesetih godina, nasuprot zvaničnoj politici Kremlja, usmeravali ka Srbiji kao „avangardi“ u borbi protiv „novog svetskog poretka“. Naglašavanje važnosti koju Srbija ima u svetskoj „geopolitičkoj igri“ nije prestalo ni kada je Rusija, početkom drugog mandata Putina, počela ponovo da zauzima tradicionalnu poziciju „starijeg brata“. Tako je u još u martu 2008. godine Dugin svojim slušaocima na Pravnom fakultetu u Beogradu mogao da poruči: „Srbija je predstraža evrazijskog, pravoslavnog i kontinentalnog principa… U Srbiji leže ključevi ruske politike“. Ipak, ove laskave reči danas se znatno ređe čuju – „ključ“ je (opet) u Moskvi, a Vladimir Putin bi, prema oceni sadašnjeg predsednika Nikolića, na izborima u Srbiji 2012. godine pobedio oba domaća kandidata!
U domaćoj javnosti, bez obzira da li su (u većini) vrednosno pozitivna ili (u manjini) negativna, preovlađuju predstave o Rusiji kao jednoobraznom, homogenom entitetu sa večnom i lako shvatljivom „suštinom“. Potreba da se problematizuju takve predstave u kojima se gubi iz vida kompleksnost ruske političke, kulturne i intelektualne istorije i savremenosti bila je jedan od osnovnih podsticaja za nastanak ovog zbornika radova. S obzirom na pomenutu jednostranu recepciju ruske teorijske i ideološke scene u Srbiji, radovi sadržani u ovom zborniku su izabrani sa ciljem da predstave jednu drugačiju Rusiju, tj. da dokumentuju načine mišljenja i teorijske pristupe koji su alternativni kako u odnosu na vladajući ideološki diskurs u Rusiji, tako i u odnosu na njegove ovdašnje reprodukcije.
Prihvativši predlog urednika Biblioteke XX vek da ova knjiga nosi naslov Druga Rusija, njen priređivač je bio svestan mogućih nesporazuma u razumevanju i tumačenju ove sintagme. Jedan od njih – asocijacija na naziv (neregistrovane) političke partije koju predvodi Eduard Limonov – lako može biti otklonjen već površnim uvidom u objavljene tekstove koji se nikako ne mogu dovesti u vezu sa ideologijom „nacional-boljševizma“ koju propoveda ovaj ekscentrični ruski pisac za koga je osnovni nedostatak oficijelne kulturno-ideološke paradigme njena nedovoljna radikalnost i nedoslednost u praktičnoj realizaciji. Takođe, ni široka i ideološki raznorodna politička koalicija koja je koristila ovaj naziv (2006–2010) pokušavajući da pod njim objedini opoziciju Putinovom režimu i nizom demonstracija (Марш несогласных) podstakne građanski aktivizam, ne može se dovesti u neposrednu vezu sa naglašeno teorijskim karakterom angažmana autora čiji su radovi objavljeni u zborniku. Naime, njihova kritička pozicija ne implicira direktni politički aktivizam, niti postoji nekakav osmišljen, programski politički projekat za čije bi se ostvarenje zalagali svi autori radova objavljenih u ovom zborniku. Pripadajući različitim generacijama i „školama mišljenja“, oni su baštinici tradicije ruske inteligencije koja se u prošlosti samorazumevala kao „druga“ u odnosu na samodržavlje, ali se za razliku od svojih prethodnika, danas oni više ne mogu osloniti na veru u „zakone istorije“, niti sebe mogu smatrati „glasom naroda“ ili „klase“. Stoga je njihova funkcija prevashodno negativna – ona je usmeren na teorijsku dekonstrukciju ideoloških narativa o ruskoj posebnosti („ideji“ ili identitetskoj suštini) i demitologizaciju niza koncepata (snažne države, mudrog vođe, pasivnog društva, prezira prema institucijama i procedurama, glorifikaciji nasilje, itd.) koji su u njemu sadržani, a ne na formulisanje pozitivno definisane političke alternative u koju bi oni, kao (istorijski, epistemološki…) privilegovani akteri imaju nekakav poseban uvid. U tom pogledu, ne postoji nikakva dihotomna simetrija „dve Rusije“ – naprotiv, „druga“ se situaciono konstituiše kritikom „prve“, dovodeći u pitanje njenu homogenizujuću moć bez težnje da je zameni sopstvenom”.

Milan Subotić