ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2007.
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Prosveta, 2007.
184 strane.

Veoma lepo očuvana.

Svojim romanima Bleštava svetla velegrada, Priča mog života, Slapovi svetlosti, Poslednji divljak, Uzorno ponašanje i Lep život, DŽej Mekinerni se poput romansijera Bret Istona Elisa nametnuo kao jedan od najuticajnijih pisaca najmodernije generacije američkih japijevaca. U pitanju je generacija mladih i uspešnih ljudi, čiji su životi obesmišljeni bespoštednom borbom za opstankom. I Mekinernijevi, kao uostalom i Elisovi junaci, teže da sopstvene živote prožive „punim plućima“, ne opirući se pritom nijednom izazovu i poroku, lišeni iluzija oni moralne vrednosti poput prijateljstva, vernosti i čestitosti smatraju zaostalim reliktima prethodnih vremena, zato što je u novoj globalnoj epohi sve dozvoljeno. Egoistični, opsednuti spoljašnjim znacima uspeha, lišeni svakog osećaja za moralnost, japijevci o kojima piše Mekinerni, zdušno su prigrlili filozofiju modernog vremena, vremena u kome je sve dozvoljeno a ništa važno. Po književnom uticaju, popularnosti i stilu pisanja ovog romansijera, koji poput Filipa Rota, Bret Istona Elisa i Dejvida Livita svojim romanima objavljuje smrt američkom snu, književni kritičari porede sa Skotom Fidžeraldom, DŽeromom Dejvidom Selindžerom i Rejmondom Karverom. Mekinerni nam pruža vernu sliku žitelja „Velike jabuke“.

Priča mog života nema prigušenu, a ipak monumentalnu snagu i potresnost Mekinernijevog prvenca; možda zato što pisac koristi donekle slične metode da ispriča donekle (u osnovi) sličnu priču; možda zato što mu više odgovara narator u vidu četvrt veka starog (ne)budućeg pisca nego onaj u vidu dvadesetogodišnje `gradske cure` Alison koja baulja u potrazi za identitetom (i svime ostalim za čime, rekoh, tragaju njegovi junaci, a i mi ostali...); možda zato što je prvi put uvek najbolje... ko zna. Ali opet, radi se o veoma pristojnom romanu, koji mnogo bolje prolazi ako naprosto odbijemo da ga poredimo sa njegovim prethodnikom. Mizanscen je ponovo Menhetn, vreme pozne osamdesete, vrhunac `reganomike` i osvit ranog bušizma, poslednje prave analogne godine naših života, one u kojima još slušate ploče, odbeglim momcima/devojkama i prijateljima ostavljate poruke na telefonskoj sekretarici, o kompjuterima već ponešto znate, ali vam nešto kao internet nije ni u najdaljoj primisli... Koloplet klinaca i klinki iz `boljih kuća` – no, opet mahom provincijskih – odbeglih u Njujork po svoje (garant zasluženo!) parče Sna, pogubljenih u paklu seksa i droga iza kojeg se, kad bolje pogledaš, opet ne krije ništa drugo do nevinost, nevičnost i ranjivost; ne znam otkud mi to, bož’meprosti, ali čitajući ovu knjigu ponekad sam imao dojam da čitam Beleške jedne Ane, samo pomerene u dve decenije ciničniju epohu, nagutane kokaina i, da prostite, sperme, ali suštinski iste: nesigurne devojčice koja je tako cool zato što je to najbolja moguća samoodbrana pred okrutnošću sveta. Može li to da se završi dobro, svo to preterivanje? Pa, teško... No, Mekinerni nije tu da popuje svojim junacima, još manje čitaocima. On samo valjano (pozdrav zaboravljenom asu, Vojislavu K!) vaja portret jednog vremena i ljudi u njemu. A to vreme je, gle, naše vreme više nego da smo ove romane čitali onda kada su izvorno objavljeni, jer je naše okruženje takvo da ih danas bolje i neposrednije razumemo. Da li je to dobro ili loše? Hm, Mekinernijeva Alison bi složila zamišljenu facu i rekla ono, kao... Teško je ne složiti se s tim filozofskim uvidom.

Teofil Pančić