ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2014
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Радован Пилиповић

НЕОРЕАЛИЗАМ У ПРИПОВЕТКАМА
СВЕТИСЛАВА ПУШОЊИЋА

Поводом другог издања књиге Изван њиховог домашаја
( Библиотека Српског листа – Сој, Виогор, Београд, 2014 )


Приповетке Светислава Пушоњића садрже велики концентрат животног сока да вероватно ни сам аутор није свестан колико ће се читалаца њиме окрепљивати и бити спремно да разуме и егзистенцијално одговори на изазов постојања у земљи званој Србија. И док су New age, (пост)модерна и транзиција наметале естетичке калупе у које смеју да уђу и из којих смеју да изађу дела српских књижевника млађе генерације, Светислав Пушоњић се окренуо самопосматрању, испитивању дубина сопственог бића пронашавши у њима сижее за нас - његове савременике. Чврсто решен да се поменутим калупима не додворава, спреман да објави своју истину, он нас сваком страницом опомиње да усвајањем ропске философије уклапања и консензуса, као наводне нужности данашњице, свакодневно потискујемо оно најсветије. Аутор то чини у широком распону душевности - од сажижућих усклика гнева до људске и благе речи, од горке резигнације до ноншаланције и живописне урбане духовитости.
Али од књижевниковог самопосматрања ове приповетке не би добиле ништа без његовог искуства насталог из личних судара са животном конкретношћу, из којих се родила изоштрена визура, чврстина и прекаљеност. Наш приповедач гради приче, повести, светлописе различитих овоземаљских судбина у којима препознајемо рођаке, комшије, другове из школских клупа. Освежавају се потиснута сећања, обнавља свест о специфичним искушењима времена у коме се људска самосвојност лако губи, тешко стиче, а још теже брани. Његови главни јунаци често су презрени и одбачени, било својом било туђом кривицом, али понајвише зато што су непопустљиво доследни личној самосвојности. Кроз њих приповедач хвата све боје људских душа, било да оне засијају, било да се мраче од мука и тескобе.
Ко у аветињи Вељку не препознаје увек одбачене, пропале и нестичуће чланове породице, сашле са веће надморске висине у долину шљаштеће и искварене цивилизације? Ко да се не радује чика Ђури, београдском песнику, последњем боему који тражи уточишта у хладној булеварској ноћи, али не у кафићу него у правцатој кафани, но „нема више оних кафана прљавуша, са свим оним дрипцима и зајебантима“. Његова карактеристика гостију „Српске кафане’’ је поражавајућа: „Прави Србин је стар хиљаду година, као земља коју оре и гази. На њему се види цела историја. А на овима овде се не види ништа. Ови су од јуче, прекјуче, безлични као и све у вези са њима. Ту су, а заправо не постоје.“
Потонуће у безсвојственост, заоденуто нормама такозване цивилизованости, Пушоњић доживљава као неподношљиво стање умне и душевне летаргије и коначни, мада невидљиви тријумф зла. Аутор се, заједно са својим јунацима, таквом стању отима свим живим силама, прижељкујући чак полом и преврат иза кога ће се јавити обновитељска зора и свет блеснути у првоадамској чистоти: „А када све зарасте у траву и када се намучене реке разбистре тада ће се и наше душе разбистрити, ослобођене тамнице, а звезде ће се упалити на небу. И све ће опет бити лепо, као када су људи орали воловима, пекли ракију у казану, рађали пуно деце и причали приче о Марку Краљевићу, Синбаду морепловцу и бесном Орланду“.
Пушоњић трага за човеком као ипостаси, највећом вредности Богом створеног света. „Сва људска лица су као диње на гомили. Видиш их сва али не видиш ни једно... Сваки човек је херметички затворена празнина’’, почетак је приче Госпођа. Међутим, не остаје писац у злослутном кругу разочарења јер иста прича завршава се овако: „Сва људска лица су као диње на гомили. Али понекад се међу њима разазна и понеко које запамтиш и које исплива из сећања баш када тмина притисне из све снаге.“
Шта је ово него вапај за личношћу, крик за посебношћу и непоновљивошћу у космосу! А вапај за личношћу уједно је и вапај за највећом слободом, којој Пушоњићева књижевност целим бићем тежи. Оном слободом коју друштвени механизми у разним идеолошким трансформацијама или брутално укидају или вешто симулирају, нуђењем наводно широких могућности избора, од којих се пре или касније сваки показује као лажан. Зато се животна философија Велише Гомилановића, отуђеног тинејџера из једне београдске средње школе, састоји у следећем: „Свеједно је коју год кутију да дигнеш, за који год клуб да навијаш, за коју год партију да гласаш, које год новине да читаш, коју год музику да слушаш, којим год послом да се бавиш. Куглице нема нигде. Шта год изабереш, увек си изабрао њихову варијанту, увек си изабрао у њихову корист. Твоје варијанте нема.
Шта је решење?
Уопште не бирати.“
Наведено место има за наше време сасвим конкретно значење јер указује на могућност избора која је заправо тобожња, јер ни слобода о којој се навелико прича није самоникла, већ како сам Велиша каже - понуђена. Али оно упућује и на онтолошку дубину овог проблема - да човек као тварно постојећи нема апсолутну слободу, јер на неки начин увек бира између задатих могућности које му је већ ограничавају. И можда је управо Велишино одбијање сваког избора, нарочито између "понуђених варијанти" како их сам назива, једини начин да под наметнутим околностима човек сачува своју најдубљу суштину. Што је основни предуслов за евентуални будући прелазак „из царства нужности у царство слободе“.
Пушоњић осликава и праведнике и грешнике, приказује људске страсти искрено до бруталности. Не устручава се ни од вулгаризама, уличног жаргона, жучних и провокативних опсервација. Многи би му то можда замерили и упутили, тобож, добронамерну критику. Заправо, њега занима само гола истина. Жар трагалаштва за непатвореним и непоновљивим, овим причама даје животност, бујност и динамику, богатећи их подтекстом и значењима, некада експлицитно изнесеним, а некада само наговештеним.
Када су у питању мушко-женски односи пише отворено и изазивачки и све примедбе у вези са тим остају само фарисејски прекори. Пушоњић не крије опчињеност лепотом женског бића, нити уздржава изливе еротског набоја, иако истовремено пламти гневом због површности, помодности и егоцентризма савремене жене. Он у ствари жуди и трага за њеном изгубљеном природом, која је изобличена разним новосветским доктринама, а нарочито оном о такозваној „родној равноправности’’, што је тема приче Феминисткиња.
Јована-феминисткиња, лепа и паметна, али крајње егоцентрична активисткиња „женских права“, открива себе као жену тек у сусрету са Цвелетом, младићем мужевног и бескомпромисног духа ( који се појављује и нестаје у више тематски одвојених прича, спајајући их у наративно јединство надомак романескног ). Захваћена тајанственом силом никада доживљене љубави, Јована се рађа као личност, увиђајући илузорност идеја за које се пре тога грчевито борила. Идеја са уништитељским поривом према исконској мушкости као наводно „превазиђеној“, иако без такве „назадне“ мушкости и исконска женственост остаје непробуђена и јалова, чега и сама Јована напослетку постаје свесна ( мада сувише касно да би са вољеним човеком остварила трајно заједништво ).
Приповетка Тамница којом се завршава збирка, чини врхунац Пушоњићевог бављења човеком. Медитација о сужњима и заточеницима из литургијске прозбе доводи нас до затвора у Спужу, до тамнице у којој поред једног детеложника и једног окорелог зликовца са лепим именом Вид блиста човечност мухамеданца Ризва. И робијаш Цвеле, задрти бунџија, остаје људска ипостас одбијајући да буде јединка система, удишући слободу свог избора, одазивајући се на зов своје унутрине ( внутрењеје ), јер херојски чин престаје да буде такав ако се имало пода користњаштву ( утилитаризму ). Ток литургије у београдској цркви и живот у једном затвору нису дешавања неповезана и одвојена. Међу житељима затворске ћелије одвија се драма чији набој јесте религиозан а разрешење литургијско: Цвеле, Шћепо и Ризво, а уз њих и старац-грешник надвладавају зло система као заједница. Јер литургија јесте заједница у којој се учествује као личност, нипошто као издресирана јединка или делић плана, колектива, организације. Заједница која није једном за свагда постала, па се окамењена и непокретна намеће споља као скуп ритуалних образаца, него заједница која се стално обнавља и стално постаје, имајући корен пре свега у нашим срцима. Писац то зна својом интуицијом и то покушава да нам предочи. Прича Тамница јесте уједно и разрешење читаве збирке, њена врхунска синтеза, која у симфонијски уланчаним причама представља завршни искорак из укалупљеног и опустошеног света у сфере бесконачног и бесмртног. А њена крајња поента о борби као једином начину освајања и одбране људског достојанства, несвесно се надодаје на српску епску традицију.
„Шта се може супротставити животу?“, рекао је један од отаца наше цркве. Одговор на ово питање блиста у нашим душама без потребе да се превали преко усана. Упркос свим рационалистичким, научним и идеолошким покушајима да се засвагда укалупи и дефинише, живот се ипак и даље отима контроли, још увек кадар да изненади, надахне и понесе. Тај живот, који се и у најтежим околностима непрекидно обнавља и непрекидно постаје, није нешто чиме треба овладати, чему свесно или несвесно теже прогресивни интелигенти, политичари, научници, мултимилионери и други Кнезови овога света, већ Тајна пред којом се ваља поклонити. Докле год будемо имали то унутрашње достојанство и страхопоштовање неће нам бити неразумљивa егзистенцијалнa и унутрашња драматика прозе Светислава Пушоњића, раскош и особена драж приповедака које немају лукаве идеолошке разнежености и паљевинског паролашког грча.
То је, управо, оно што је било, јесте и биће изван њиховог домашаја: Пут, Истина и Живот.