ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2018
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Светислав Пушоњић: ЈЕДВА ПРОХОДАН ЖИВОТ
Друго издање романа

Издавач: ВИОГОР, Београд, 2018
Број страна: 490
Књига је нова

"Поред великог броја заиста добрих, па и одличних књига, јако је мало оних које просто надилазе књижевност саму и све што се њоме може. Таква дела се јављају као дар Провиђења, изненадни бљесак који осветљава епоху, њене стазе и беспућа, продирући до дна човекове душе. И она се јављају неочекивано, често од аутора који су са тачке гледишта званичних ауторитета “нико и ниодакле“ (како је о томе недавно писао Емир Кустурица).
Једна од таквих књига је и роман “Једва проходан живот“ Светислава Пушоњића, вансеријског, али од домаћих култур-трегера упорно игнорисаног писца. Роман писан са толико оригиналног духа, који кипи од живота сагледаног у свим његовим димензијама, да том својом свежином и надахнућем просто запањује у времену опште једнообразности и јаловости.
А у роман се улази лако и неосетно, као кад изађеш из куће да сачекаш превоз, а тамо започне неочекивано путовање на коме доживљаваш потпуни преображај. Главног јунака, гимназијалца Душана Сударицу, срећемо управо у таквој сцени, на почетној аутобуској станици приградског насеља претрпаној путницима, раних деведесетих када су хиперинфлација, ембарго, свеопшта немаштина и тескоба достизали врхунац. Муке главног јунака и његове породице додатно се увећавају нерешеним стамбеним питањем, када након отказа од приградског станодавца морају да се уселе у неопремљено чађаво поткровље надомак центра Београда. Прича се од тог тренутка развија као узбудљива и динамична епопеја преживљавања у условима сурове збиље деведесетих, где непрекидне политичке и економске трзавице доводе до колапса државе и нације и продубљују кризу егзистенције, морала, па и самог животног смисла. Ту су несносни редови и гужве, улични дилери и шверцери, криминални кланови и партијски богаташи-скоројевићи, млади који упркос свему живе своје изазове, љубави и разочарања, псујући државне вође, политику, немаштину, смејући се и инатећи животу из обести и страха истовремено.
Душан Сударица је и обеснији и уплашенији него други – од себе, будућности, калупа које намеће школа, држава, друштво у целини. Пун младалачких жеља и страсти, али сапет егзистенцијалним приликама и искушењима хаотичног времена, он се непрестано рве са многим противречностима у себи и око себе, што га често води у горчину, малодушност, кризу идентитета. И баш кад помисли да се круг затворио и да се даље нема куд, њега придижу неочекивана надахнућа и открића важних и окрепљујућих животних истина. Бурним и страсним осцилацијама доприноси његов веома специфичан карактер, који се свом снагом опире животним обрасцима у које га уводи околина, генерација, затупљујуће школовање. Све чему други теже као “позитивном“ и “нормалном“, младог Сударицу доводи до гнева и тескобе. На часу информатике, док гимназијски вршњаци упијају вакеле о будућности незамисливој без “компјутера и енглеског“, њега обузима клонуће усред толике “војске будућих каријериста која се загревала пред стартном линијом“. “Требало је стићи пре осталих“, каже он, “ујагмити што боље место, ушарафити у гломазни компјутерско-енглески свет шта год се тражило у замену. Чему таква “будућност“ и какав је то живот, зар човек није створен за нешто радосније и лепше?“ Док са оцем и братом намиче дневнице по стовариштима и градилиштима, знојећи се од напорног рада, Душан увиђа дубоку лажност идеала на којима модерно човечанство темељи своје постојање, размишљајући тим поводом: “Људи су живели у немом ишчекивању “будућности“, “животног стандарда“ и других награда које су им током одрастања обећавали родитељи, интелектуалци и ТВ-спикери. Час се гледало у државу, час у моћнике белог света и сви су гунђали што се “обећања“ не испуњавају. Тек се на дну разумевало оно једино битно – да се у животу не подразумева ништа. Баш ништа, чак ни следећи дан. Нико ти ништа не дугује, јер ти ништа није ни обећао. Ако јесте, лагао је, према томе зашто и од кога чекати награду?… Приче о “цивилизацијском напретку“ требало је што пре заборавити, јер свет је и даље остао само пећина у коју се мораш склонити, живуљке које ваља ухватити и коже којима се треба огрнути… И једино што обезбеђује будућност у том и таквом свету јесте секира у твојим рукама. Минимуми не постоје, и као краљ и као просјак човек је само дрхтурава гужвица меса и ганглија, бачена у свет као у минско поље. Где год и кад год се родио, увек почињеш од нуле.“
Над свим тим рано уоченим истинама он блуди попут Спартака, лишен слободе, а слободе жељан. Слободе да буде човек, као што беху његови дедови, прадедови, стричеви и комшије из завичаја његових родитеља. Из гужви Београда он нас повремено одводи у исконску лепоту планине, међу кршеве и четинаре над којима кликћу јастребови и белоглави супови. Тамо одлази у дуге шетње, обилази гробове предака подсећајући се њихових судбина, слуша деда Спасојеве живе приче из прошлости док му помаже да пласти сено или утера овце у тор. Показује нам и споменик поред пута давно умрлом деди-стрицу, чија трагична судбина добија нарочит смисао у роману и има посебан значај за главног јунака, као доказ да прошлост није прошла и да у сваком од нас живе они који су нас створили. И сво време, у гимназији, са породицом, у дружењима и лутањима, трага Душан за собом и смислом, за љубављу и надом, за испуњењем. А препрека је превише, ваздуха мало, смисла премало, али он трага и разгрће, жељан свега, а одвојен од свега.
“Једва проходан живот“ саткан је од обиља живописних призора и бритких рефлексија. Ту су стоваришта, градилишта, дружења са радницима-сезонцима, бараке и камиони Градске чистоће са ноћним перачима, па предворја и предавања на факултету где се жива и радознала младост сапиње у “знања“ и формуле, затим рејв-журке, статирање у фолк-сапуници, породично кућење у запуштеном поткровљу, мукотрпно грађење егзистенције кроз бојно-поље савременог градског живота. У том брзом ковитлацу он среће необичне, често беспризорне људе, памти њихове речи, случајне примедбе и пошалице, које преноси кроз лаке, предуховите дијалоге. Порази су свакодневица, ране су свакодневица, патња и очај утапају се у пијанства, бунила и побуне, али понекад, у ретким предасима, и у жељно очекивана љубавна испуњења, рајске тренутке, скоро божанске увиде могућег света.
При крају овог неочекиваног, богонадахнутог путовања, читалац осећа да је више човек него што је био. Осећа у исто време и отрежњење и радост и надахнуће, јер је доживео више него што је веровао да је могуће. На последњим странама романа, када Душан након свега излази сам на обалу реке и пита себе “ко је, зашто постоји и зашто је рођен“, следи необична милост која ће га удостојити спознајом, кроз надреални сусрет са давно умрлим претком. Тада се на тајанствен начин, више духом него речима, преносе завети и одговори, успоставља трајна онтолошка веза, након чега и живот може да настави даље између обала, довољно блиских и савршено постављених у току свеколиког постојања.
Није претерано рећи да је “Једва проходан живот“ девета симфонија српског романа, невероватно ткање пишчеве особене и многостране личности, духа какав се ретко среће и који је насушно потребан данашњем човеку лишеном свега, доведеном до патоса безличности, безвредности, опустошености, погледа упртог у ништавило будућности изван себе, дома и завичаја. Постоје дела која представљају камене-међаше у развоју једног народа, а ово је такав роман, зато што обамрлој српској књижевности удахњује нови живот и враћа јој смисао и значење, на сасвим јединствен и оригиналан начин."

Одломак из есеја Невенке Миличић "Књиге, писци и награђивачи"
facebookreporter, април 2014

"У Пушоњићевом роману све пршти од ероса и чулности, што је морам признати и на мене деловало окрепљујуће. Сувише се олако, у име неког чистог спиритуализма, занемарује или одбацује снага ероса, а притом се заборавља да је у њему садржана божанска сила, која је жеђ за пуноћом и жеђ за важењем, како је то показао Вишеславцев, односно жудња за рађањем у лепоти како је то наговестио још Платон. Стога није случајно што Душан Сударица започиње своју причу у доба полног буђења, и он се, не одступајући од те перспективе и не прескачући чулно и појавно, креће путањом духа који живом мишљу и живим осећањем реагује на искушења кризног времена, кризног у сваком погледу, у коме се развија и сазрева као личност. Зато он на једном месту у роману каже: "Може ли човеков живот бити ишта веће од изнурујућег лактања са свима око себе?". То питање нас враћа на перспективу "човека из подземља" Достојевског, ону која низводи у мрачне дубине мржње, зависти, ресантимана. Али у Пушоњићевом роману то питање не поставља човек из подземља већ "човек из поткровља", у које се његов јунак силом прилика досељава са породицом. И то београдско поткровље – чађаво, неомалтерисано, готово немогуће за становање – лебди изнад урбане каљуге, изнад кошнице и кошмара велеградског живота, док у његове изукрштане кровне греде Сударица гледа као у "скелет посувраћеног амбиса". Генијалан израз из романа, који тренутно и врло упечатљиво обрће перспективу човека из подземља и отвара је ка горе, ка сферама небеског и божанског."

Владимир Меденица, одломак из говора са промоције романа
у Кући Ђуре Јакшића у Београду