Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Sabrane bajke I - IV Braća Grim KOMPLET

SABRANE BAJKE I SABRANE BAJKE II SABRANE BAJKE III SABRANE BAJKE IV

Sabrane bajke. Knj. 1-4 / braća Grim
preveli Božidar Zec i Milan Tabaković
naslov originala - Kinder-und hausmärchen

Beograd : Jugoslavija : Prosveta i Mladinska knjiga, 1979. GODINA
ilustrovana ; 19 cm
Svetovi mašte : Veliki klasici bajki
tvrdo koričena
plišani omot
- ilustrovano

- knjiga 4 je malo oštećena na ćošku htbata ,malo je popucalo
-ima malo žiutia po knjigama poneka zuta flekica , i bokovi knjige su žuće boje
-na 2 knjige ima malo pisanja hemijskom ,drvenom bojicom
- hrbat 4 knjige je malo izlizan

-na nekim mestima su korice malo taminije

Браћа Грим (нем. Brüder Grimm) су Јакоб и Вилхелм Грим, који су славни по објављивању збирка немачких бајки, (нем. Kinder- und Hausmärchen) („Дечје и породичне приче“) (1812), другe свескe 1814. („1815“ на насловници), као и многих других издања током живота.
Биографија
Младости
Јакоб и Вилхелм Грим живели су у овој кући у Штајнау од 1791. до 1796.

Јакоб Лудвиг Карл Грим и Вилхелм Карл Грим рођени су 4. јануара 1785. и 24. фебруара 1786. године у Ханау у покрајини Хесен-Касел, у оквиру Светог римског царства (данашња Немачка), од оца Филипа Вилхелма Грима, правника, и мајке Доротее Грим (рођена Цимер), ћерке градског већника Касела.[1] Они су били друго и треће најстарије преживело дете у породици од деветоро деце, од којих је троје умрло у детињству.[2][а][3] Године 1791. породица се преселила у сеоски град Штајнау док је Филип тамо радио као окружни судија (Amtmann). Породица је постала истакнути чланови заједнице, живећи у великом дому окруженом пољима. Биограф Џек Зајпс пише да су браћа била срећна у Штајнау и да су „очигледно волели живот на селу“.[1] Децу су школовали код куће приватни учитељи, примајући строга упутства као лутерани, што је обојици дало снажно верско опредељење.[4] Касније су похађали локалне школе.[1]

Године 1796, Филип Грим је умро од упале плућа, што је изазвало велико сиромаштво за велику породицу. Доротеја је била принуђена да се одрекне слуга и велике куће, и да постане зависна од финансијске подршке свог оца и сестре, која је тада била прва дама у чекању на двору Вилијама I, изборног кнеза Хесена. Јакоб је био најстарији преживели син, приморан са 11 година да брзо преузме обавезе одраслих (подељене са Вилхелмом) у наредне две године. Два брата су тада послушала савет свог деде, који их је непрестано подстицао да буду вредни.[1]

Браћа су напустила Штајнау и своју породицу 1798. да би похађала Friedrichsgymnasium у Каселу, што је организовала и платила њихова тетка. До тада су били без мушког хранитеља (деда им је умро те године), што их је приморало да се у потпуности ослањају једно на друго и да постану изузетно блиски. Два брата су се разликовала по темпераменту — Јакоб је био интроспективан, а Вилхелм отворен (иако је често патио од лошег здравља) — али су делили снажну радну етику и били су одлични у учењу. У Каселу су постали акутно свесни свог инфериорног друштвеног статуса у односу на „високорођене“ студенте који су добили више пажње. Сваки брат је дипломирао на челу свог разреда: Јакоб 1803. и Вилхелм 1804. (изостао је из школе због шарлаха).[1][5]
Касел

Након што су матурирала у Friedrichsgymnasium, браћа су похађала Универзитет у Марбургу. Универзитет је био мали са око 200 студената и ту су постали веома свесни да студенти нижег друштвеног статуса нису равноправно третирани. Они су били дисквалификовани из уписа због свог друштвеног положаја и морали су да затраже диспензацију за студирање права. Имућнији студенти добијали су стипендије, али су браћа била искључена чак и из помоћи за школарину. Њихово сиромаштво их је спречавало да узму учешћа у студентским активностима или универзитетском друштвеном животу. Међутим, њихов статус аутсајдера је ишао у њихову корист и наставили су студије са додатном енергијом.[5]

Инспирисани својим професором права Фридрихом фон Савињијем, који је у њима пробудио интересовање за историју и филологију, браћа су проучавала средњовековну немачку књижевност.[6] Они су делили Савињијеву жељу да виде уједињење 200 немачких кнежевина у јединствену државу. Преко Савињија и његовог круга пријатеља — немачких романтичара попут Клеменса Брентана и Лудвига Ахима фон Арнима — Гримови су упознати са идејама Јохана Готфрида Хердера, који је сматрао да немачка књижевност треба да се врати једноставнијим облицима, које је дефинисао као Volkspoesie (природна поезија) — за разлику од Kunstpoesie (уметничке поезије).[7] Браћа су се са великим ентузијазмом посветила учењу, о чему је Вилхелм писао у својој аутобиографији, „жар с којим смо учили старонемачки помогао нам је да превазиђемо духовну депресију тих дана.“[8]

Јакоб је и даље био финансијски одговоран за своју мајку, брата и млађу браћу и сестре 1805. године, те је прихватио место у Паризу као асистент фон Савињија. По повратку у Марбург био је приморан да напусти студије како би издржавао породицу, чије је сиромаштво било толико екстремно да је хране често било мало, и запослио се у Хесенској ратној комисији. У писму написаном његовој тетки у то време, Вилхелм је писао о њиховим околностима: „Нас петоро људи једемо само три порције и то само једном дневно“.[6]

Јакоб се запослио са пуним радним временом 1808. године када је постављен за дворског библиотекара краља Вестфалије и постао библиотекар у Каселу.[2] Након смрти њихове мајке те године, постао је у потпуности одговоран за своју млађу браћу и сестре. Он је организовао и платио студије свог брата Лудвига на уметничкој школи и Вилхелмову продужену посету Халеу да би тражио третман за срчана и респираторна обољења, након чега се Вилхелм придружио Јакобу као библиотекар у Каселу.[1] На Брентанов захтев, браћа су почела да прикупљају народне приповетке на летимичан начин 1807. године.[9] Према Џеку Зајпсу, у овом тренутку „Гримови нису били у стању да посвете сву своју енергију свом истраживању и нису имали јасну представу о значају прикупљања народних прича у овој почетној фази.“[1]

Током свог запослења као библиотекари — који је мало плаћао, али им је давао довољно времена за истраживање — браћа су доживела продуктиван период учења, објављивајући књиге између 1812. и 1830. године.[10] Године 1812, објавили су свој први том од 86 народних прича, Kinder- und Hausmärchen, након чега су убрзо уследила два тома немачких легенди и том ране књижевне историје.[2] Наставили су да објављују радове о данским и ирским народним причама (као и нордијској митологији), док су наставили да уређују немачку збирку народних прича. Ова дела су постала толико позната да су браћа добила почасне докторате са универзитета у Марбургу, Берлину и Бреславу (данас Вроцлав).[10]
Гетиген
Јацоб Гримм предаје (илустрација Лудвиг Емил Грима, око 1830.

Вилхелм се 15. маја 1825. оженио Хенријетом Доротеом (Дорчен) Вајлд, ћерком фармацеута и пријатељицом из детињства која је браћи испричала неколико прича.[11] Јаkоб се никада није женио, али је наставио да живи у домаћинству са Вилхелмом и Дорoтeom.[12] Године 1830, оба брата су занемарена када је постало доступно место главног библиотекара, што их је веома разочарало.[10] Преселили су домаћинство у Гетинген у Краљевини Хановер, где су се запослили на Универзитету у Гетингену—Јакоб као професор и главни библиотекар и Вилхелм као професор.[2]

Током наредних седам година браћа су наставила да истражују, пишу и објављују. Године 1835. Јацоб је објавио добро цењену немачку митологију (Deutsche Mythologie); Вилхелм је наставио да уређује и припрема треће издање Kinder- und Hausmärchen за објављивање. Два брата су предавала германистику на универзитету, постајући веома цењена у новооснованој дисциплини.[12]

Године 1837. браћа су изгубила своја универзитетска места након што су се придружила остатку Гетингенске седморке у протесту. Тридесете године 18. века биле су период политичких преокрета и побуне сељака у Немачкој, што је довело до покрета за демократске реформе познатог као Млада Немачка. Браћа нису била директно повезана са Младим Немцима, али су они и петорица њихових колега реаговали против захтева Ернеста Августа, краља Хановера, који је 1837. распустио парламент Хановера и захтевао заклетве на верност од државних службеника — укључујући професоре на Универзитету у Гетингену. Због одбијања да потпишу заклетву, седам професора је отпуштено, а тројица су депортована из Хановера — укључујући Јакоба, који је отишао у Касел. Касније су му се тамо придружили Вилхелм, Дорчен и њихово четворо деце.[12]

SABRANE BAJKE 1- 4

SABRANE BAJKE 1 SABRANE BAJKE 2 SABRANE BAJKE 3 SABRANE BAJKE 4
(VELIKI BELI ORMAR)