ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Godina izdanja: Ss
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Lepe ilustracije Ivana Bilibina

Retko !!!

U jednoj državi, u nekom carstvu, živeli trgovac i žena, pa imali jedinicu kćer, Vasilisu Prekrasnu. Kad je devojčica napunila osam godina, žena se smrtno razboli, dozva k sebi Vasilisu, dade joj lutkicu i reče:

– Slušaj, kćeri i zapamti i zapamti moje poslednje reči. Ja umirem i uz roditeljski blagoslov ostavljam ti lutku. Nosi je uvek sa sobom i nikom ne pokazuj, a kad te nađe kakvo zlo – traži od nje savet.




Ivan Jakovljevič Bilibin (rus. Ива́н Я́ковлевич Били́бин; selo Tarhovka, okolina Petrograda, 4. avgust 1876 — Lenjingrad, 7. februar 1942) je bio ruski slikar, ilustrator i pozorišni scenograf, član slikarske grupe „Svet umetnosti“.
Biografija

Ivan Bilibin je rođen 4/16. avgusta 1876. godine u selu Tarhovka, u okolini Petrograda, u porodici vojnog lekara. Godine 1888. upisuje Prvu Sanktpeterburšku gimnaziju, koju završava sa srebrnom medaljom 1896. godine. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Petrogradu.

Godine 1888. uči kod slikara A. Ašbe u Minhenu, a zatim nekoliko godina provodi pod rukovodstvom Ilje Rjepina u školi Marija Teniševoja. Živi uglavnom u Sankt Peterburgu. Posle osnivanja umetničke grupe „Svet umetnosti“ postaje njen aktivni član.

Bilibin 1899. godine slučajno dolazi u selo Egni, u Vesjegonskom srezu Tverske gubernije. Ovde će za bajku „Carević Ivan, Žar-ptica i Sivi vuk“ prvi put naslikati ilustracije, koje će kasnije postati poznate kao „bilibinski“ stil.

Tokom 1902, 1903. i 1904. godine Bilibin obilazi Vologodsku, Olonjecku i Arhangelsku guberniju, gde upravlja etnografskim odeljenjem Muzeja drvene arhitekture Aleksandra III.

Umetnički talenat Ivana Bilibina je jasno vidljiv u njegovim ilustracijama ruskim narodnih bajki, ali i u radovima u pozorišnoj produkciji. Od 1899. do 1902. on pravi seriju od šest bajki, koje objavljuje državna štamparija, zatim ista štamparija izdaje Puškinove bajke sa Bilibinovim ilustracijama. Posebno su izdate „Bajka o caru Saltanu“ 1905. i „Bajka o zlatnom petlu“ 1910. godine. Tokom 1905. izdana je bajka „Volga“ ilustrovana Bilibinovim crtežima, a 1911. — bajka „Roslavljev“ koju izdaje „Obщestvennaя Polьza“. U istom bajkolikom stilu sa drevnoruskim ornamentalnim motivima Bilibin pravi postavku za operu „Zlatni petao“ 1909. godine u Ziminovom pozorištu u Moskvi.
Ivan Bilibin. Skica za kostim Komandanta u drami `Fuenteovehuna`, Lopea de Vege. Staro pozorište. 1911.

U duhu francuskih misterija predstavljenih u „Čudu sv. Teofila“, 1907, obnavlja srednjovekovnu religioznu dramu; Španijom XVII veka nadahnuti su kostimi u drami Lopea de Vege „Fuenteovehuna“, u Kalderonovoj drami „Čistilište sv. Patrika“ — pozorišne produkcije Starog pozorišta 1911. godine. Humoristička karikatura te iste Španije izbija iz vodvilja Fjodora Sologuba „Čast i osveta“, koju Bilibin postavlja 1909. godine.

Naslovnice, korice knjiga i drugi Bilibinovi radovi mogu se naći u žurnalima i časopisima s početka XX veka, kao što su „Svet umetnosti“ i „Zlatno runo“, koje izdaju „Šipovnik“ i „Moskovsko knjigoizdavašvo“.

Za vreme revolucije 1905. godine crta revolucionarne karikature.

Učestvuje u osnivanju Društva za obnovu umetnosti Rusije 1915. godine, zajedno sa mnogim umetnicima svoga vremena.

Posle Oktobarske revolucije 1917. godine, Bilibin napušta Rusiju. Prvo živi u Kairu 1920. godine , a zatim u Aleksandriji, a 1925. se seli u Pariz. U tom periodu pravi izvanredne dekoracije za postavke ruskih opera. Bilibina pozivaju da uradi balet „Žar-ptica“ Igora Stravinskog u Buenos Ajresu i više opera u Brnu i Pragu.

Tokom godina on se miri sa sovjetskom vlašću. Učestvuje u projektovanju zgrade sovjetske ambasade u Parizu, za koju 1935—1936. pravi monumentalni mural „Mikula Seljaninovič“.

U domovinu se vraća 1936. godine brodom „Ladoga“ i nastanjuje se u Lenjingradu. Bilibin predaje na Ruskoj Akademiji umetnosti, nastavljajući da radi kao ilustrator i pozorišni scenograf.

Bilibin umire tokom opsade Lenjingrada, 7. februara 1942. godine u bolnici Ruske Akademije umetnosti. oslednji rad velikog slikara je bila priprema ilustracija za bajku „Djuk Stepanovič“ 1941. godine. Sahranjen je u zajedničkoj grobnici profesora Akademije umetnosti na smolenskom groblju.
Bilibinski stil

Za bilibinski crtež je karateristična grafička prezentacija. Bilibin bi prvo napravio skicu buduće kompozicije — crne ornamentalne linije jasno ograničavaju boje, daju im količinu i perspektivu u ravni lista. Ispunjavanje vodenim bojama crno-belog grafičkog crteža služi samo da nagalsi postavljene linije. Bogato uokvirivanje crteža Bilibin vrši ornamentom.
Radovi
1899 — bajka „Carević Ivan, Žar-ptica i Sivi vuk“
1899—1900, 1902 — Vasilisa Prekrasna
1899 — „Princeza žaba“
1900 — „Pero Finista Svetlog-sokola“
1900—1901 — „Marja Morevna“
1901—1902 — „Sestrica Alenuška i brat Ivanuška“
1902 — „Bela košulja“
1903 — bajka „Volga“
1904—1905 — „Bajka o caru Saltanu“, A. S. Puškina
1906 — „Bajka o zlatnom petlu“, A. S. Puškina
1908 — „Bajka o ribaru i ribici“, A. S. Puškina
1909 — opera „Zlatni petao“, N. Rimski-Korsakova
1911 — „Bajka o tri carske dive i Ivaški, popovom sinu“, A. S. Roslavljeva
1919 — „Idi tuda - ne znam kuda, donesi to - ne znam što...