pregleda
Karel Capek - Bajke, Cirilica. Retko !!
| Cena: |
| Želi ovaj predmet: | 3 |
| Stanje: | Polovan bez oštećenja |
| Garancija: | Ne |
| Isporuka: | Pošta CC paket (Pošta) Post Express Lično preuzimanje |
| Plaćanje: | Tekući račun (pre slanja) Ostalo (pre slanja) Lično |
| Grad: |
Novi Sad, Novi Sad |
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.
Pozitivne: 14507
ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Db
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!
Ilustracije
Ljubica Sokic
Karel Čapek (Male Svatonjovice, 9. siječnja 1890. - Prag, 25. prosinca 1938.) bio je češki pisac.
Školovao se u Brnu, Pragu, Berlinu i Parizu. Bio je doktor filozofije, novinar i pisac. Najznačajniji je prozaik izmedu dva svjetska rata i najpoznatiji češki pisac izvan granica Češke. Prve književne radove pisao je i objavljivao zajedno s bratom Josefom. Samostalno je pisao priče, romane, drame, putopise, eseje, kozerije i feljtone.
Svjetsku slavu postigao je dramom `R. U. R.` (Rossumovi univerzální roboti, 1920.) kojom je uveo riječ robot i započeo niz utopističkih djela posvećenih problemu opasnosti od naglog razvitka tehničke civilizacije: »Tvornica Apsolutnoga«, »Krakatit« i »Rat daždevnjaka«. Tim se djelima nametnuo se kao tvorac moderne znanstveno-fantastične književnosti. Bajke je počeo pisati za vrijeme Prvoga svjetskog rata, crpeći građu za njih iz narodnih predaja svoga rodnog kraja.
Napisao je jedanaest priča kojima se svrstao u osnivače moderne bajke. Za djecu je još napisao i knjigu `Dašenjka ili Život šteneta`, `Imao sam psa i mačku`, `Devet bajki` - najpoznatija u našim krajevima je »Poštarska bajka« za djecu.
U periodu od 1932. do 1938., Čapek je svake godine bio predložen za Nobela za književnost, međutim, nagradu nikada nije dobio, mahom zbog političkih razloga.
Predstave
1920 – R.U.R. - Rossumovi univerzalni roboti (Rossumovi univerzální roboti)
1921 – Slike iz života kukaca (Ze života hmyzu)
1922 – Afera Makropulos (Věc Makropulos).
1927 –Adam stvoritelj (Adam stvořitel)
1937 – Bijela bolest (Bílá nemoc)
1938 – Majka (Matka)
Romani
1922 – Fabrika Absolutnog
1922 – Krakatit –
1933 - Hordubal - prvi dio tzv. `Noetic trilogije`
1934 - Meteor (Povětroň)
1934 - Običan život (Obyčejný život)
1936 – Rat s daždevnjacima (Válka s mloky)
1939 – Život i djelo skladatelja Foltýna (Život a dílo skladatele Foltýna) - nedovršeno
Karel Čapek (češ. Karel Čapek; Male Svatonjovice, 9. januar 1890 — Prag, 25. decembar 1938) je bio češki književnik.
Prvi je u svetu upotrebio reč robot, u svojoj drami R. U. R (Rossumovi Univerzální Roboti) iz 1920.[1][2] Sam je tvrdio da je njegov brat Josef Čapek smislio ovu reč.
Život i rad
Čapek je bio svestran umetnik, pisao je drame, eseje, književne kritike i pozorišne predstave, a bavio se i fotografijom i umetničkom kritikom.[1] Pisao je inteligentno i humoristički o širokom spektru tema. Njegovi radovi su poznati po interesantnom i preciznom opisu stvarnosti. Najviše je poznat kao pisac naučne fantastike, koju je pisao mnogo pre nego što je ovaj žanr postao zasebna grana književnosti. Može se smatrati osnivačem klasične naučne fantastike, čija je glavna tema moguća ili alternativna budućnosti čovečanstva. Po ovom motivu Čapek je blizak savremenicima Džordžu Orvelu i Oldusu Haksliju.[3]
Mnogi njegovi radovi predstavljaju diskusiju o etičkim i drugim aspektima revolucionarnih pronalazaka i procesa, koji su se dali naslutiti početkom 20. veka. To uključuje masovnu proizvodnju, atomsko oružje, robote ili inteligentne daždevnjake. Obrađujući takve teme Čapek je izražavao strah od nailazećih društvenih katastrofa, diktatura, nasilja i neograničene vlasti korporacija. Nastojao je pritom da nađe nadu za ljudska bića.[4] Pisao je i detektivske priče, pripovetke, romane, drame, putopise, eseje i feljtone. Njegovi najznačajniji radovi su pokušaji rešavanja problema epistemologije, da odgovori na pitanje: Šta je znanje? (na primer, u delu „Priče iz dva džepa“).
Tokom 1930-ih Čapek je u svojim delima razmatrao pretnju diktatura i fašizma. Bio je najproduktivniji za vreme postojanja Prve čehoslovačke republike (1918—1938). Bio je lični prijatelj predsednika Čehoslovačke Tomaša Masarika, i napisao je knjigu „Razgovori sa Tomašem Masarikom“. Masarik je često posećivao Čapekovova okupljanja čeških patriota. U ovom periodu, Čapek je postao član međunarodnog PEN-a.[5]
Kada je postalo jasno da su zapadni saveznici odbili da brane Čehoslovačku od Hitlera, Čapeku su savetovali da napusti Čehoslovačku jer ga je Gestapo imenovao državnim neprijateljem broj 2. Čapek je odbio da ode i ostao je u zemlji. Nemačka je anektirala Češku nakon Minhenskog sporazuma. Čapek je ubrzo nakon toga umro od upale pluća 25. decembra 1938. Njegov brat Josef umro je u koncentracionom logoru Bergen-Belsen.
Nakon rata komunistički režim Čehoslovačke je sa zadrškom prihvatio Čapeka. Razlog je bio u Čapekovom odbijanju da prihvati komunizam kao alternativu nacističkoj dominaciji.
Ljubica Cuca Sokić (Bitolj, 9. decembar 1914 — Beograd, 8. januar 2009) bila je srpska slikarka i akademik SANU.
Biografija
Rođena je kao kćerka Manojla Sokića (1887—1941),[1] prvog vlasnika i glavnog urednika beogradskog lista „Pravda“ i njegove supruge Ruže, rođene Kuzmanović. Gimnaziju je pohađala u Beogradu, gde joj je profesor crtanja bila Zora Petrović, a kasnije upisuje i Kraljevsku umetničku školu.[2] Slikanju su je učili profesori Beta Vukanović, Ljuba Ivanović, Jovan Bijelić i Ivan Radović. Ljubica Sokić je radila i izlagala u Parizu u godinama od 1936. do 1939. Po povratku iz Pariza, prvi put je samostalno izlagala svoje radove februara 1939.[3] u beogradskom paviljonu Cvijeta Zuzorić. Jedan je od osnivača umetničke grupe „Desetoro“. Bila je profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu od 1948. do 1972. Godine 1968. postala je dopisni član SANU, a od 1978. bila je redovni član. Pored slikarstva, bavila se ilustracijom dečjih knjiga i časopisa, kao i izradom skica za filmove.
Njeno slikarstvo se opisuje kao intimističko. U početku je slikala mrtve prirode, pejzaže, figure i portrete. Kasnije je težila ka uprošćavanju formi, geometrizaciji i umerenoj apstrakciji. Povremeno je koristila tehnike kolaža i eksperimentalnih materijala.
Bavila se crtanjem stripa.[4]
Preminula je 8. januara 2009. u Beogradu i sahranjena 13. januara na Novom groblju u Beogradu.
Sačuvan je njen dnevnik iz 1940-1941 godine.[5][6]
Slikarska grupa „Desetoro“
Slikarska grupa „Desetoro“ je zajednički izlagala 1940. godine u Beogradu i Zagrebu. Grupu su sačinjavali: Danica Antić, Borivoj Grujić, Nikola Graovac, Dušan Vlajić, Milivoj Nikolajević, Jurica Ribar, Ljubica Sokić, Stojan Trumić, Aleksa Čelebonović i Bogdan Šuput.[7] Iako po svom sastavu heterogena, grupa se sastojala od 2 žene i 8 muškaraca, bilo je tu akademskih slikara, sa fakultetskim obrazovanjem, ali i slikara po vokaciji, pripadali su raznim društvenim slojevima od radništva do buržoazije. Zajedničko ovoj grupi je bilo to što su svi bili slikari i đaci Jovana Bijelića. Neki od ovih umetnika su stradali u Drugom svetskom ratu, a oni koji su preživeli bili su značajni likovni stvaraoci u posleratnom periodu.
☑ Zamolio bih clanove koji zele licno preuzimanje, da ne postavljaju uslove kako, sta, gde... licno preuzimanje je na mojoj adresi na Telepu, ako Vam to ne odgovara kupujte od nekog drugog.
☑ Svi predmeti su fotografisani na prirodnom svetlu, nema nikakvih filtera, efekata ili neceg slicnog !
❗❗❗ NE SALJEM U INOSTRANSTVO ❗❗❗
☑ Dobro pogledajte fotografije, da ne dodje do nekog nesporazuma!
☑ Tu sam za sva pitanja!
☑ Knjige saljem nakon uplate!
☑ POUZECEM SALJEM SAMO CLANOVIMA BEZ NEGATIVNIH OCENA!!!! Takodje ne saljem clanovima koji su novi tj. bez ocena!!!
☑ Filmski plakati:
☑ Molim Vas da ne ocekujete od plakata da izgledaju kao da su sada izasli iz stamparije, ipak neki od plakata imaju godina... i mi se nakon 50 godina zguzvamo :) Trudim se da ih sto bolje fotografisem kako bi ste imali uvid u stanje.
☑ Sto se tice cena plakata, uzmite samo u obzir da su ovo originalni plakati iz perioda filma, i da kada bi ste hteli da napravite (odstampate) bilo kakav filmski plakat sa intereneta kostalo bi Vas verovatno vise od hiljadu dinara...
☑ Antikvarne knjige:
☑ Sto se tice antikvarnih knjiga, molim Vas da ne ocekujete da knjige koje su stare neke i po 150 godina budu u savrsenom stanju, budite srecni sto su uopste pozivele toliko vremena i sto je informacija jos uvek u njima, a stanje kakvo je takvo je, uvek mogu da se odnesu da se prekorice i malo sreda, pa da opet dobiju malo svezine, naravno ko to zeli.
Toni Morison (engl. Toni Morrison, rođ. 18. februara 1931, rođena Kloi Ardelija Voford,[2] — 5. avgust 2019[3]), bila je književnica i profesorka. Dobila je Nobelovu nagradu 1993. za sabrana dela. Laureat je Pulicerove nagrade. Dela joj odišu epskim temama, živim dijalozima, izuzetno detaljnim crtama afroameričkih likova. Objavila je seriju dečjih knjiga sa sinom Slejd Morisonom.
Mladost
Rođena je kao Kloi Entoni Voford (engl. Chloe Anthony Wofford) u Lorejnu, Ohajo.[4] Drugo je od četvoro dece, iz radničke porodice. Kao dete stalno je čitala (među omiljenim piscima su joj bili Džejn Ostin i Lav Tolstoj). Njen otac, Džordž Voford, varilac po zanimanju, često bi joj govorio afroameričke narodne priče (metod pripovedanja koji će kasnije prožeti njena dela). Kada je imala oko 15 godina, bilci su linčovali dva crna biznismena koji su živeli u njenoj ulici. Morison je rekla: „On nam nikada nije rekao da je video tela. Ali on ih je vidio. I to je bilo previše traumatično, mislim, za njega.”[5] Uskoro nakon linča, Džordž Voford se preselio u rasno integrirani grad Lorejn (Ohajo), u nadi da će pobeći od rasizma i osigurati profitabilno zaposlenje u rastućoj industrijskoj ekonomiji u Ohaju. On je radio razne poslove i kao zavarivač za US Stil. Ramah Voford je bila domaćica i posvećeni pripadnik Afričke metodističke episkopalne crkve.[6]
Morisonova je 1949. upisala Univerzitet Hauard i studirala društvene nauke. Pod izgovorom da se Kloi teško izgovara, menja ime u Toni. Zvanje magistra engleske književnosti stekla je na univerzitetu Kornel 1955, a Univerzitet u Oksfordu dodelio joj je titulu počasnog doktora 2005.
Karijera
Odraslo doba i uređivačka karijera: 1949–1975
Godine 1949, ona se upisala na Univerzitet Hauard u Vašingtonu, tražeći društvo crnih intelektualaca.[7] Dok je bila u Hauardu, prvi put se susrela sa rasno odvojenim restoranima i autobusima.[5] Diplomirala je 1953. godine sa dipl. na engleskom i nastavila školovanje da stekne magisturu umetnosti na Univerzitetu Kornel 1955. godine.[8] Njena magistarska teza nosila je naslov „Tretman otuđenih Virdžinije Vulf i Vilijama Foknera.“[9] Predavala je engleski, prvo na Teksaškom južnom univerzitetu u Hjustonu od 1955. do 1957. godine, a zatim na Univerzitetu Hauard u narednih sedam godina. Dok je predavala na Hauardu, upoznala je Harolda Morisona, jamajskog arhitektu, za koga se udala 1958. Njihov prvi sin rođen je 1961. godine, a ona je bila trudna sa svojim drugim sinom kada se razvela od Harolda 1964.[10][11][12]
Nakon razvoda i rođenja njenog sina Slejda 1965, Morisonova je počela da radi kao urednica za L. V. Singer, odeljenje za udžbenike izdavača Random Hause,[6] u Sirakuzi, Njujork. Dve godine kasnije, prešla je u Random Hause u Njujorku, gde je postala njihova prva crna žena viši urednik u odeljenju za beletristiku.[13][14]
U tom svojstvu, Morison je igrala vitalnu ulogu u dovođenju crnačke književnosti u mejnstrim. Jedna od prvih knjiga na kojima je radila bila je prelomna Savremena afrička književnost (1972), zbirka koja je uključivala radove nigerijskih pisaca Vola Sojinke, Činua Ačeba i južnoafričkog dramaturga Atola Fugarda.[6] Ona je podstakla novu generaciju afroameričkih pisaca,[6] uključujući pesnika i romanopisca Tonija Kejda Bambaru, radikalnu aktivistkinju Anđelu Dejvis, Crnog pantera Hjuija Njutna[15] i noveliskinju Gejl Džons, čije je pisanje Morisonova otkrila. Takođe je objavila autobiografiju otvorenog poznatog šampiona Muhameda Alija iz 1975. godine, pod nazivom The Greatest: My Own Story. Pored toga, objavila je i promovisala rad Henrija Dume,[16] malo poznatog romanopisca i pesnika kojeg je 1968. godine ubio tranzitni službenik u njujorškoj podzemnoj železnici.[5][17]
Među drugim knjigama koje je Morisonova razvila i uredila je Crna knjiga (1974), antologija fotografija, ilustracija, eseja i dokumenata o životu crnaca u Sjedinjenim Državama od vremena ropstva do 1920-ih.[5] Izdavačka kuća Random Hause nije bila sigurna u pogledu ovog projekta, ali je njegovo objavljivanje naišlo na dobar prijem. Alvin Bim je recenzirao antologiju za klivlendskog Plejn Dilera, pišući: „Urednici, poput romanopisaca, imaju decu mozga – knjige koje smišljaju i oživljavaju bez stavljanja sopstvenih imena na naslovnu stranu. Gospođa Morison ima jedno od ovih u prodavnicama sada, a časopisi i bilteni u izdavačkoj delatnosti su oduševljeni, govoreći da će proći kao vrući kolači.`[6]
Promovisanje afroameričke književnosti
Godine 1958. udaje se za Harolda Morisona, rađa dvoje dece ali se i razvodi 1964. Posle razvoda seli se u Njujork, gde radi kao urednik. 18 meseci kasnije postaje jedan od urednika njujorškog sedišta poznate izdavačke kuće Random House.
Kao urednik, igrala je važnu ulogu u približavanju afroameričke književnosti ka mejnstrimu. Uređivala je između ostalih i knjige Toni Kejd Bambara i Gejl Džonsa. Morison je bila profesor društvenih nauka na Univerzitetu u Prinstonu, od 1989. Taj radni odnos je prekinula 2006.
Trenutno radi za američki periodični magazin „Nacija“ (The Nation)
Politika
Izazvala je bezmalo skandal nazvavši Bil Klintona „prvim predsednikom crncem“ dodavši kako „Klinton ispoljava gotovo svaku crtu „afroamerikanstva“: odrastao uz samohranog roditelja, rođen siromašan, radničke klase, svira saksofon, dečko iz Arkanzasa koji obožava Mekdonalds i brzu hranu.`
Predmet: 78260429
