ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Godina izdanja: xxx

Mesta Evrope, Stela Gerva, Fransoa Rose
manji format
Nova knjiga

Stela Gervas (Stella Gherva) radi kao istraživač u Univerzitetskom institutu za visoke međunarodne studije u Ženevi i u Institutu za studije o Jugoistočnoj Evropi u Bukureštu. Fransoa Rose (Fraçois Rosset) je profesor na Odseku za francuski jezik na Univerzitetu u Lozani.

Sadržaj:

Stela Gervas i Fransoa Rose: Predgovor

Paskal Detirans: Evropa, mesto-fantazam. Mit o Evropi u istoriji umetnosti

I Polovi i žarišta (Principia)

Kšištof Pomijan: Evropa: stvarna topografija i mentalne topografije

Rene Sigrist, Erik Vidmer i Vladimir Berelovič: Mesta nauke u modernoj Evropi

Bertran Levi: Gradski trg u Evropi kao idealno mesto

II. Teritorije i granice (Limites)

Lučijan Boja: Granice Evrope: stvarne, imaginarne, ideološke

Stela Gervas: Odesa i granice Evrope: istorijsko rasvetljenje

Olga Inkova: „Centar” i „periferija”: jezičko ustrojstvo prostora na ruskom i na francuskom jeziku,

Fransoa Rose: Beskonačnost i nestalnost: o fantomskoj granici na istoku Evrope

Sofija Daskalopulos: Granice – mentalna i stvarna topografija svetih mesta. Slučaj ostrva Lezbos

III. Istorijsko nasleđe i mesta sećanja (Exempla)

Silvio Gvindani: Ruralni prostor i vernakularna arhitektura: evropsko kulturno nasleđe?

Deni Bertole: O jednom evropskom mitu. Beleške o Geteu, Italiji i raju

Luc Vajbel: Između pojedinačnog i opšteg mesta: primer Kalvinijuma u Ženevi

Lubor Jilek: Treba li godišnjicu bitke kod Austerlica obeležiti na licu mesta? Prijateljstvo Austrtije, Rusije i Francuske, na kojem su Česi naporno radili

Rene Sigrist i Stela Gervas Evropsko sećanje u vreme „paradigme žrtve”

PRED­GO­VOR

Me­sto je u pr­vom re­du pro­stor­ni po­jam. Po­red to­ga je i re­per ko­ji mo­že da po­slu­ži kao pr­va re­fe­ren­ca u iz­grad­nji iden­ti­te­ta. Ot­ka­ko je Pjer No­ra upo­tre­bio sin­tag­mu “me­sto se­ća­nja” ka­ko bi is­tra­žio te­me­lje fran­cu­skog iden­ti­te­ta (No­ra 1997), po­jam me­sto vi­še ne ozna­ča­va sa­mo ge­o­graf­ske lo­ka­li­te­te: pri­me­nju­je se i na me­mo­rij­ske pod­lo­ge i na kul­tur­ne re­fe­ren­ce sa iden­ti­tet­skom na­me­nom. Po­li­tič­ki sim­bo­li, ko­me­mo­ra­ci­je, spo­me­ni­ci i in­sti­tu­ci­je, isto kao i kul­tur­ne prak­se ili pak ne­ki pe­da­go­ški sa­dr­ža­ji, sad su sve to “me­sta” u istom smi­slu, ma­da dru­ga­či­je vr­ste, kao pla­nin­ski vr­ho­vi, rto­vi ili po­lu­o­str­va. Ta­ko re­de­fi­ni­sa­na u od­no­su na svo­ju po­ten­ci­jal­no iden­ti­tet­sku na­me­nu, (spo­men) me­sta se ne da­ju la­ko po­pi­sa­ti, ni­ti svr­sta­ti u una­pred utvr­đe­ne ru­bri­ke. Tri ka­te­go­ri­je – Po­lo­vi – Te­ri­to­ri­je – Na­sle­đa – ko­je smo de­fi­ni­sa­li kao spo­je­ve ovog de­la, ne mo­gu te­ži­ti da ob­u­hva­te sva mo­gu­ća zna­če­nja me­sta Evro­pe, kao što, uosta­lom, ni trip­tih Re­pu­bli­ka – Na­ci­ja – Fran­cu­ska(e) ni­je mo­gao da ob­u­hva­ti sva me­sta se­ća­nja is­tra­že­na u ko­lek­tiv­nom de­lu što ga je ure­dio Pjer No­ra. Ta­ko raz­li­či­ti tek­sto­vi u na­šem de­lu če­sto iz­la­ze iz okvi­ra ru­bri­ka ko­je na­sto­je da ih raz­vr­sta­ju pre­ma pri­rod­nim srod­no­sti­ma. Njih tre­ba shva­ti­ti i kao ori­jen­ti­re, me­đu­sob­no po­ve­za­ne broj­nim mo­sti­ći­ma. Mo­gu­ći pu­te­vi ko­ji vo­de od jed­ne do dru­ge ta­ko­đe su, da­kle, broj­ni.

Po­jam me­sta, pre ne­go sli­ke, fi­gu­re ili mi­ta, pri­vu­kao nam je pa­žnju svo­jom ne­u­tral­no­šću i vi­še­znač­no­šću. U ovom de­lu se na­ša me­sta Evro­pe raz­ma­tra­ju kao ža­ri­šta ili iden­ti­tet­ski i struk­tur­ni re­pe­ri, za­tim kao kon­kret­ni ge­o­graf­ski pro­sto­ri (ko­ji ima­ju gra­ni­ce), i naj­zad kao na­sle­đa ili me­sta se­ća­nja u pra­vom smi­slu re­či, i sto­ga pod­lo­žna naj­ra­zno­vr­sni­jim tu­ma­če­nji­ma. Ta su me­sta, na­rav­no, pro­stor­ne ka­te­go­ri­je, kao što su grad­ski trg ili se­o­ska far­ma, cr­kva ili mu­zej, po­god­ne za da­va­nje pred­no­sti sin­te­tič­kom i iden­ti­tet­skom pri­stu­pu. No, to su i men­tal­ne ka­te­go­ri­je, kao što su poj­mo­vi cen­tra i pe­ri­fe­ri­je, ko­ji mo­gu da uve­du po­de­le isto kao i sa­me gra­ni­ce.

Sva ta me­sta su ono što Kši­štof Po­mi­jan na­zi­va evo­ka­to­ri­ma (Po­mian 2006: 157). Po­sta­nu zna­čaj­na tek kad ih re­ak­tu­e­li­zu­ju po­je­din­ci ili ko­lek­ti­vi­te­ti či­jem se­ća­nju slu­že kao po­dr­ška, ili ko­ji­ma obez­be­đu­ju je­dan deo iden­ti­te­ta. Gra­do­vi tu pri­rod­no za­u­zi­ma­ju va­žna me­sta – am­ble­mat­ske pre­sto­ni­ce iz­grad­nje uje­di­nje­ne Evro­pe (Bri­sel, Rim), ili one ko­je to ni­su (Pa­riz, Lon­don, Ma­drid), gra­do­vi-ko­stur­ni­ce (Stra­zbur, Beč, Trst, Vroc­lav), gra­do­vi-mu­ze­ji (Ve­ne­ci­ja, Prag, Dre­zden), gra­do­vi mu­če­ni­ci (Sa­ra­je­vo), ili pak gra­do­vi iz­lo­zi (Bar­se­lo­na). Ta me­sta Evro­pe su jed­na­ko i mo­ra (kao Sre­do­zem­no), re­ke (Raj­na, Du­nav) ili pla­nin­ski lan­ci (Al­pi): ona osli­ka­va­ju ge­o­fi­zič­ki ko­stur kon­ti­nen­ta, isto kao što ostr­va ili oba­le, iz­vo­ri to­li­kih sli­ka, ozna­ča­va­ju nje­ne ne­si­gur­ne gra­ni­ce. To su i mi­to­vi, me­sta svet­ko­va­nja, po­ve­za­na, na pri­mer, sa isto­ri­jom pro­te­stan­ti­zma, kul­tu­re ili dru­štve­no­kul­tur­ne prak­se, kao što je ini­ci­ja­cij­sko pu­to­va­nje u Ita­li­ju ili ho­do­ča­šća pra­vo­sla­va­ca na Egej­sko mo­re. To su i me­sta se­ća­nja na ko­ji­ma je isto­ri­ja osta­vi­la trag, ove­ko­ve­ču­ju­ći uspo­me­nu na ra­to­ve (Auster­lic, Ver­den, Oma­ha Bič), uspo­me­nu na po­de­le (Jal­ta, Ber­lin) ili pak na ge­no­ci­de (Aušvic). Ta me­sta su čak i ime­na uli­ca, gra­do­va ili ze­ma­lja; ne­ka su ne­po­kret­na, osim ako se uzme u ob­zir raz­voj jezikâ, dok je stvar­nost ko­ju od­re­đu­ju po­kret­na. Dru­ga se me­nja­ju po vo­lji ide­o­lo­gi­ja ili do­mi­nant­nih je­zi­ka. I obr­nu­to, jed­na ista fi­zič­ka stvar­nost do­bi­ja raz­li­či­te kva­li­fi­ka­ti­ve, ko­ji sve­do­če o evo­lu­ci­ji per­cep­ci­ja u vre­me­nu. A šta re­ći o ge­o­po­li­tič­kim na­zi­vi­ma, či­je se lek­sič­ke osno­ve ipak či­ne sta­bil­nim: Se­ver­na Evro­pa, me­di­te­ran­ski ba­sen, Is­toč­na Evro­pa, Mit­te­le­u­ro­pa, Bal­kan, evrop­ski ju­go­i­stok? Sva ta me­sta, sve­do­ci vi­še­stru­kih li­ca ljud­skog de­la­nja, ne iz­ra­ža­va­ju sa­mo svoj ge­o­graf­ski ili sim­bo­lič­ki po­lo­žaj, ne­go i vi­še od to­ga: go­vo­re ne­što o mno­go­stru­kom zna­če­nju Evro­pe.

Sto­ga pro­u­ča­va­ti me­sta Evro­pe zna­či pre­me­ra­va­ti jed­nu re­la­tiv­no po­kret­nu ge­o­graf­sku, isto­rij­sku i kul­tur­nu stvar­nost. To zna­či i ko­ri­sti­ti poj­mo­ve, sim­bo­le i in­stru­men­te spo­zna­va­nja što spa­da­ju u do­men ima­gi­nar­nog ko­li­ko i u do­men is­ku­stve­nih či­nje­ni­ca. Pred­me­ti iz­u­ča­va­nja su mno­go­stru­ki, i oni traže da se u njihovom is­pi­ti­va­nju ko­ri­ste sve in­stru­men­te po­sma­tra­nja, stva­ra­nja i zna­nja. U od­no­su na iš­či­ta­va­nje stvar­nog, na na­me­re i sen­zi­bi­li­te­te, po­ka­zu­je se da ima bez­broj mo­gu­ćih pu­te­va.