ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2014.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Siromaštvo u folklornoj tradiciji Srba od XIII do XIX veka
Prilog proučavanju narodne kulture

Sonja Petrović SIROMAŠTVO U FOLKLORNOJ TRADICIJI SRBA OD XIII DO XIX VEKA - PRILOG PROUČAVANJU NARODNE KULTURE

Albatros plus, 2014.
492 strane, udžbenički format.

Na nekoliko mesta, na margini, van teksta je trag korektora gde su najverovatnije bili pečati (ništa preterano).
Inače, odlično očuvana, utisak je da nije korišćena.

SONJA PETROVIĆ: Pronicljivi stvaraoci folklora
Siromaštvo u folklornoj tradiciji Srba od XIII do XIX veka
Šta naša foklorna tradicija zna o siromaštvu, kako ga prikazuje i koliko je to viđenje univerzalno glavne su okosnice izuzetnog naučnog dela Sonje Petrović Siromaštvo u folklornoj tradiciji Srba od XIII do XIX veka. Prilog proučavanju narodne kulture. Doktorka Petrović profesorka je Narodne književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a knjiga koju je objavio beogradski Albatros Plus posvećena je jednoj od najređe proučavanih tema u srpskoj folkloristici, te je njena vrednost time značajnija. Siromaštvo je za nauku postalo zanimljivo u 19. veku, kad socijalne razlike postaju vidljivije, ali danas, bez širokog interdisciplinarnog uvida, pristup ovom fenomenu je nemoguć.
Delo dočarava raznovrsnost oblika siromaštva i likova siromašnih ljudi u folklornoj tradiciji Srba u istorijskom i kulturnom kontekstu, i plod je višegodišnjeg istraživanja. O tome koliko je tema inspirativna za stvaraoce narodne kulture govori široki izbor poslovica i izreka o siromaštvu i siromašnima koji, svim nedaćama uprkos, nekako uspevaju da opstanu u takvom životu. Knjiga Sonje Petrović podsticaj je proučavaocima ove teme u današnjem vremenu: spomenimo da prema podacima za 2011. samo u EU ima 116 miliona ljudi kojima prete siromaštvo ili socijalna isključenost, a da je u Srbiji cifra sa 6.9 odsto siromašnih u 2009. već godinu dana kasnije porasla na 9.2 odsto.
* Kako usmena tradicija najčešće objašnjava siromaštvo? Da li više kao porok ili kao vrlinu?
- Usmena tradicija vrsta je informacionog kanala koji u isto vreme čuva, prenosi i stvara znanja, verovanja, predstave, pa može prilično dugo da pamti. Posledica toga je da su mnogi pojmovi i pojave, pa i siromaštvo, shvatani ambivalentno, često protivrečno. U arhaičnim zajednicama odnos između siromaha i bogataša bio je određen načelom dara i uzdarja i etosom uzajamnosti, a zaštita siromašnih i ugroženih bila je važna za ravnotežu u društvu. Verovalo se da su siromašni, siroti, udovice na ovom svetu uskraćeni i zato je dužnost bogova, vladara i svih ljudi da se staraju o njima. Pod uticajem religijskih shvatanja javila se ideja o ekonomiji spasenja - ako činimo dobro i dajemo sirotinji, možemo da spasemo dušu, i u tom smislu siromaštvo je vrlina jer nas približava božanskom i čini nas boljima.
S vremenom se pravi razlika između voljnog siromaštva, koje podrazumeva odricanje od materijalnih stvari radi duhovnog uzdizanja, i nevoljnog siromaštva - sudbinski zadate bede. U srednjem veku menja se odnos prema radu, a staranje o sirotinji postaje institucionalizovano, pa država i crkva štite samo dobre siromahe koji radom doprinose napretku društva, a rđavisu prevaspitavani ili proganjani. Ove protivrečnosti su se odrazile i u narodnim verovanjima. S jedne strane, siromasi su pod božanskom zaštitom ili sami oličavaju pretke ili božanstva, i otud su neizmerno važni za opstanak sveta i ljudi - Da nema sirotinje, ne bi ni sunce grejalo, kaže narodna poslovica. S druge strane, oni zauzimaju graničan položaj zbog koga su bliski kultu mrtvih, i zato su odbačeni, isključeni iz društva i iz jednog dela ritualne prakse.
* U kojem je žanru najviše obrađivano? Da li se izdvojio neki lik koji bi danas bio paradigma sirotinje?
- Likovi i motivi vezani za siromaštvo sreću se u skoro svim žanrovima - pesničkim i proznim, visokim i niskim, ozbiljnim i komičnim. Tipični likovi su prosjaci, sirotinja raja, siročad, uboge samohrane žene, komični tipovi glupaka, Cigana...
* Postoje li razlike u odnosu na zapadnu folklornu tradiciju?
- Veliki broj tema i tipova čini organski deo svetske folklorne baštine, pa se razlike očituju uglavnom u distribuciji i načinu obrade motiva, stilizaciji, ideologiji, naglašavanju pojedinih realija i društvenih i etičkih osobenosti u sredini u kojoj je zabeležena određena varijanta.
* Nemaštinu su često uzrokovali i naši običaji (bogate svadbe, daće, gozbe...) i naš mentalitet. Je li ona opevana sa podsmehom ili sažaljenjem?
- Anonimni stvaraoci folklora pronicljivo zapažaju i svoje i tuđe mane i često se služe ironijom i porugom kao sredstvima društvene kritike. Osuđuju se rasipništvo, pomodarstvo, lenjost, nerad, glupost, nesolidarnost, sebičnost, gramzivost, nemilostivost. A sažaljenje, saosećanje i pomoć nude se nejakim, sirotim, starim, bolesnim, unesrećenim ljudima.
* Posebnoj kategoriji pripadali su slepi pevači prosjaci; kako se narod prema njima odnosio?
- Prema prosjacima je od davnina postojao dvostruki odnos. Jednu vrstu prosjaka oličavaju pesnici-proroci: umesto fizičkog vida oni imaju proročki dar i božansko nadahnuće, i zato prenose istine višeg reda. U folklornoj praksi to su profesionalni slepi pevači koji ne pevaju za milostinju, uvaženi su u zajednici i često pokreću ljude svojim pesmama u ustaničkim pokretima, poput Filipa Višnjića. Drugu vrstu čine pomalo sumnjivi prosjaci koji obijaju pragove bogoradeći za milostinju. Njihov položaj u društvu je nizak, a ponekad žive dvostrukim životom - imaju učenike koje materijalno iskorišćavaju, solidne kuće i stalan prihod, a neki su i na policijskim poternicama. Posebno su zanimljivi jurodivi - lutajući prosjaci na samoj margini koji izražavaju ekstreman protest prema društvu, odbacuju u potpunosti imovinu i tradicionalne vrednosti, ponašaju se izazivački i bezobrazno, glume maloumnost kako bi razotkrivali grehove i poroke i kritikovali mane.
* Sirotinjske kletve i sirotinjske suze neobičan su, ali ne i redak motiv. U kojim se društvenim i istorijskim okolnostima najčešće sreću?
- Sirotinjska suza jemlješ (raonik) probija - verovanje da je greh ucveliti siromahe postaje ne samo u folkloru, nego i u stvarnosti religijsko-etički mehanizam njihovog otpora i odbrane od silnika, tlačitelja, bahatih vladara i junaka, npr. prilikom napada na manastire, zidanja zadužbina, prisilne regrutacije, kršenja običajnih zakona, bilo kog oblika nasilja i nepravde.
* Posebno poglavlje posvećujete temi siromaštva i smeha. Je li to gorki smeh?
- Ima naravno gorkog smeha, ali i vedre šale i blagonaklone ironije. Humor je vid rasterećenja, kritike, subverzije, premošćavanja socijalnih i kulturnih razlika, ali i izraz konflikta ako preraste u vređanje i omalovažavanje.
* Možete li izdvojiti našu najlepšu narodnu pesmu, priču ili poslovicu o siromaštvu?
- Ima ih mnogo. Recimo, pričalo se u leskovačkom kraju da su pitali siromaha kako je na onom svetu, a on rekao da ne valja, jer sirotinja i ovamo radi: Gazde cel d’n vrijev u kazani, a mi po cel d’n zbiramo sučke i turamo pod kazani.
-
ANĐELKA CVIJIĆ