ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

lepo očuvano

retko

1902.
Beograd


Аутор - особа Прерадовић, Петар, 1818-1872 = Preradović, Petar, 1818-1872
Наслов Песме Петра Прерадовића : са уводом,тумачем и речником / Петар Прерадовић
Остали наслови Песме
Врста грађе поезија
Језик српски
Година 1902
Издавање и производња Београд : В. Валожић, 1902 (Београд : Државна штампарија Краљевине Србије)
Физички опис XII, 126 стр. ; 20 cm
Други аутори - особа Šević, Milan
ISBN (Картон)
Напомене Стр. V- XVII: О Петру Прерадовићу / Милан Шевић
Са потписом на насл. стр.: `П. Стојадиновића`: М ПБ5 583: УБСМ
Речник: стр. 121-123.
Предметне одреднице Прерадовић, Петар, 1818-1872 -- Песмe

Petar fon Preradović (Grabrovnica kod Pitomače, 19. mart 1818 — Farafeld kod Beča, 18. avgust 1872)[1] bio je pesnik, slovenofil i general-major austrougarske vojske srpskog[2] porekla.
Petar Preradović

Petar Preradović
Lični podaci
Puno ime
Petar Preradović
Datum rođenja
19. mart 1818.
Mesto rođenja
Grabrovnica, Austrijsko carstvo
Datum smrti
18. avgust 1872. (54 god.)
Mesto smrti
Farafeld, Austrougarska
Obrazovanje
Terezijanska vojna akademija
Biografija
uredi

Petar Preradović
Poreklo
uredi
Preradovići pravoslavni Srbi[3] vode poreklo iz Stare Srbije,[4] odakle se u XVII veku, pre velike Seobe Srba, preselili u Bačku i nastanili u selu Leđen (nekadašnje mesto severno od današnjeg sela Riđica) u gornjoj Bačkoj, između Baje i Sombora. U vreme preseljenja starešina zadruge Preradovića bio je sveštenik Srpske pravoslavne crkve. Većina muških članova porodice Preradović posvetila se u Vojnoj krajini vojnom pozivu. Postojale su tri grane Preradovića i de Preradovića (Depreradovića), leđenska, ruska i gornjo-krajiška. Jedna grana Preradovića dobila je ugarsko plemstvo 1722. i koristila predikat de Preradović. Od te grane porodice vodi poreklo ruski dvorjanski (plemićki) rod Depreradovič, čiji su članovi ruski general-major Rajko (Rodion) Stepanovič Depreradovič, bivši austrijski graničarski potpukovnik koji je došao sa porodicom u Rusiju 1752. godine. Zatim njegov sin, ruski general-major Ivan Rodionovič Depreradovič i unuk ruski general konjice Nikolaj Ivanovič Depreradovič (1767—1843), koji se proslavio u ratovima protiv Napoleona, kao i poručnik lajb-gardijskog konjičkog puka Nikolaj Nikolajevič Depreradović (1802—1884) i general-major, komandir Sejmenovskog puka, Leontij Ivanovič Depreradovič (1766—1844).
Kada je 1740. godine ukinuta Potiska vojna krajina sa sedištem u Somboru, onda je nekoliko oficira iz porodice Preradović, prešlo, sa porodicama u tzv. Gornju krajinu. Iz te grane Preradovića je Petar Preradović[5] [6].
Na grbu Petra Preradovića nalazi se, kao spomen na graničarsko poreklo njegove porodice, grifon koji zamahuje sabljom držeći pri tome u levoj ruci odsečenu tursku glavu[7]
Od Preradovića, među kojima su i Preradovići iz Grubišnog polja, na spisku ubijenih u logoru Jasenovac Nezavisne Države Hrvatske, do sada je identifikovano 100 Preradovića .[8]

Petar Preradović, spomenik u Zagrebu pored srpske pravoslavne crkve. Na spomeniku je naveden kao hrvatski piesnik, iako je i srpskog porekla i u pismu Vuku sebe doživljava kao Srbina.
Dopisivao se godinama sa Vukom Karadžićem. U jednom pismu Vuku, Preradović piše: ...Ako se možda čudite što ja kao Srbin pišem latiničnijem slovima, ima tomu više razloga, ali možda će doći sretan dan, pa ću moći pisati i kiriličkim pismenima.[9] Glas Crnogorca je objavio pismo Preradovića Vuku, napisano u Zadru 1846., u kojem piše: Što ove moje pjesme, kao Srbin, kirilskimi pismeni ne pečatim, tomu su različni uzroci, koje odje navađati na dugo bi bilo.[10][11]
Detinjstvo i mladost
uredi
Petar Preradović rodio se 19. marta 1818. godine u selu Grabrovnici, đurđevačke regimente u srpskoj pravoslavnoj[12] porodici Jovana Preradovića, austrijskog graničarskog oficira - zastavnika, rodom iz Grubišnog Polja u Vojnoj krajini, i majke Pelagije rođene Grivičić, iz Đurđevca.[13] Kršten je Petar u pravoslavnoj crkvi u selu Mala Trešnjevica, kod koje su mu kasnije sahranjeni roditelji. Kumovao mu je oberlajtant Teodor Piščević iz Otrovaneca.[14] Školovanje je započeo u Grubišnom Polju, pa nastavio u Đurđevcu i vojničkoj školi u Bjelovaru. Kad je umro Jovan Preradović (1828)[15], Petar je bio dete. Majka Pelagija koju često pominje u svojim pesmama, ostala je samohrana udovica.
Školovanje, pokatoličenje i ponemčenje
uredi
Kada je napunio 12 godina, 1830. godine, Petar Preradović je upisan u Vojnu akademiju (kadetsku školu) u Viner Nojštatu (nem. Wiener Neustadt, Bečko Novo Mesto), gde je proveo narednih 8 godina. Tokom školovanja svi đaci te škole vođeni su kao rimokatolici, što je moglo da bude izmenjeno, na izričit zahtev pitomca. Međutim, do toga je retko dolazilo, pa su pravoslavni pitomci postepeno, odlaženjem na katoličke mise sa drugovima, bez formalnog pokatoličavanja, postepeno postajali rimokatolici. Tako je i Petar Preradović, kao dečak-pitomac kadetske škole, prećutno zapisan (po Statutu iz 1771) kao rimokatolik i iz pravoslavne veroispovesti preveden u katoličku, a da nije obavljen formalni čin konverzije. Njegova pripadnost rimokatoličkoj crkvi, kasnije je pojačana pošto su mu obe žene bile rimokatoličke veroispovesti[16]

Preradović
Odmalena odvojen od porodice i školovan na nemačkom jeziku Petar Preradović je pokatoličen, ponemčen i skoro potpuno je zaboravio maternji jezik. Kada je 1838. godine po završetku Vojne akademije, posetio majku i sestru Mariju i jedva se sa njima sporazumevao.
Povratak maternjem jeziku
uredi
Prva služba, po završetku Akademije, bila je u Milanu, gde se 1838. godine upoznao sa takođe austrijskim oficirom hrvatskim piscem Ivanom Kukuljevićem Sakcinskim koji je uticao na „povratak“ maternjem jeziku. Petar je do tada pravio poetske pokušaje samo na nemačkom jeziku. Prvu pesmu je napisao 1834. godine `Der brand von Neustadt`; lirski je opisao veliki požar u tom gradu. Petar Preradović svedoči u svojim pesmama, kako se prisećao reči svoje majke iz ranog detinjstva. Isti susret izvršio je hrvatski uticaj na Petra Preradovića i zainteresovao ga za složene političke i kulturne prilike u banskoj Hrvatskoj koja se kao deo Kraljevine Mađarske (Ugarske) nalazila u Austrijskom carstvu, i nešto kasnije u Austrougarskoj.
Prilikom prekomande u Zadar 1842. godine Petar Preradović se upoznao sa Spirodonom Spirom Dimitrovićem Kotoraninom, u čijoj kući su se često okupljali istaknuti dalmatinski Srbi. Na rastanku sa Spirom Dimitrovićem, Petar Preradović mu je obećao da će mu poslati pesmu na srpskom jeziku. Tako je nastala prva Preradovićeva pesma na maternjem jeziku Poslanica Špiri Dimitroviću.
Preradović je dobro primljen u srpskom Budimu, gde su nastali njegovi prvi književni koraci. Srpski kalendar `Dragoljub` koji je izlazio u Budimu štampao je 1846. godine njegovu pesmu Elica, koja pokazuje da on izuzetno vlada narodnim srpskim jezikom. Iste godine januara, takođe budimski srpski list je objavio njegovu uspelu pesmu Početak ljubavi.[17] Sa druge strane, naklonost ima još više među Hrvatima. Njegovom približavanju Hrvatima doprineli su Ljudevit Gaj i Stanko Vraz;[18] prvi je (ponovo) objavio prvu njegovu pesmu u `Danici`, a drugi se dopisivao i vršio mu ispravke. Kada je 1847. godine Preradović stigao u Zagreb, među katoličkim i ilirskim krugovima je kao poznat bio - `jedva dočekan` i uveden u književne krugove.
Vojna služba
uredi
Po završetku Vojne škole 1838. godine, Petar Preradović, nakratko se video sa majkom i sestrom, da bi otišao na prvu službu u Milano, odakle je 1842. prekomandovan u Zadar. Od 1843. godine službuje u Dalmaciji među svojima, i tada je objavio prvu pesmu u `Dalmatinskoj zori`.[12] Od 1847. godine je u Italiji gde učestvuje u ratovima. Ratne 1848. godine mislilo se da poginuo u borbama, pa mu je B. Šulek čak napisao nekrolog u 141. broju hrvatskih `Narodnih novina`. Po svojoj želji i zauzimanjem prijatelja 1849. prekomandovan je kada je postao kapetan, u Zagreb, gde je 1851. godine bio ađutant bana Josipa Jelačića. Potom kao major nemačko-banatske pukovnije na službi je u Kovinu (1853), u Beču i Glini (1854), kao generalštabni potpukovnik 1858.[19] prekomandovan je u Temišvar. Javlja se on 1860. godine u Temišvaru, kao obrštar i komandant štaba, prenumerantom knjige Vuka Karadžića.[20] Iz Temišvara prekomandovan je u Arad, a posle ponovo u Beč. U čin pukovnika unapređen je 1859. godine, a posle ratova 1866. godine u čin generala.[21] Za vreme manevara austrijske vojske 1868. godine u Bruku, upoznali su se srpski kapetan Ljubomir Uzun-Mirković (kao vojni posmatrač) i austrijski general Petar Preradović. Nakon jednog incidenta, kada je nemački kapetan javno ponizio jednog majora, ispred samog generala, obratio se kapetanu Ljubi - Preradović, rečima: `Tako je to moj brate Srbine! Ma gde da smo mi Srbi, svuda moramo trpiti!!!`.[22]
Kandidat za bana Hrvatske
uredi
Početkom 1871. godine bilo je izgleda da će Petar Preradović biti naimenovan za bana Banovine Hrvatske koja je bila u sastavu Kraljevine Ugarske u sastavu Austrougarske. Međutim, 1872. je umro u 54. godini života[16]. Spomenik u gradu Zagrebu podigao mu je 1895. godine Stjepan Miletić, a izradio Ivan Rendić.[23]
Upokojenje
uredi
Zbog narušenog zdravlja letovao je često u Veslavi (1861, 1863, 1864). Teže se razboleo 1871. godine, da bi umro je u Farfeldu[24] kod Feslave nedaleko od Beča 18. avgusta 1872. godine. Sahranjen je u Beču, a 1879.[25] godine njegovi posmrtni ostaci preneseni su na zagrebačko groblje Mirogoj, a spomenik nadgrobni sa epitafom, koji je naručio i platio Stefan Miletić, izradio je kipar Ivan Rendić.
Potomstvo
uredi
Preradović se dva puta ženio, prvi put u Zadru 1848. godine sa Italijankom - Pavicom de Ponte, drugi put Nemicom - Emom Regnerovom.[23] Posle smrti supruge Pavice 1855. godine, ostao je udovac sa dvoje male dece - Dušanom i Milicom. Ema je bila vaspitač njegove dece, kojom se oženio nakon deset godina. Imao je ukupno sedmoro dece. Njegovo potomstvo danas je nemačka, odnosno austrijska porodica fon Preradović. Njegova unuka Paula fon Preradović autor je teksta današnje austrijske himne.[9]
Paula Molden, rođ. fon Preradović (1887—1951)
uredi
Paula Molden, rođ. fon Preradović (12. oktobar 1887-25. maj 1951), austrijski pisac. Rođena je u Beču, odakle se njena porodica preselila u Pulu 1889. godine. Kasnije je živela u Kopenhagenu i ponovo u Beču. Bila je udata za novinara Ernesta Moldena. Imala je dva sina Frica Moldena, novinara i izdavača i Otoa Moldena, bankara.
Posle udaje kao umetničko ime koristila je devojačko ime prezime Paula fon Preradović.
Paula fon Preradović napisala je tekst današnje austrijske himne: `Land der Berge, Land am Strome`.
Postoji priča da nakon obaveštenja da je njena pesma izabrana za austrijsku himnu 1947. godine, njen sin Fric Molden napisao satiričnu verziju pesme da bi zabavio porodicu.
Paula fon Preradović objavila je tri zbirke pesama na nemačkom:
Dalmatinische Sonette, 1933
Lob Gottes im Gebirge, 1936
Ritter, Tod und Teufel, 1946
Objavila je i četiri romana na nemačkom:
Pave und Pero, 1940 (Glavne ličnosti Pero - Petar Preradović i njegova žena Paula - Pave)
Die Versuchung des Columba, 1951
Königslegende, 1950
Wiener Chronik 1945, dnevnik objavljen 1995.
Republika Austrija je 1995. godine izdala poštansku marku sa likom Paule fon Preradović.
Dr Nikola fon Preradović
uredi
Praunuk dr Nikolaus Preradović bio je austrijski istoričar koji je objavio više knjiga o Prvom i Drugom svetskom ratu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u zvaničnoj vojsci NDH „Domobranima“, kao i dobrovoljnim jedinicama, Hrvatskoj legiji.[26]
Književni rad
uredi
Po uticajem lektire počeo je pisati pesme, i to na nemačkom jeziku, na Akademiji 1834. godine.[23] Čitav život proveo je u vojnoj službi u Beču i na području Vojne krajine, a književnošću se bavio koliko mu je dopuštala oficirska služba (imao je čin general-majora). Objavio je 1852. godine u `Nevenu` odlomak iz svoje drame `Kraljević Marko`. Priključio se ilirskom pokretu u čijoj je „drugoj fazi“, uz Stanka Vraza i Ivana Mažuranića, postao najuticajniji pjesnik. Pjesmama izražava brigu za svoj jezik, privrženost slovenskoj koncepciji i iskreno rodoljublje. Pored drame Marko Kraljević, napisao je i dramu Vladimir i Kosara.[9] U obe drame, glavni likovi su mu istaknute ličnosti iz srpske istorije i narodne tradicije.
Prva štampana pesma bila je „Zora puca, biće dana“, objavljena 1. januara 1844. godine, u prvom broju u Zori dalmatinskoj. Prva manja zbirka pesama štampana 1846. godine pod naslovom Prvenci. Napisao je 1856. godine svoju autobiografiju pod naslovom `Čerte moga života`; postoji i rukopis `Nacrt mog života`.[27]
Zbirke pesama
uredi
`Prvenci` (1846)

Naslovna strana zbirke pesama Pervenci (1846)
`Nove pjesme` (1851)
`Prvi ljudi` (1862)
`Pustinjak`
Pesme
uredi
„Poslanica Špiri Dimitroviću“, 1842.
„Zora puca, biće dan“, objavio 1843. godine u `Dalmatinskoj zori`[28]
„Četiri vrela“ (Kao poslije bitke na Kosovu)
„Putnik“, 1844.
„Miruj, miruj srce moje“
„Kosovo polje“, objavio 1846. godine u `Srbskom narodnom listu`, Budim.
„Braći“
„Rodu o jeziku“
„Braća“
Pesma „Hrvat ili Srbin“
uredi
Mišljenje Petra Preradovića o srpsko-hrvatskim odnosima i njegovo slovenofilstvo dobro se može videti u njegovoj pesmi Hrvat ili Srbin.
Hrvat ili Srbin
(Nekome prijatelju)
Ti se na me srdiš, mili pobratime,
Veliš: „Srbin jesi, srbsko imaš ime,
Tvoji pradjedovi svi su Srblji bili,
Na Kosovu polju modru krvcu lili,
A ti, njihov unuk, za Srblje, ne mariš,
Već se u Hrvatsvu pokvarenu kvariš! `
Tvoj me ukor, pobre, tišti, odveć jako
I da niesam vojnik, pod tiskom bih plako;
Al ovako znadeš, lake su mi misli,
I popuštam ondje, gdje bi drugi stisli.
Izvan ako hoćeš da se porvamo,
A ti sedlaj noge, pak dojaši amo,
Ustanovi mjesto, vrieme i drugara,
Pa ćemo razpačat, što nam srce para,
A u cielom svietu neka spomen bude,
Da su do dva brata bili dvije lude.
Brođanin Srbin katolik Andrija Torkvat Brlić u `Narodnim novinama` povodom izložbe hrvatske države (prvi velesajam) u Zagrebu, je napisao da Slavonija na tu izložbu neće ništa slati jer je izložba ponela ime `hrvatska` a ne Trojedne kraljevine. U 3. broju istih novina 1863. godine, reaguje na osude `Pozora` za tu izjavu, pa piše: `Slavonija je skoro isključivo napučena Srbstvom rimske i grčke crkve`. Petar Preradović ga je međutim osudio u pismu Andrijinom bratu Ignjatu u Temišvaru, 31.1.1863: `Čujem da i među katolici nekakva srbska stranka biva. Hvala bogu sad imamo jednu stranku više...`

srpski pesnici xix veka 19. vek istorija srpske knjizevnosti deretic