Godina izdanja: 1900 - 1949.
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
ISBN: Ss
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Pjer Loti (fr. Pierre Loti), pravim imenom Luj Maro Žilijen Vio (fr. Louis Marie-Julien Viaud; Rošfor, 14. januar 1850 — Andej, 23. jun 1923), bio je francuski mornarički oficir i književnik; romanopisac impresionist kojeg su privukli retki i nepoznati pejzaži i civilizacije: Lotijeva ženidba (1882), Moj brat Iv (1883), Islandski ribar (1886), Ramunčo (1897).[1] Blistav uspeh ovog neoromantičarskog pisca neposredno je bio vezan za njegov površni sentimentalni egzotizam.

Bio je član Francuske akademije, na poziciji 13, u periodu 1891—1923. Prijatelj, a jedno vreme i impresario mu je bio književni kritičar, putopisac i juvelir iz Pariza, knez Božidar Karađorđević, sin Karađorđevog unuka Đorđa Karađorđevića.[2]

Biografija
Otac Pjera Lotija, Teodor (Théodore) postao je protestant neposredno pre venčanja, ali je majka Hadin Teksije (Nadine Texier) poticala iz protestantske porodice, pa je bio asketski vaspitavan: išao je u protestanstku školu, posećivao baku i čitao Bibliju svaki dan sa svojom porodicom. Sa 10 godina je želeo da postane pastor. Ali zbog blizine mora, snova njegovog brata, koji je bio 15 godina stariji od njega, i priča povratnika iz kolonija, maštao je i da putuje. Kasnije, brat mu je umro u Bengalskom zalivu a porodica zapala u finansijske teškoće. Otišao je u Pariz 1866, upisao se u Mornaričku školu, i 1869. krenuo na svoje prvo putovanje po Mediteranu. Počeo je da piše članke koje je slao u Francusku, ilustrovane izvanrednim crtežima. Napredovao je i u karijeri, proputovao je mnoge zemlje: Tahiti, Daleki istok - Sajgon, Formoza, Japan, a svoj dom je dekorisao na ekscenričan način, koristeći egzotične suvenire sa ovih dalekih putovanja. Oženio se 1886. sa Blanš Fran Ferije (Blanche Franc de Ferrière) koja je bila blaga i poslušna žena. Odlikovan je Velikim krstom Legije časti 1922.


Pjer Loti je bio prilično paradoksna ličnost: sa jedne strane nije nikad zaboravio svoje provincijsko poreklo i dugo je tražio duhovno ispunjenje. Sa druge strane, bio je zaslepljen sjajem slave i novca. Tako da se i njegov rad može posmatrati iz dva ugla: polu-autobiografske, pomalo sentimentalne staromodne priče, nasuprot bajki čoveka čija je strast bila da proputuje čitav svet.[3]

Književni rad
Pjer Loti je svoj prvi roman `Azijada` objavio 1879. godine. To je polu-autobiografski tekst baziran na piščevom dnevniku iz 1876. i 1877. godine, kada je kao mladi francuski mornarički oficir boravio u Grčkoj i Istambulu. U ovoj neuobičajenoj kombinaciji dnevnika i romana mogu se naći zanimljivi opisi istambulških ulica, trgova, kuća, bazara, kafana, džamija, groblja, itd. u kojima posebno dolazi do izražaja Lotijevo divljenje prema turskoj kulturi. Tu se odvija ljubavna veza između Azijade, žene iz harema i engleskog oficira Lotija.[4][1]

Glavninu njegovog opusa čine romani koji su često pisani u prvom licu i u kojima autor opisuje svoje prolazne ljubavne veze u raznim delovima sveta (u Turskoj, na Tahitiju, u Senegalu, Japanu itd.): `Azijada`, `Lotijeva ženidba`, `Roman jednog spahije`, `Gospođa Krizantema`. Osim dalekih zemalja zanimaju ga i pokrajine Bretanja i Baskija: njihove je jednostavne i pobožne stanovnike koji neguju drevne običaje i poseban odnos sa prirodom prikazao u romanima `Moj brat Iv`, `Islandski ribar`, i `Ramunčo`. Njegova rodna kuća u Rošforu 1970-tih je pretvorena u muzej.[5][1]

Zanimljivosti
U Istanbulu postoji Pjer Loti hotel, kao i Pjer Loti Kafe, na uzvišenju sa koga se pruža najlepši pogled na grad. Danas njegove romane opisuju kao mešavinu klišea i fantazije, i verovatno bi bio zaboravljen da nije znao gde da pije čaj, pa njegovo ime ne čuva literatura, već ova kafana.