pregleda
Aleksandar Đ. Kostić - POLNI ŽIVOT ČOVEKA, 1932, 1 izd.
| Cena: |
| Stanje: | Polovan bez oštećenja |
| Garancija: | Ne |
| Isporuka: | Pošta CC paket (Pošta) Post Express Lično preuzimanje |
| Plaćanje: | Tekući račun (pre slanja) Ostalo (pre slanja) Lično |
| Grad: |
Novi Sad, Novi Sad |
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.
Pozitivne: 14506
Tematika: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
ISBN: Ss
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!
- Osnovi polne higijene
Prvo izdanje!
Aleksandar Đ. Kostić (19. mart 1893 − 19. januar 1983) bio je srpski univerzitetski profesor i lekar. Jedan je od osnivača, prvih profesora i dekan (1936—1939) Medicinskog fakulteta u Beogradu i osnivač Instituta za histologiju i embriologiju. Osim Medicinskog, bio je osnivač i Veterinarskog (1938) i Farmaceutskog fakulteta (1939). Bio je u braku sa Smiljom Kostić-Joksić, profesorkom pedijatrije sa kojom je dobio sinove Ivana i Vojislava Kostića, poznatog kompozitora. Francuski predsednik ga je 1940. godine odlikovao Legijom časti, a 12 godina kasnije i njegovu ženu zbog zalaganja u primeni BCG vakcine.
Uprkos tome što je u tri mandata biran za dekana, dva puta je izbacivan sa fakulteta. Prvi put 1941. zbog odbijanja saradnje sa okupatorskim vlastima, a drugi (i konačni) put 1952. od strane tadašnje komunističke uprave na fakultetu, kada mu se zabranjuje i oproštajni skup sa studentima. Na svečanoj sednici Naučno-nastavnog veća Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, 2001. godine je doneta odluka da se stavljaju van snage sva rešenja, odluke i naredbe koje se odnose na prof. Kostića i njegovu ženu.
U Beogradu danas postoji njegova ulica, koja je paralelna sa Sarajevskom ulicom.
Obrazovanje
U Beogradu je završio osnovnu školu, gimnaziju i srpsku muzičku školu (klavir i kompoziciju) gde je njegov rad izuzetno cenio Stevan Mokranjac.[тражи се извор] Studije medicine nastavlja 1912. godine u Nansiju (Francuska) gde će sarađivati sa profesorom Buenom, tadašnjim velikanom svetske histologije.[тражи се извор] Kasnije prelazi u Strazbur i završava i majstorsku pijanističku školu, a 1921. brani doktorsku disertaciju pod nazivom Eksperimentalno dejstvo alkoholizma na testise (histološka i hemijska studija). Iste godine prelazi na Medicinski fakultet u Beogradu i osniva katedru histologije. Osnivač je Instituta za histologiju, u istoj zgradi koja je tada podignuta bio je i institut za fiziologiju koji je vodio Rihard Burijan.[1] Doktorska disertacija će kasnije biti temelj naučnom i nastavničkom radu.
Pedagoški rad
Profesor Kostić je samostalno napisao nekoliko udžbenika i priručnika o histologiji, ali je u metodiku svojih predavanja uveo i korišćenje mikro-fotografija i filmova, što je bio pionirski poduhvat. Prvi udžbenik (Osnovi normalne histologije) su koristile mnogobrojne generacije studenata, ali je on, zbog novih otkrića u nauci, morao da bude promenjen. (Najnovije izdanje udžbenika iz Histologije je napisano 2005. godine i dobilo je nagradu grada Beograda za najbolji udžbenik te godine.)
Uz to, Kostić je objavio još 1925. Mikrofotografski atlas normalne histologije, sam je spremio većinu preparata (u saradnji sa kolegom Aleksandrom J. Telebakovićem) i sve sam fotografisao mikrofotografskim aparatom M A II Leitz Wetzlar (150 fotografija) čime se svrstao među pionire medicinske fotografije kod Srba.[2]
Prosvetiteljski rad
Društveno angažovanje datira još sa studija, kada organizuje studentski međunarodni hor u Nansiju, preko brojnih javnih predavanja u javnim ustanovama ili na radiju. Bio je urednik mnogih časopisa, predsednik antialkoholičarskog pokreta i predsednik Skautske organizacije Jugoslavije.
Bio je i dugogodišnji predsednik Udruženja krematista "Oganj" i predstavljao ga u Međunarodnoj krematističkoj federaciji. Zalagao se za prihvatanje kremacije radi zaštite životne sredine. Na međunarodnim kongresima krematista imao je vrlo zapažene referate, a napisao je i knjigu "Pred odlukom" o ekološkim prednostima kremacije. Njegova urna, položena je u Aleji velikana na Novom groblju.
Legat dr Aleksandra Kostića u galeriji biblioteke „Ilija Garašanin” u Grockoj
Razvijajući duh akademizma u Srbiji, bavio se lingvističkim problemima i potrudio se da izbegne transkribovanje i formira domaću medicinsku terminologiju. Uporedo sa time, bavio se i istorijom medicine ne u cilju faktografije već implementiranja ranih naučnih radova u svrhu objašnjenja naučnog postupka i formiranja naučnog zaključka.
Arheološka istraživanja
Kao učesnik Prvog svetskog rata profesor Kostić je učestvovao u rovovskim borbama na području Grocke. Motivisan ratnim uspomenama, ali i lepotom prirode, 1932. godine je na lokalitetu Dubočaj odlučio da sazida kuću. Kopajući temelje naišao je na arheološke nalaz, među kojima su bile i dve raskošne rimske grobnice, što ga je podstaklo njegovo interesovanje za arheologiju. Tokom narednih 45 godina amaterski se bavio arheologijom i prikupljao artefakte pronađene na lokalitetu Dubočaj. Godine 1978. dolazi na ideju o osnivanju muzeja i celokupnu svoju zbirku poklanja opštini Grocka, sa željom da legat bude izložen u restauriranoj Rančićevoj kući. Muzej je tu i otvoren, pod imenom „Zavičajni muzej Grocke”, Dubočajska zbirka paleoloških, arheoloških, numizmatičkih i drugih iskopina profesora Kostića bila je stalna postavka.[3][4]
Zbog neadekvatnog održavanja Rančićeva kuća je 90-ih godina 20. veka zatvorena, a Dubočajska zbirka povučena.[5] Njegov legat, koji obuhvata nalaze sa lokaliteta Dubočaj u Grockoj, ostao je skriven od javnosti gotovo 20 godina. Danas je izložen kao stalna arheološka postavka u galeriji biblioteke „Ilija Garašanin” u Grockoj[6][7]. Postavku su autorski realizovali, podrškom GO Grocka, kustos Centra za kulturu Grocka Zorica Atić, kustosi Muzeja grada Beograda dr Miloš Spasić i Dragana Stojić, i arheolog Rade Milić.
Delovanje u fotografiji
Prof. Kostić se pasionirano bavio fotografijom od 1911. godine. Bio je pionir medicinske fotografije kod Srba, i fotograf amater. Inicijator je i osnivač fotografske laboratorije pri Histološkom institutu (1922) i pokretač Beogradskog foto kluba (BFK) (1928). Sa širokom radoznalošću i akribijom naučnika prilazio je različitim fotografskim temama, ne samo medicini kao svom osnovnom opredeljenju, nego i arheologiji, foto-dokumentovanju starih prostora Beograda i portretima, pretežno ličnosti iz sveta nauke. Izložba „Prof. dr Aleksandar Kostić, Fotografija 1911-1978“, prikazana je u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, 1978. Takođe je i sakupljao fotografije starog Beograda, snimljene od drugih autora. Između dva svetska rata znatno je podstakao beogradsku fotoamatersku scenu, ne samo svojim predanim organizacionim radom, već i stvaralački. Njegovim zalaganjem je u fotolaboratoriju Medicinskog fakulteta zaposlen ruski emigrant Aleksandar Šafranski, koji je između dva svetska rata, uz podršku prof. Kostića, postao najplodniji fotografski pisac na srpskom jeziku, sa nekoliko objavljenih knjiga.
Drugi o njemu
Njegov sin je napisao knjigu Život sa neprebolnim bolom u duši. Prof. dr Aleksandar Đ. Kostić koristeći dokumente koji su ostali, a naslov knjige je rečenica koju je profesor često ponavljao posle isključenja sa fakulteta. Pravljenje dokumentarnog filma Koncert Prof. Dr Aleksandra Đ. Kostića je takođe nadzirao njegov sin i 2001. je javno prikazan u Ateljeu 212.
Ovo su jedini radovi koji postoje o životu i delu prof. Kostića.
☑ Zamolio bih clanove koji zele licno preuzimanje, da ne postavljaju uslove kako, sta, gde... licno preuzimanje je na mojoj adresi na Telepu, ako Vam to ne odgovara kupujte od nekog drugog.
☑ Svi predmeti su fotografisani na prirodnom svetlu, nema nikakvih filtera, efekata ili neceg slicnog !
❗❗❗ NE SALJEM U INOSTRANSTVO ❗❗❗
☑ Dobro pogledajte fotografije, da ne dodje do nekog nesporazuma!
☑ Tu sam za sva pitanja!
☑ Knjige saljem nakon uplate!
☑ POUZECEM SALJEM SAMO CLANOVIMA BEZ NEGATIVNIH OCENA!!!! Takodje ne saljem clanovima koji su novi tj. bez ocena!!!
☑ Filmski plakati:
☑ Molim Vas da ne ocekujete od plakata da izgledaju kao da su sada izasli iz stamparije, ipak neki od plakata imaju godina... i mi se nakon 50 godina zguzvamo :) Trudim se da ih sto bolje fotografisem kako bi ste imali uvid u stanje.
☑ Sto se tice cena plakata, uzmite samo u obzir da su ovo originalni plakati iz perioda filma, i da kada bi ste hteli da napravite (odstampate) bilo kakav filmski plakat sa intereneta kostalo bi Vas verovatno vise od hiljadu dinara...
☑ Antikvarne knjige:
☑ Sto se tice antikvarnih knjiga, molim Vas da ne ocekujete da knjige koje su stare neke i po 150 godina budu u savrsenom stanju, budite srecni sto su uopste pozivele toliko vremena i sto je informacija jos uvek u njima, a stanje kakvo je takvo je, uvek mogu da se odnesu da se prekorice i malo sreda, pa da opet dobiju malo svezine, naravno ko to zeli.
Toni Morison (engl. Toni Morrison, rođ. 18. februara 1931, rođena Kloi Ardelija Voford,[2] — 5. avgust 2019[3]), bila je književnica i profesorka. Dobila je Nobelovu nagradu 1993. za sabrana dela. Laureat je Pulicerove nagrade. Dela joj odišu epskim temama, živim dijalozima, izuzetno detaljnim crtama afroameričkih likova. Objavila je seriju dečjih knjiga sa sinom Slejd Morisonom.
Mladost
Rođena je kao Kloi Entoni Voford (engl. Chloe Anthony Wofford) u Lorejnu, Ohajo.[4] Drugo je od četvoro dece, iz radničke porodice. Kao dete stalno je čitala (među omiljenim piscima su joj bili Džejn Ostin i Lav Tolstoj). Njen otac, Džordž Voford, varilac po zanimanju, često bi joj govorio afroameričke narodne priče (metod pripovedanja koji će kasnije prožeti njena dela). Kada je imala oko 15 godina, bilci su linčovali dva crna biznismena koji su živeli u njenoj ulici. Morison je rekla: „On nam nikada nije rekao da je video tela. Ali on ih je vidio. I to je bilo previše traumatično, mislim, za njega.”[5] Uskoro nakon linča, Džordž Voford se preselio u rasno integrirani grad Lorejn (Ohajo), u nadi da će pobeći od rasizma i osigurati profitabilno zaposlenje u rastućoj industrijskoj ekonomiji u Ohaju. On je radio razne poslove i kao zavarivač za US Stil. Ramah Voford je bila domaćica i posvećeni pripadnik Afričke metodističke episkopalne crkve.[6]
Morisonova je 1949. upisala Univerzitet Hauard i studirala društvene nauke. Pod izgovorom da se Kloi teško izgovara, menja ime u Toni. Zvanje magistra engleske književnosti stekla je na univerzitetu Kornel 1955, a Univerzitet u Oksfordu dodelio joj je titulu počasnog doktora 2005.
Karijera
Odraslo doba i uređivačka karijera: 1949–1975
Godine 1949, ona se upisala na Univerzitet Hauard u Vašingtonu, tražeći društvo crnih intelektualaca.[7] Dok je bila u Hauardu, prvi put se susrela sa rasno odvojenim restoranima i autobusima.[5] Diplomirala je 1953. godine sa dipl. na engleskom i nastavila školovanje da stekne magisturu umetnosti na Univerzitetu Kornel 1955. godine.[8] Njena magistarska teza nosila je naslov „Tretman otuđenih Virdžinije Vulf i Vilijama Foknera.“[9] Predavala je engleski, prvo na Teksaškom južnom univerzitetu u Hjustonu od 1955. do 1957. godine, a zatim na Univerzitetu Hauard u narednih sedam godina. Dok je predavala na Hauardu, upoznala je Harolda Morisona, jamajskog arhitektu, za koga se udala 1958. Njihov prvi sin rođen je 1961. godine, a ona je bila trudna sa svojim drugim sinom kada se razvela od Harolda 1964.[10][11][12]
Nakon razvoda i rođenja njenog sina Slejda 1965, Morisonova je počela da radi kao urednica za L. V. Singer, odeljenje za udžbenike izdavača Random Hause,[6] u Sirakuzi, Njujork. Dve godine kasnije, prešla je u Random Hause u Njujorku, gde je postala njihova prva crna žena viši urednik u odeljenju za beletristiku.[13][14]
U tom svojstvu, Morison je igrala vitalnu ulogu u dovođenju crnačke književnosti u mejnstrim. Jedna od prvih knjiga na kojima je radila bila je prelomna Savremena afrička književnost (1972), zbirka koja je uključivala radove nigerijskih pisaca Vola Sojinke, Činua Ačeba i južnoafričkog dramaturga Atola Fugarda.[6] Ona je podstakla novu generaciju afroameričkih pisaca,[6] uključujući pesnika i romanopisca Tonija Kejda Bambaru, radikalnu aktivistkinju Anđelu Dejvis, Crnog pantera Hjuija Njutna[15] i noveliskinju Gejl Džons, čije je pisanje Morisonova otkrila. Takođe je objavila autobiografiju otvorenog poznatog šampiona Muhameda Alija iz 1975. godine, pod nazivom The Greatest: My Own Story. Pored toga, objavila je i promovisala rad Henrija Dume,[16] malo poznatog romanopisca i pesnika kojeg je 1968. godine ubio tranzitni službenik u njujorškoj podzemnoj železnici.[5][17]
Među drugim knjigama koje je Morisonova razvila i uredila je Crna knjiga (1974), antologija fotografija, ilustracija, eseja i dokumenata o životu crnaca u Sjedinjenim Državama od vremena ropstva do 1920-ih.[5] Izdavačka kuća Random Hause nije bila sigurna u pogledu ovog projekta, ali je njegovo objavljivanje naišlo na dobar prijem. Alvin Bim je recenzirao antologiju za klivlendskog Plejn Dilera, pišući: „Urednici, poput romanopisaca, imaju decu mozga – knjige koje smišljaju i oživljavaju bez stavljanja sopstvenih imena na naslovnu stranu. Gospođa Morison ima jedno od ovih u prodavnicama sada, a časopisi i bilteni u izdavačkoj delatnosti su oduševljeni, govoreći da će proći kao vrući kolači.`[6]
Promovisanje afroameričke književnosti
Godine 1958. udaje se za Harolda Morisona, rađa dvoje dece ali se i razvodi 1964. Posle razvoda seli se u Njujork, gde radi kao urednik. 18 meseci kasnije postaje jedan od urednika njujorškog sedišta poznate izdavačke kuće Random House.
Kao urednik, igrala je važnu ulogu u približavanju afroameričke književnosti ka mejnstrimu. Uređivala je između ostalih i knjige Toni Kejd Bambara i Gejl Džonsa. Morison je bila profesor društvenih nauka na Univerzitetu u Prinstonu, od 1989. Taj radni odnos je prekinula 2006.
Trenutno radi za američki periodični magazin „Nacija“ (The Nation)
Politika
Izazvala je bezmalo skandal nazvavši Bil Klintona „prvim predsednikom crncem“ dodavši kako „Klinton ispoljava gotovo svaku crtu „afroamerikanstva“: odrastao uz samohranog roditelja, rođen siromašan, radničke klase, svira saksofon, dečko iz Arkanzasa koji obožava Mekdonalds i brzu hranu.`
Predmet: 80902869
