ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Tematika: Istorija
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

pukovnik E. Belić
UZDASI IZ TUĐINE Slike iz života naših vojnika u Bizerti


RETKO




...
Jedan od neretko zaboravljenih pobednika, rođeni brat nekadašnjeg predsednika SANU, Aleksandra Belića, i brata blizanca Vladimira Belića, svakako je i Emilio Belić (1877—1942), prvobitno pukovnik iz Prvog svetskog rata, komandant Drinske divizije u Valjevu, a kasnije i armijski general i nosilac Karađorđeve zvezde. Uroš Predić je napravio njegov portret, po dostupnoj fotografiji, sedam godina nakon njegove smrti. Ipak, o njemu nema onako brojnih zapisi poput onih o našim generalima sa činom vojvode - Stepanoviću (o kome je upravo Belić ostavio biografsku knjigu), Putniku (Knjigu o Radomiru Putniku priredio je njegov brat Vladimir), Mišiću ili Bojoviću, ali je on sam ostavio jedno vrlo važno svedočanstvo o duhu svog naroda u ratu. Pisano je daleko van Otadžbine, u Tunisu, iako pokazuje da svi putevi vode ka njoj. U njemu nema ličnih hvalospeva, već onih na račun srpske vojske i njihovom odnosu prema novoj situaciji u kojoj sebe zatiču. Čitajući te redove, nakon onih pomenutih prizora sa fotografija, beznađe se zaista pretvara u ponos. Reč je o knjizi uspomena pod nazivom Uzdasi iz tuđine: slike iz života naših vojnika u Bizerti, a na samom njenom kraju stoji datum: 26.10. 1916.

Ranjeni i bolesni srpski vojnici su u ovu, tada francusku bazu na samom severu Tunisa evakuisani nekoliko puta, krajem 1915. i početkom 1916. godine nakon Albanske golgote, i sukoba na Solunskom frontu, kao i 1917. kada su pristizali kontigenti dobrovoljaca. Oni oporavljeni i stasali za ponovnu borbu, tokom celog rata otpremani su iz Bizerte nazad na Solunski front. Kako Srbi od saveznika Trojne antante često ostaju bez ikakve pomoći, a isti im nanose čak i otvorenu štetu, poput sprečavanja preventivnog napada Bugara usled gomilanja njihovih trupa na granici 1915. godine, ili statusa srpske vojske koji je ponekad ličio na statuse kolonijalnih trupa velikih sila (oni koji trebaju biti na prvim linijama, pa samim tim i da prvi umiru, poput slučaja iz 1915. generala Žofra koji ne pomaže srpskoj vojsci na Solunskom frontu, i u nekoliko navrata je ostavlja samu da ratuje, ali kada je primoran da deluje, šalje senegalske, a ne francuske vojnike) jasno je da u geopolitičkim igrama često ne idu zajedno moralni činovi i određeni interesi. Odnos saveznika, zaista podseća na Orvelov čuveni iskaz da su sve životinje jednake, ali neke životinje su jednakije od drugih. Ipak, kada se posmatra situacija na Bizerti, to baš i nije tako, doduše zahvaljujući jednom ličnom podvigu. Treba istaći da je za francusku srdačnost, obuku i izvrsnu negu najzaslužniji bio admiral Geprat, koji se usprotivio čak i vrhovnoj komandi Francuske, i samoinicijativno smestio srpske vojnike u samu varoš umesto pustinje i naredio pojačano sledovanje hrane, a bolesnike je, čak i one sa najzaraznijim stepenom, lično i gotovo svakodnevno posećivao. Nezaboravljajući mu zasluge u ratu, petnaest godina nakon susreta iz Bizerte i njegovog dolaska u Beograd, Srbi su ga u to ime nosili na rukama niz ulicu koja i danas nosi njegovo ime.

Poseta admirala Geprata srpskom vojnom logoru kraj BizertePOSETA ADMIRALA GEPRATA SRPSKOM VOJNOM LOGORU KRAJ BIZERTE
Jedina fotografija, mnoge stranice i poslednja rečenica ovih Belićevih dnevničkih zapisa odnosi se upravo na Emila Geprata. Na jednom od dvadeset četiri srpska groblja, današnjem Menzel Burgibi, koje je i danas lepo i brižljivo čuvano i očuvano, o trošku države Tunis, sa mermernim mačevima u obliku krsta iznad svakog groba stradalog Srbina, nedostaje još samo i natpis ovog admirala o srpskom narodu, preuzet iz Belićevih zapisa: Vrlo dugo, vi ste odgovarali sa hladnom i neumornom čvrstinom: ovuda se ne prolazi! Prožet čašću svojih obećanja, vernošću svojih uspomena i slavom svoje prošlosti, srpski se narod zakleo da ih ne izda: pobediti ili umreti. Jedna jedina volja ih je vodila: sve za trijumf Srbije. I kada je izgledalo da je sve izgubljeno sem časti, i kada nije više ostalo ni nade u šimerično čudo kakvo, i u toj krajnosti čak, vaše stojičke duše odbiše da pokleknu. Mir koji bi diktovao neprijatelj, vi odbiste kao beščašće. I podržavana božanstvenom verom, čeličnom voljom, jačom od najgorih stradanja , vojska Srpskog naroda, odbila je da se preda u ruke podlog napadača; ostala je gordo pravo, čuvajući pobožno u srcima svojim, svetu sliku pregažene Otadžbine.
Pretpostavlja se da je ka severnoj Africi upućeno oko četrdeset hiljada srpskih stanovnika, a u samoj Bizerti brojke variraju između devet i dvanaest hiljada ljudi. Zanimljivo je da je u logoru Lazuaz postojalo i srpsko pozorište Afrika sa kapacitetom od tri hiljade gledalaca, a koje je odigralo značajnu ulogu u negovanju tradicije i kulture u časovima nespokojstva i izgnanstva. Kulturni život ogledao se i u nastupima Podoficirske muzičke škole, izložbama pojedinih srpskih slikara, a postojao je i dnevni list Napred. Srbi su imali i svoju crkvu i mogućnost slobodnog proslavljanja verskih praznika poput Božića i krsnih slava.

prvi svetski rat povlačenje srpske vojske preko albanije solunski front