Godina izdanja: 1800 - 1849.
Autor: Domaći
ISBN: Ho
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nema zadnju koricu,

Fali nekoliko poslednjih stranica, tacnije 12 stranica koje se ticu pesama, i jedno 20 tak stranica sa znacenjem reci i ispravkama.

Veoma retko !!!

Jovan Pačić (Baja, Ugarska, 6. novembar 1771 — Budim, 4. decembar 1849) bio je srpski pesnik i slikar.[1]

Biografija
Potiče iz stare bajske srpske porodice, čiji su preci bili majstori (krojači). Pominje se tu Georgije Pačić sabov, koji je 1760. godine dobio majstorsko pismo, od cehmajstora sabova.[2] Posle osnovne škole u bačkom mestu rođenja - Baji, učio je i gimnaziju, možda i u Kaloči i Budimu. Da bi se oslobodio siromaštva, stupio je, 1792. ili 1793. u vojsku, i kao austrijski konjanik vojevao je u francuskim ratovima.[3] Napredovao je od prostog vojnika `katane` do konjičkog kapetana; sve po zasluzi. Kod Vagrama je 1812. zadobio ranu sabljom preko usana, a 1813. je otišao u penziju, jedno zbog promrzlih nogu tokom bavljenja korpusa Švarcenbergovog u Rusiji, a drugo, što će biti glavni razlog, zbog nekih nesuglasica sa pretpostavljenima.

Kao umirovljeni `prvi` konjički kapetan (Rittmeister), Jovan Pačić je živeo u Novom Sadu dugo godina, gde ga 1831. godine srećemo kao `advokata`.[4] Srećemo ga i u Subotici (1818), Dunafeldvaru (1828), Đuru[5] (1828-1929), i naposletku (1838) u Budim. Mnogo je čitao, bio prenumerant nekih srpskih knjiga i listova.[6] Od 1840. godine biran je za počasnog člana Matice srpske, tada u Pešti.[7] Bio je dopisni (korespodentni) član Srpskog učenog društva u Beogradu, od 1844. godine[8] do svoje smrti (1850).[9] Dočekao je starost kao neženja; bio visok i prav starac, veoma obrazovan-potkovan istorijski i vojno, koji je živeo povučeno, i zbog svog karaktera, bio poštovan od svih sa kojima je imao dodira.[10] Umro je u poznatoj gostionici Kod zlatnog jelena Sime Ignjatovića budimskog senatora, strica Jakova Ignjatovića, u Tabanu, gde je stanovao neko vreme zajedno sa Simom Milutinovićem i Milovanom Vidakovićem, za vreme bombardovanja i juriša Košutovih trupa na budimsku tvrđavu 1849. godine. Sahranjen je budimskom srpskom groblju, blizu svog velikog prijatelja Sime Ignjatovića.

Stvaralaštvo

Naslovna strana zbirke pesama Sočinenija pesnoslovska (1827) Jovana Pačića
Pačić je objavio veoma mnogo stihova u Serbskom letopisu, Peštansko budimskom skoroteči, u Srpskom narodnom listu i Magazinu za hudožestvo i modu do 1842. Godine 1827. je štampao u Budimu tri sveske Sočinenija pjesnoslovska.[11] Osim toga, ostavio je iza sebe dosta rukopisa, koji su posle nestali. Pesme Jovana Pačića su ljubavne, vinske, vojničke, ode, elegije i epigrami. Spoljašnji oblik im je po uzoru savremenih nemačkih romantičara. Pačićeva poezija je kabinetska, do izvesne mere preciozna, ali joj se ne može odreći izvesno osećanje nežnosti i gracioznosti. Jezik mu je polunarodni, afektirano učeni jezik tadašnjih obrazovanih Srba građana. Oseća se uticaj slavenoserbskog jezika. Godine 1828. Pačić je, u saradnji sa Janom Kolarom izdao Imenoslov ili rečnik lični imena razni naroda slovenski. Skupljao je u Budimu srpske narodne pesme, koje je onda pevao svirajući gusle.[12]

Jovan Pačić je govorio i čitao desetak jezika (između ostalog, latinski, starogrčki, hebrejski i arapski), i smatran je za retko obrazovanog Srbina, naprednog nacionalistu, koji je gajio simpatije prema Ilirskom pokretu, premda Vukovoj reformi nije hteo da priđe. Dopisivao se sa Vukom Karadžićem (1816). Početkom 19. veka Budim i Pešta su bili središte srpske književnosti, pošto su Jovan Pačić, Sima Milutinović i Milovan Vidaković, kao merodavni književni trijumvirat, ovde u zajednici razvijali svoju aktivnost. Pačić je prvi južnoslovenski književnik, koji je počeo da prevodi Getea. Magarašević ga je nazvao `Srpski Tirtej`, nakon prevođenja nekih Sapfinih pesama - himni.

Mladen Leskovac je u „Antologiju starije srpske poezije“ (Beograd, 1953) uvrstio i sedam Pačićevih pesama.

Slikarstvo
Jovan Pačić se bavio i slikarstvom. Mahom je slikao akvarelske pejzaže, koje su savremenici hvalili, a veli se, da je inženjerske nacrte i planove izrađivao stručno. Veoma su bitni njegovi akvareli o stanovnicima njegove rodne Bačke. Veoma precizno, sa mnogo detalja slikao je narodnu i građansku nošnju bačkih Srba, Bunjevaca, Nemaca, Mađara i Francuza. Ovi akvareli se danas čuvaju u Sečenjijevoj biblioteci u Budimpešti. Ove Pačićeve slike je u pomenutoj biblioteci otkrio uvaženi srpski književnik iz Budimpešte Stojan D. Vujičić.


Jovan Pačić (Baja, 17. novembar 1771 — Budim, 16. decembar 1849), srpski oficir, pesnik i slikar. Bio je član Društva srpske slovesnosti.

Ratna karijera
Jovan Pačić je rođen 17. novembra 1771. godine u Baji u Bačkoj.1))2) Nakon osnovne škole u Baji pohađao je šest razreda gimnazije u Baji i Kaloči, a poslednja dva razreda završio je u Budimu.3) Njegov otac je jedno vreme bio prilično bogat, ali onda je propao, pa su postali veoma siromašni.4)5) Za vreme rata koalicije država protiv Francuske republike stupio je 1792. ili 1793. u austrijsku vojsku ponajviše da bi se rešio siromaštva.6) U ratovima protiv Francuske učestvovao je kao konjanik.7) U vojsci je služio dvadeset godina.8) Dugo vremena je proveo ratujući u Italiji. Učestvovao je i bio je teško ranjen u odlučujućoj bici kod Vagrama 5. jula 1809, u kojoj je Napoleon pobedio austrijsku vojsku.9) Sabljom je posečen preko usana, tako da mu je donja vilica jedno vreme visila.10) U to vreme bio je konjanički kapetan. Učestvovao je i u Napoleonovom pohodu na Rusiju 1812. u korpusu kneza Švarcenberga.11) Iz pohoda se vratio živ, ali teško promrzlih nogu, pa je morao da se demobiliše.12) Postoji i druga verzija da je napustio vojsku zbog neslaganja sa pretpostavljenima.13)

U Novom Sadu i Budimu
Bio je obrazovan čovek, koji je poznavao ratnu istoriju i vojne nauke. Kao umirovljeni konjički kapetan živeo je u Novom Sadu.14) U Novom Sadu je krajem 1825. spremio svoje pesme za štampu. Iz Novoga Sada preselio se 1832. godine u Đer, a 1838. godine u Budim, gde je ostao do smrti.15)16) Budim je u to vreme bio središte srpske književnosti i tu je sarađivao i godinama stanovao u Zlatnom Jelenu zajedno sa Simom Milutinovićem Sarajlijom i Milovanom Vidakovićem.17) Umro je 16. decembra 1849. godine u gostionici Zlatni Jelen, za vreme bombardovanja i juriša vojske Lajoša Košuta na budimsku tvrđavu.18)

Književnost
Kao književnik napisao je mnogo. Glavno njegovo delo su njegove pesme izašle 1827. u tri knjige u Budimu pod naslovom Sočinenija pjesnoslovska Joana Pačića.19) U prvoj knjizi ima 109 pesama, u drugoj 100 i u trećoj 155 pesama.20) Osim tih pesama pisao je u ondašnjim časopisima. Pisao je pesme i u „Srpskom narodnom listu” Teodora Pavlovića i u „Zimzelenu”.21) Najvažnije radove pisao je u Letopisu Matice srpske.22) Od 1826. do 1844. godine sa 35 radova bio je jedan od najredovitijih i najvrednijih saradnika Letopisa Matice srpske.23)

Pesme Jovana Pačića su ljubavne, vinske, vojničke, ode, elegije i epigrami.24)25) Spoljašnji oblik im je po uzoru savremenih nemačkih romantičara.26) Pačićeva poezija je kabinetska, do izvesne mere preciozna, ali joj se ne može odreći izvesno osećanje nežnosti i gracioznosti.27) Jezik mu je polunarodni, afektirano učeni jezik tadašnjih obrazovanih Srba građana.28) Pačić je 1828. u saradnji sa Janom Kolarom izdao Imenoslov ili rečnik lični imena razni naroda slovenski.29) Govorio je i čitao desetak jezika i smatran je za retko obrazovanog Srbina, naprednog nacionalistu, koji je pokazivao simpatije prema Ilirskom pokretu, ali nikada nije prihvatio Vukovu reformu. Početkom 19. veka Budim je bio središte srpske književnosti, pošto su Pačić, Sima Milutinović Sarajlija i Milovan Vidaković, kao merodavni književni trijumvirat, ovde u zajednici razvijali svoju aktivnost.30) Pačić je prvi južnoslovenski književnik, koji je počeo da prevodi Getea.31)

Slikarstvo
Bavio se i slikarstvom. Uglavnom je slikao akvarelske pejzaže, koje su savremenici hvalili.32) Inženjerske nacrte i planove izrađivao je stručno.33) Bitni su njegovi akvareli o stanovnicima njegove rodne Bačke. Precizno i detaljno slikao je narodnu i građansku nošnju bačkih Srba, Bunjevaca, Nemaca, Mađara i Francuza. Ovi akavreli čuvaju se danas u Sečenjijevoj biblioteci u Budimpešti, a ponovo ih je otkrio srpski književnik iz Budimpešte Stojan D. Vujičić.