pregleda
Hemija sa gledista moderne teorije, 1883. god. Retko !!
| Cena: |
| Želi ovaj predmet: | 1 |
| Stanje: | Polovan bez oštećenja |
| Garancija: | Ne |
| Isporuka: | Pošta CC paket (Pošta) Post Express Lično preuzimanje |
| Plaćanje: | Tekući račun (pre slanja) Ostalo (pre slanja) Lično |
| Grad: |
Novi Sad, Novi Sad |
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.
Pozitivne: 14506
Tematika: Ostalo
Godina izdanja: 1850 - 1899.
Autor: Domaći
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
ISBN: Ss
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!
Drugi deo
Organska hemija
S. M. Lozanic
990. stranica
Drugo preradjeno i uvecano izdanje
Sima Lozanić (Beograd, 8. mart 1847 — Beograd, 7. jul 1935) bio je srpski hemičar, univerzitetski profesor, političar, diplomata i akademik. Lozanić je bio predsednik Srpske kraljevske akademije, prvi rektor Beogradskog univerziteta, ministar inostranih dela, ministar privrede i srpski kraljevski poslanik u Londonu. Objavio je preko 200 naučnik radova i stručnih publikacija.[1] Uveo je više predmeta iz hemijskih nauka u visokoškolsku nastavu Srbije.[2]
Biografija
Školovanje
Rođen je u Beogradu 8. marta (24. februara po julijanskom kalendaru) 1847, kao sin Miloja Lozanića, sreskog načelnika i Ane Veljković. Završio pravne nauke u Beogradu, studirao hemiju kod Visliceniusa u Cirihu i Hofmana u Berlinu. Doktorirao je na univerzitetu u Cirihu 19. marta 1870. Bio je profesor Velike škole od 1872,[3] a zatim Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu do 1924. Kada je osnovan Beogradski univerzitet 1905. bio je među prvih osam redovnih profesora koji su birali ceo ostali nastavni kadar. Sima Lozanić je tada izabran za prvog rektora Beogradskog univerziteta.
Naše nekidašnje verovanje da će se srpstvo ujediniti ne bukvarom, već oružjem, bilo je kobno za po našu narodnu misao. Ja verujem obrnuto - da će prosveta biti glavni činilac u rešenju tog bitnog našeg pitanja i da bi ono bilo već rešeno da smo prosvetu bolje negovali. Verujem, stoga što je prosveta sila koja postiže sve smerove. Da nam je prosveta bila naprednija, sve bi u životu našeg naroda bilo savršenije, pa i uspešnije.[4]
— Lozanić prilikom svečanog otvaranja Univerziteta u Beogradu 1905.
Predavač
Prvih osam redovnih profesora Beogradskog univerziteta, 1905. godine: Sede, sleva Jovan Žujović, Sima Lozanić, Jovan Cvijić, Mihailo Petrović Alas; stoje, sleva Andra Stevanović, Dragoljub Pavlović, Milić Radovanović i Ljubomir Jovanović.
Srpska delegacija na istočnom izlazu Bele kuće, 1917. Na fotografiji su: dr Sima Lozanić, poslanik Ljuba Mihajlović, Jelena Lozanić, dr Milenko Vesnić, pukovnik Mihailo Nenadović, dr Mihajlo Pupin, general Mihailo Rašić i kapetan Milan Jovičić
Održavao nastavu iz hemije na nivou većine evropskih univerziteta, organizovao dobro opremljenu laboratoriju i biblioteku, dao prve univerzitetske udžbenike iz hemije. Napisao je više udžbenika iz raznih oblasti hemije: neorganske, organske, analitičke hemije, kao i iz hemijske tehnologije. Njegovi udžbenici su bili na evropskom nivou, a u izvesnim oblastima su i prednjačili. Tako na primer, Lozanićev udžbenik iz neorganske hemije je bio prvi evropski univerzitetski udžbenik u kome se pominje Mendeljejevljev periodni sistem elemenata i jedan od prvih koji sadrži poglavlje iz termohemije. Njegovi udžbenici iz organske hemije takođe spadaju u prve knjige u kojima su jedinjenja predstavljena strukturnim formulama a klasifikacija izvršena prema strukturnim grupama. Bavio se naučnim i stručnim radom iz skoro svih oblasti hemije; trajne vrednosti su radovi iz elektrosinteze, u kojima je ispitivao reakcije CO i CO2 sa drugim supstancama pod dejstvom tihog električnog pražnjenja. Objavio je preko 200 naučnih radova iz primenjene i eksperimentalne hemije.
Izvršio je prvu analizu termalne vode Gamzigradske banje 1889. godine.
Poslednje predavanje je održao 13. maja 1924. - posle pedeset godina rada je morao otići u penziju, po novom zakonu o činovnicima.[5]
Sima Lozanić na slici Uroša Predića
Akademik
Postao je član Srpskog učenog društva 30. januara 1873. Dopisni član Srpske kraljevske akademije postao je 23. januar 1888, a redovni član od 6. januara 1890. Bio je u dva navrata predsednik Srpske kraljevske akademije 1899-1900 i 1903-1906. Prvi put je postavljen ukazom od 1. septembra 1899, a drugi put 1. februara 1903. Predsednik Srpskog hemijskog društva bio je u periodu 1907-1912.
Lozanić je bio dopisni član Češke akademije nauka i umetnosti, Rumunske akademije nauka i JAZU.[1][6]
Ministar
Bio je ministar privrede (u periodima 12. januar - 21. mart 1894, 15. oktobar 1894—25. jun 1895. i 11. oktobar 1897—30. jun 1899), ministar inostranih dela (u periodima 21. mart - 15. oktobar 1894. i 23. decembar 1902—23. mart 1903), diplomata i učesnik svih tadašnjih ratova. Lozanić je dao pun doprinos unapređenju privrede, industrije, politike, kulture i nauke u Srbiji. Bio je poslanik srpske vlade u Londonu od 1900. Bio je predsednik Srpskog komiteta za pomoć izbeglicama od 1916. i na čelu misije u SAD za pomoć i podršku Srbiji od 1917.
Nasleđe
Proglašen je za prvog počasnog doktora Beogradskog univerziteta.
Odlikovan je Ordenom Sv. Save[7] III i I reda, Takovskim krstom V reda, Ordenom Miloša Velikog III reda, Srebrnom medaljom za hrabrost, Boračkom spomenicom, turskim Osmanlija I reda, grčkim Spasitelj I reda, holandskim Oranž-Nasau I reda i Rumunskom krunom I reda.
Njegov legat se nalazi u Zbirci velikana srpske hemije.[8]
U njegovu čast održana je izložba pod nazivom „Sima Lozanić u Srpskoj nauci i kulturi“ u organizaciji SANU u periodu januar-mart 1993, izložba je bila u Galeriji SANU u knez-Mihailovoj ulici u Beogradu. Njegov život i delo naročito je proučavala hemičarka Snežana Bojović koja je napisala knjigu „Sima Lozanić“, u izdanju izdavačkog preduzeća „Princip“ 1996. na 262 strane.
U Beogradu, na Dedinju, jedna od ulica koje se seku sa ulicom Neznanog junaka nazvana je po Simi Lozaniću.
Srpska akademija nauka i umetnosti je 2023. godinu proglasila godinom Sime Lozanića.[9] U okviru toga održan je naučni skup 10-11. maja 2023. godine u SANU.[10]
Privatni život
Bio je oženjen Stankom Pačić, praunukom Gospodara Tome Vučića-Perišića.
Njegov sin Milivoje S. Lozanić bio je takođe hemičar i nasledio ga je na univerzitetu kao profesor hemijskih predmeta. Njegova ćerka Ana Lozanić (kasnije udata za ministra dr Vojislava Marinkovića) je bila poznata srpska slikarka između dva svetska rata. Njegova ćerka bila je i Jelena Lozanić.
☑ Zamolio bih clanove koji zele licno preuzimanje, da ne postavljaju uslove kako, sta, gde... licno preuzimanje je na mojoj adresi na Telepu, ako Vam to ne odgovara kupujte od nekog drugog.
☑ Svi predmeti su fotografisani na prirodnom svetlu, nema nikakvih filtera, efekata ili neceg slicnog !
❗❗❗ NE SALJEM U INOSTRANSTVO ❗❗❗
☑ Dobro pogledajte fotografije, da ne dodje do nekog nesporazuma!
☑ Tu sam za sva pitanja!
☑ Knjige saljem nakon uplate!
☑ POUZECEM SALJEM SAMO CLANOVIMA BEZ NEGATIVNIH OCENA!!!! Takodje ne saljem clanovima koji su novi tj. bez ocena!!!
☑ Filmski plakati:
☑ Molim Vas da ne ocekujete od plakata da izgledaju kao da su sada izasli iz stamparije, ipak neki od plakata imaju godina... i mi se nakon 50 godina zguzvamo :) Trudim se da ih sto bolje fotografisem kako bi ste imali uvid u stanje.
☑ Sto se tice cena plakata, uzmite samo u obzir da su ovo originalni plakati iz perioda filma, i da kada bi ste hteli da napravite (odstampate) bilo kakav filmski plakat sa intereneta kostalo bi Vas verovatno vise od hiljadu dinara...
☑ Antikvarne knjige:
☑ Sto se tice antikvarnih knjiga, molim Vas da ne ocekujete da knjige koje su stare neke i po 150 godina budu u savrsenom stanju, budite srecni sto su uopste pozivele toliko vremena i sto je informacija jos uvek u njima, a stanje kakvo je takvo je, uvek mogu da se odnesu da se prekorice i malo sreda, pa da opet dobiju malo svezine, naravno ko to zeli.
Toni Morison (engl. Toni Morrison, rođ. 18. februara 1931, rođena Kloi Ardelija Voford,[2] — 5. avgust 2019[3]), bila je književnica i profesorka. Dobila je Nobelovu nagradu 1993. za sabrana dela. Laureat je Pulicerove nagrade. Dela joj odišu epskim temama, živim dijalozima, izuzetno detaljnim crtama afroameričkih likova. Objavila je seriju dečjih knjiga sa sinom Slejd Morisonom.
Mladost
Rođena je kao Kloi Entoni Voford (engl. Chloe Anthony Wofford) u Lorejnu, Ohajo.[4] Drugo je od četvoro dece, iz radničke porodice. Kao dete stalno je čitala (među omiljenim piscima su joj bili Džejn Ostin i Lav Tolstoj). Njen otac, Džordž Voford, varilac po zanimanju, često bi joj govorio afroameričke narodne priče (metod pripovedanja koji će kasnije prožeti njena dela). Kada je imala oko 15 godina, bilci su linčovali dva crna biznismena koji su živeli u njenoj ulici. Morison je rekla: „On nam nikada nije rekao da je video tela. Ali on ih je vidio. I to je bilo previše traumatično, mislim, za njega.”[5] Uskoro nakon linča, Džordž Voford se preselio u rasno integrirani grad Lorejn (Ohajo), u nadi da će pobeći od rasizma i osigurati profitabilno zaposlenje u rastućoj industrijskoj ekonomiji u Ohaju. On je radio razne poslove i kao zavarivač za US Stil. Ramah Voford je bila domaćica i posvećeni pripadnik Afričke metodističke episkopalne crkve.[6]
Morisonova je 1949. upisala Univerzitet Hauard i studirala društvene nauke. Pod izgovorom da se Kloi teško izgovara, menja ime u Toni. Zvanje magistra engleske književnosti stekla je na univerzitetu Kornel 1955, a Univerzitet u Oksfordu dodelio joj je titulu počasnog doktora 2005.
Karijera
Odraslo doba i uređivačka karijera: 1949–1975
Godine 1949, ona se upisala na Univerzitet Hauard u Vašingtonu, tražeći društvo crnih intelektualaca.[7] Dok je bila u Hauardu, prvi put se susrela sa rasno odvojenim restoranima i autobusima.[5] Diplomirala je 1953. godine sa dipl. na engleskom i nastavila školovanje da stekne magisturu umetnosti na Univerzitetu Kornel 1955. godine.[8] Njena magistarska teza nosila je naslov „Tretman otuđenih Virdžinije Vulf i Vilijama Foknera.“[9] Predavala je engleski, prvo na Teksaškom južnom univerzitetu u Hjustonu od 1955. do 1957. godine, a zatim na Univerzitetu Hauard u narednih sedam godina. Dok je predavala na Hauardu, upoznala je Harolda Morisona, jamajskog arhitektu, za koga se udala 1958. Njihov prvi sin rođen je 1961. godine, a ona je bila trudna sa svojim drugim sinom kada se razvela od Harolda 1964.[10][11][12]
Nakon razvoda i rođenja njenog sina Slejda 1965, Morisonova je počela da radi kao urednica za L. V. Singer, odeljenje za udžbenike izdavača Random Hause,[6] u Sirakuzi, Njujork. Dve godine kasnije, prešla je u Random Hause u Njujorku, gde je postala njihova prva crna žena viši urednik u odeljenju za beletristiku.[13][14]
U tom svojstvu, Morison je igrala vitalnu ulogu u dovođenju crnačke književnosti u mejnstrim. Jedna od prvih knjiga na kojima je radila bila je prelomna Savremena afrička književnost (1972), zbirka koja je uključivala radove nigerijskih pisaca Vola Sojinke, Činua Ačeba i južnoafričkog dramaturga Atola Fugarda.[6] Ona je podstakla novu generaciju afroameričkih pisaca,[6] uključujući pesnika i romanopisca Tonija Kejda Bambaru, radikalnu aktivistkinju Anđelu Dejvis, Crnog pantera Hjuija Njutna[15] i noveliskinju Gejl Džons, čije je pisanje Morisonova otkrila. Takođe je objavila autobiografiju otvorenog poznatog šampiona Muhameda Alija iz 1975. godine, pod nazivom The Greatest: My Own Story. Pored toga, objavila je i promovisala rad Henrija Dume,[16] malo poznatog romanopisca i pesnika kojeg je 1968. godine ubio tranzitni službenik u njujorškoj podzemnoj železnici.[5][17]
Među drugim knjigama koje je Morisonova razvila i uredila je Crna knjiga (1974), antologija fotografija, ilustracija, eseja i dokumenata o životu crnaca u Sjedinjenim Državama od vremena ropstva do 1920-ih.[5] Izdavačka kuća Random Hause nije bila sigurna u pogledu ovog projekta, ali je njegovo objavljivanje naišlo na dobar prijem. Alvin Bim je recenzirao antologiju za klivlendskog Plejn Dilera, pišući: „Urednici, poput romanopisaca, imaju decu mozga – knjige koje smišljaju i oživljavaju bez stavljanja sopstvenih imena na naslovnu stranu. Gospođa Morison ima jedno od ovih u prodavnicama sada, a časopisi i bilteni u izdavačkoj delatnosti su oduševljeni, govoreći da će proći kao vrući kolači.`[6]
Promovisanje afroameričke književnosti
Godine 1958. udaje se za Harolda Morisona, rađa dvoje dece ali se i razvodi 1964. Posle razvoda seli se u Njujork, gde radi kao urednik. 18 meseci kasnije postaje jedan od urednika njujorškog sedišta poznate izdavačke kuće Random House.
Kao urednik, igrala je važnu ulogu u približavanju afroameričke književnosti ka mejnstrimu. Uređivala je između ostalih i knjige Toni Kejd Bambara i Gejl Džonsa. Morison je bila profesor društvenih nauka na Univerzitetu u Prinstonu, od 1989. Taj radni odnos je prekinula 2006.
Trenutno radi za američki periodični magazin „Nacija“ (The Nation)
Politika
Izazvala je bezmalo skandal nazvavši Bil Klintona „prvim predsednikom crncem“ dodavši kako „Klinton ispoljava gotovo svaku crtu „afroamerikanstva“: odrastao uz samohranog roditelja, rođen siromašan, radničke klase, svira saksofon, dečko iz Arkanzasa koji obožava Mekdonalds i brzu hranu.`
Predmet: 79953577
