Godina izdanja: 1900 - 1949.
Tematika: Istorija
ISBN: Ms
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali cosak nulte stranice, sve ostalo uredno!


Đuzepe Macini (ital. Giuseppe Mazzini; Đenova, 22. jun 1805 — Piza, 10. mart 1872) je bio italijanski rodoljub, revolucionar, filozof i političar.[1] Ideolog je pokreta za ujedinjenja Italije Rizorđimento, za koji se borio politički i oružano. Osnovao je organizaciju Mladu Italiju.[2] Zalagao se za Ujedinjene države Evrope.

Osnivanje Mlade Italije
Rođen je u Đenovi. Član tajne revolucionarne organizacije karbonara postao je 1830. Zbog aktivnosti u revolucionarnom pokretu brzo je stavljen van zakona. U Marselj je otišao 1831. i tu je organizovao novu političku organizaciju Mlada Italija (ital. La Giovine Italia).[3] Moto im je bio Bog i narod, a osnovni princip je bio ujedinjenje nekoliko država i kraljevina na Apeninskom poluostrvu u jedinstvenu republiku. Osnovao je još nekoliko organizacija sa sličnim ciljem ujedinjenja ili oslobođenja drugih naroda: Mlada Nemačka, Mlada Poljska i konačno Mlada Evropa.

Ideja ujedinjenja Italije
Macini je verovao da se ujedinjenje Italije može izvesti samo narodnim ustankom. Zbog toga je neprestano vršio agitaciju i podsticao Italijane na pobunu. Iz Engleske je ohrabrivao, inicirao i organizovao brojne manje i veće pobune. Gotovo u svim datim situacijama šanse za uspeh su bile izuzetno male, ali tok istorije je bio na strani Macinija, tako da je se sa svakim novim izazovom napredovalo prema cilju italijanskog ujedinjenja. Macini je nastavljao neumorno sa svojom aktivnošću. Njegov značaj je bio više ideološki nego što je bio praktični. Macini je zaslužan za oblikovanje političke ideje da Italija predstavlja zemlju, a ne skupinu starih rimskih gradova-država. Drugi su uspeli ostvariti Macinijevu ideju ujedinjenja Italije.

Proglasio je 8. februara 1849. Rimsku Republiku, koja je trajala samo četiri meseca.

Ostvarenje ujedinjenja Italije
Posle neuspeha revolucije 1848. italijanski nacionalisti su u kralju Sardinije i njegovom predsedniku vlade grofu Kavuru našli praktične predvodnike italijanskog ujedinjenja. To je značilo razdvajanje procesa ujedinjenja Italije od socijalnih i političkih reformi. Tada se kratkoročno odustalo od republike da bi se ostvarilo ujedinjenje.

Kavur je uspeo da osigura savez sa Francuskom i predvodio je ratove između 1859. i 1861. za oslobođenje Italije od austrijske dominacije. Veliku ulogu je imao Đuzepe Garibaldi, koji je bio nekadašnji Macinijev sledbenik. Italija je 1861. ujedinjena, ali kao monarhija, a ne kao republika, za šta se Macini bio zalagao.

Nije prihvatio Italiju kao monarhiju
Macini nikad nije prihvatio monarhističko uređenje Italije. Nastavio je da radi za demokratsku republiku, pa je 1870. uhapšen i proteran. Uspeo je da se vrati sa lažnim pasošem i živeo je u Pizi do svoje smrti 1872. Njegov politički pokret zvao se Republikanska partija, koja je bila aktivna do 1990-ih. Macini je ključan u podržavanju ideje nacionalizma. Macini tvrdi da je zemlja kao porodica i da je treba voleti i brinuti se za nju. Smatrao je da zemlje ne treba da imaju granice, koje su stvorili pohlepni političari, nego granice određene geografskim uslovima, jer je uslove stvorio Bog. Macini se veoma rano zalagao za „Ujedinjene države Evrope“.



Adolf Saager (* 20. travnja 1879. Stuttgart; † 31. kolovoza 1949. Massagno) bio je švicarski novinar i pisac. Objavljivao je i pod pseudonimom AS Edger.


Nakon što je završio Kraljevsku srednju školu u Stuttgartu, Adolf Saager je od 1898. do 1901. pohađao tamošnje Tehničko sveučilište, gdje je položio asocijacijski ispit [ 1 ], zatim studirao prirodne znanosti u Münchenu i Ženevi, a doktorirao u Heidelbergu. Od 1907. živio je u Münchenu kao slobodni pisac i urednik časopisa Zeit im Bild. Ovdje je 1911. zajedno s Karlom Wilhelmom Bührerom osnovao `Međunarodni institut za organizaciju intelektualnog rada Die Brücke`, koji je značajno podupirao Wilhelm Ostwald. Godine 1914. Saager je napustio Njemačku, kratko živio u svom rodnom gradu Menzikenu, a zatim se nastanio u Ticinu. Pisao je za National-Zeitung, između ostalih prevodio Ignazia Silonea i Felicea Filippinija te napisao biografije o Henryju Fordu, grofu Zeppelinu, Mussoliniju i Giuseppeu Mazziniju.

`Vi ste, dragi prijatelju, među onim pravim Europljanima koji su sada potrebni da Ligi naroda postave vječne temelje duha i istine, bez kojih bi ova institucija bila kao kuća sagrađena na pijesku.`

– Iz pisma Rainisa Adolfu Saageru od 12. rujna 1919. [ 2 ]
Glavna tema Saagerovih romana bilo je međunarodno pomirenje. Od 1939. do 1945. šutio je, ogorčen na švicarsku cenzuru tiska, i spasio brojne političke izbjeglice od deportacije. Godine 1945. uzalud je zahtijevao da se razjasne kontakti Švicarske udruge pisaca (SSV) s nacističkim režimom.