Godina izdanja: 1900 - 1949.
Tematika: Istorija
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
ISBN: Ss
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

- Cuvar Svetilje
- Svirac Janko
- Ucenikova smrt

Henrik Adam Aleksander Pjus Sjenkjevič (polj. Henryk Adam Aleksander Pius Sienkiewicz;[1][2][3] Vola Okžejska, Poljska, 5. maj 1846 — Vevej, Švajcarska, 15. novembar 1916) bio je poljski književnik. Za izuzetnu vrednost svojeg epskog stvaralaštva nagrađen je Nobelovom nagradom za književnost 1905. Njegovo najpozntije delo je roman Quo vadis iz 1895.

Biografija
Studirao je filologiju u Varšavi, a s putovanja po Nemačkoj, Francuskoj i Engleskoj slao je poljskim novinama putopise pod pseudonimom Litvos (polj. Litwos). Proputovao je Ameriku, Evropu i Afriku.

Nakon povratka u Poljsku posvetio se proučavanju istorije, što je za rezultat imalo veliku književnu trilogiju o Poljskoj sredinom 17. veka: „Ognjem i mačem“, „Potop“ i „Pan Volodijovski“.

Bio je veoma popularan u Poljskoj. Godine 1900. nacionalnim doprinosima je skupljeno dovoljno sredstava da mu se kupi dvorac u kojem su živeli njegovi preci.

Mladost
Sjenkjevič je rođen 5. maja 1846. u Voli Okžejskoj, sadašnjem selu u centralnom delu istočne Poljske oblasti Lubeljsko, tada u sastavu Ruskog carstva.[4][5] Njegova porodica su bili osiromašeni poljski plemići, po očevoj strani poreklom od Tatara koji su se naselili u Velikoj kneževini Litvaniji.[4][6][7][8] Roditelji su mu bili Jozef Sjenkjevič (1813–96) od Ošičkog grba i Stefanija Čičižovska (1820–73). Njegova majka je poticala iz stare i bogate podlaške porodice.[4] Imao je petoro braće i sestara: starijeg brata Kazimira (koji je poginuo tokom Januarskog ustanka 1863-1864) i četiri sestre: Anijelu, Helenu, Zofiju i Mariju.[4] Njegova porodica je imala pravo da koristi grb poljskih Ošika.[9][10] Vola Okrzejska pripadala je pisčevoj baki po majci, Felicjani Čičižovskoj.[4] Njegova porodica se selila nekoliko puta, a mladi Henrik je proveo detinjstvo na porodičnim imanjima u Grabovce Gorne, Vežičin i Bužec.[4] Septembra 1858, započeo je školovanje u Varšavi, gde će se porodica konačno nastaniti 1861. godine, kupivši stambenu kuću (kamjenica) u istočnoj varšavskoj četvrti Praga.[4] Imao je relativno slabe školske ocene osim iz humanističkih nauka, posebno poljskog jezika i istorije.[4]


Spomenik na vrhu Sjenkjevičeve humke u Okžeji. Levo je selo piščeve porodice, Vola Okržejska, gde je on rođen.
U teškim vremenima, 19-godišnji Sjenkjevič se zaposlio kao učitelj u porodici Vejher u Plonjsku.[4] Verovatno je u tom periodu napisao svoj prvi roman Ofiara (Žrtva); smatra se da je uništio rukopis neobjavljenog romana.[4] Radio je i na svom prvom objavljenom romanu Na marne (Uzaludno). Završio je vanrednu gimnaziju, a 1866. godine dobio je srednjoškolsku diplomu.[4] Prvo je pokušao da studira medicinu, zatim pravo na Carskom univerzitetu u Varšavi, ali je ubrzo prešao na Filološko-istorijski institut univerziteta, gde je stekao temeljno poznavanje književnosti i staropoljskog jezika.[4][5] Malo se zna o ovom periodu njegovog života, osim da se iselio iz roditeljskog doma, honorarno podučavao i živeo u siromaštvu.[4] Njegova situacija se donekle popravila 1868. godine kada je postao učitelj kneževske porodice Voronjecki.[4]

Godine 1867, napisao je rimovani komad „Sielanka Młodości“ („Idila mladosti“), koji je odbio Tygodnik Illustrowany (Ilustrovani nedeljnik).[4] Godine 1869, debitovao je kao novinar; Przegląd Tygodniowy (1866–1904) (Nedeljni pregled) objavio je njegovu recenziju drame 18. aprila 1869, a nedugo zatim je Ilustrovani nedeljnik štampao njegov esej o kasnorenesansnom poljskom pesniku Mikolaju Senpu Šaržinskom.[4] Završio je univerzitetske studije 1871. godine, ali nije uspeo da dobije diplomu jer nije položio ispit iz grčkog jezika.[4] Sjenkjevič je pisao i za Gazeta Polska (Poljski glasnik) i Niwa (magazin), pod pseudonimom „Litvos“.[11] Godine 1873, počeo je da piše rubriku „Bez tytułu“ („Bez naslova“) u The Polish Gazette; tokom 1874. rubriku „Sprawy bieżące“ („Trenutne stvari“) za Nivu; i 1875. rubriku „Chwila obecna” (`Sadašnji trenutak`).[11] Takođe je sarađivao na poljskom prevodu, objavljenom 1874, poslednjeg romana Viktora Igoa, Devedeset tri.[11] U junu te godine postao je suvlasnik Nive (1878. će prodati svoj udeo u časopisu).[11][12]

U međuvremenu, 1872. godine debitovao je kao pisac beletristike svojim kratkim romanom Na marne (Uzaludno), objavljenim u časopisu Wieniec (Gerland).[4] Zatim su usledili Humoreski z teki Woroszyłły (Smešne crtice iz Vorošuvijevih dosijea, 1872), Stary Sługa (Stari sluga, 1875), Hania (Sjenkjevič) (1876) i Selim Mirza (1877).[11][13] Poslednje tri su poznate kao „Mala trilogija“.[13] Ove publikacije su ga učinile istaknutom figurom u novinarsko-književnom svetu Varšave i gostom na popularnim večerama koje je vodila glumica Helena Modjeska.

Putovanja u inostranstvo

Sjenkijevič u safari odeći, 1890-te
Godine 1874. Henrik Sjenkjevič je bio nakratko veren sa Marijom Keler, i otputovao je u inostranstvo u Brisel i Pariz.[11] Ubrzo nakon što se vratio, roditelji njegove verenice otkazali su veridbu.[11] Godine 1876. Sjenkijevič je otišao u Sjedinjene Države sa Helenom Modžejevskom (uskoro je postala poznata u SAD kao glumica Helena Modjeska) i njenim mužem.[11] Putovao je preko Londona u Njujork, a zatim u San Francisko, boraveći neko vreme u Kaliforniji.[11] Njegova putovanja je finansirala Gazeta Polska (Poljski glasnik) u zamenu za seriju putopisnih eseja: Sjenkijevič je napisao Listy z podróży (Pisma sa putovanja) i Listy Litwosa z Podróży (Litvoska pisma sa putovanj), koja su objavljeni u The Polish Gazette tokom 1876–78 i ponovo objavljena kao knjiga 1880.[11][14] Drugi njegovi članci su se takođe pojavili u Przegląd Tygodniowy (Nedeljni pregled) i Przewodnik Naukowy i Literacki (Učeni i književni vodič), govoreći o situaciji u američkih Poljaka.[12] Nakratko je živeo u gradu Anahajmu, kasnije u Anahajm Lendingu (sada Sil Bič, Kalifornija).[11] Lovio je, posećivao kampove Indijanaca, putovao po obližnjim planinama (planine Santa Ana, Sijera Madre, San Hasinto i San Bernardino), i posetio pustinju Mohave, dolinu Josemit i rudnike srebra u Virdžinija Sitiju, Nevada.[11] Dana 20. avgusta 1877. bio je svedok Modjeskinog pozorišnog debija u SAD u Kalifornijskom teatru u San Francisku, koji je recenzirao za The Polish Gazette; a 8. septembra objavio je u Dajli Ivning Postu članak, koji mu je na engleski prevela Modjeska, o „Poljskoj i Rusiji“.[11]

U Americi je takođe nastavio da piše beletristiku, 1877. objavljujući Szkice węglem (Skice ugljem) u The Polish Gazette.[12] Napisao je dramu Na przebój, ubrzo preimenovanu u Na jedną kartę (Na jednoj karti), kasnije postavljenu u Lavovu (1879) i, sa boljim prijemom, u Varšavi (1881).[12] Takođe je napisao dramu za Modjesku, namenjenu američkoj publici, Z walki tutejszych partii (Partizanske borbe), ali nikada nije izvedena niti objavljena, a rukopis je izgleda izgubljen.[12]

Dana 24. marta 1878, Sjenkijevič je napustio SAD i otišao u Evropu.[12] Prvo je boravio u Londonu, a zatim godinu dana u Parizu, odlažući povratak u Poljsku zbog glasina o mogućem regrutaciji u Carsku rusku armiju uoči predviđenog novog rata sa Turskom.