| Cena: | 
| Stanje: | Polovan sa vidljivim znacima korišćenja | 
| Garancija: | Ne | 
| Isporuka: | Pošta  CC paket (Pošta) Post Express Lično preuzimanje  | 
                            
| Plaćanje: | Tekući račun (pre slanja)  Lično  | 
                            
| Grad: | 
                                    Beograd-Vračar,  Beograd-Vračar  | 
                            
                                                                                        Tematika: Ostalo
                                                                                                                        ISBN: Ostalo
                                                                                                                        Godina izdanja: 1900 - 1949.
                                                                                                                        Autor: Domaći
                                                                                                                        Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
                                                                                                                        Jezik: Srpski
                                                                                
                        Milan Budimir - Carmen Arvale 
 
SKA, Beograd, 1926. 
Mek povez, korice kao na slici (prednja je zalepljena),94+V strana. 
IZUZETNO RETKO! 
 
Carmen Arvale je ritualna pesma koja se smatra najstarijim delom rimske knjizevnosti. 
 
Милан Будимир (Варцар Вакуф, 2. новембар 1891 — Београд, 17. октобар 1975) био је српски класични филолог, универзитетски професор и академик. 
Биографија 
 
Школовао се у Сарајеву, а студирао је класичну филологију на Универзитету у Бечу где је и докторирао 1920. године са тезом „О олујним демонима код индоевропских народа“.[1] Исте године, изабран је најпре за асистента, а убрзо потом и за доцента на Катедри за класичну филологију Филозофског факултета у Београду. За ванредног професора је изабран 1928, а за редовног 1938. године и као професор и шеф Катедре за класичну филологију радио је са прекидом за време немачке окупације земље током Другог светског рата, све до пензионисања 1962. године. 
 
Као студент, био је политички ангажован у националним круговима српских омладинаца и члан Младе Босне. У то време објављивао је и чланке у загребачком Србобрану и београдском Одјеку, уређивао је Словенски југ и Ново дјело. Милан Будимир је био ратни инвалид, односно од 1922. године је био потпуно слеп. Библиотека Савеза слепих Србије носи његово име.[2] 
 
Као истраживач високог ранга изабран је 1948. године за дописног, а 1955. за редовног члана Српске академије наука и уметности.[3] 
 
Бавио се истраживањима у области класичне филологије у свим њеним гранама: историји класичних језика, посебно грчког, историји грчке и римске књижевности.[4] Такође, бавио се истраживањима старобалканских и словенских језика, историје религије, античког наслеђа у Срба, посебно у језику, књижевности и фолклору, као и истраживањима у области опште лингвистике. 
 
Са Петром Скоком покренуо је и уређивао између два рата балкански часопис Revue internationale des Études balkaniques, а са најугледнијим југословенским класичним филолозима био је оснивач и коуредник некадашњег главног гласила југословенских филолога - Живе антике, чији је издавач Институт за класичне студије Филозофског факултета Универзитета у Скопљу. 
Научна истраживања Праиндоевропљана 
 
Научни опус Милана Будимира обухвата неколико стотина радова, књига, студија, расправа и чланака, од којих су неки ушли у најпознатије енциклопедије, речнике и приручнике. У главним цртама радови Милана Будимира се могу поделити на пет великих скупина. 
 
Првој скупини припадају радови који се односе на истраживања докласичних језика и култура на балканском, малоазијском и апенинском простору. Главна заслуга Милана Будимира у овој области лежи у сакупљању и тумачењу обимног лексичког материјала из језика догрчких Индоевропљана, као и у утврђивању гласовних законитости ових језика. Те догрчке старинце, који су иначе према литерарној традицији називани Пелазгима (грч. Πελασγοί`), Милан Будимир назива Πελα`σται, полазећи од облика Πελαστικε` (који се јавља у схолијама уз Хомерову Илијаду 16, 233), затим од ономастичког материјала на терену (Παλαιστή`, топоним у Епиру; Palaestinus, старије име за Стримон итд), као и од неких апелатива са високом доказном вредношћу (Πενε`σται, назив за покорено становништво у античкој Тесалији; Πελα`σται назив за земљораднике везане за земљу у Атици). 
 
Другу скупину чине радови у којима су приказана истраживања посебних веза између ових догрчких индоевропских идиома и словенских језика, тачније протословенског језика. 
 
Трећу скупину чине радови који се односе на испитивање општих фонетских законитости и појава у индоевропским језицима, посебно у језицима у контакту. 
 
Четврту групу чине истраживања у области античких књижевности са посебним нагласком на догрчко порекло појединих књижевних родова и европске сцене. 
 
Пету групу чине радови који испитују посебне културне везе у фолклору јужних Словена и античког света и они стоје у тесној вези са другом скупином Будимирових радова. 
 
Пионир је мултидисциплинарне научне методе код нас.[5] 
 
Издавачка кућа Градац године 2021. објавила је књигу Ми Балканци са одабрана 24 рада Милана Будимира на тему сличности и разлика Балканаца.[5]