ISBN: Ostalo
Tematika: Književnost
Godina izdanja: Posle 1950.
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Ruski
Autor: Strani

U dobrom stanju, sa posvetom autora

Держава и народ: заметки на книжных полях
Лев Залманович Копелев
Ардис, 1982 - 129

[Копелев, Л.З., автограф]. Копелев, Л.З. Держава и народ: Заметки на книжных полях / Лев Копелев. [Ann Arbor]: Ардис, [1982]. - 129 с.; 20,8х12,7 см. В иллюстрированной издательской обложке. Незначительные потёртости обложки. Дарственная надпись автора на авантитуле.

Lev Zalmanovič (Zinovievič) Kopelev (рус. Лев Залма́нович (Зино́вьевич) Ко́пелев, nemački: Lew Sinowjewitsch Kopelew, 9. april 1912, Kijev – Keln, 18. jun 1997) bio je sovjetski pisac i disident.
Kopelev je rođen u Kijevu, tada Ruskom carstvu, u jevrejskoj porodici srednje klase. Godine 1926, njegova porodica se preselila u Harkov. Dok je bio student na filozofskom fakultetu Harkovskog državnog univerziteta, Kopelev je počeo da piše na ruskom i ukrajinskom jeziku; neki od njegovih članaka objavljeni su u listu Komsomolskaja pravda .

Idealistički komunista i aktivni partijski član, prvi put je uhapšen u martu 1929. zbog „saradnje sa buharinističkom i trockističkom opozicijom“ i proveo je deset dana u zatvoru.

Kasnije je radio kao urednik radio vesti u fabrici lokomotiva. Godine 1932, kao dopisnik, Kopelev je bio svedok prinudne rekvizicije žita od strane NKVD -a i raskulačenja. Kasnije je Holodomor opisao u svojim memoarima Obrazovanje pravog vernika. Robert Konkvest u Žetvi tuge kasnije ga je direktno citirao.

Diplomirao je na Moskovskom državnom institutu za strane jezike 1935. godine na Fakultetu nemačkog jezika, a posle 1938. predavao je na Moskovskom institutu za filozofiju, književnost i istoriju gde je i doktorirao.
Kada je u junu 1941. izbio nemačko-sovjetski rat, dobrovoljno se prijavio u Crvenu armiju i koristio je svoje znanje nemačkog da služi kao propagandni oficir i prevodilac. Imao je zadatak da subvertira i indoktrinira Nemce, a jednom prilikom je nagovorio nemački garnizon Gruđondz na pobunu.[2] Kada je sa Crvenom armijom ušao u Istočnu Prusku tokom čitave Istočnopruske ofanzive, oštro je kritikovao zločine nad nemačkim civilnim stanovništvom i uhapšen je 1945. i osuđen na desetogodišnju kaznu u Gulagu zbog negovanja „buržoaskog humanizma“ i zbog „saosećanje prema neprijatelju“. U šaraški Marfino upoznao je Aleksandra Solženjicina.
Pušten 1954. a rehabilitovan 1956. godine. Još uvek optimista i vernik u ideale komunizma, tokom Hruščovske odmrzavanja povratio je članstvo u Komunističku partiju Sovjetskog Saveza (KPSS). Od 1957–1969 predavao je u Moskovskom institutu za poligrafiju i Institutu za istoriju umetnosti. Kopelev se obratio Aleksandru Tvardovskom, uredniku vrhunskog sovjetskog književnog časopisa, „Novi mir“ (Novi svet) da podstakne objavljivanje Solženjicinovog „ Jedan dan iz života Ivana Denisoviča“.
Od 1968. nadalje Kopelev je aktivno učestvovao u pokretu za ljudska prava i disidentskom pokretu. Godine 1968. otpušten je sa posla i izbačen iz KPSS i Saveza pisaca zbog potpisivanja protestnih pisama protiv progona disidenata, javne podrške Andreju Sinjavskom i Juliju Danijelu i aktivnog osuđivanja sovjetske invazije na Čehoslovačku. Takođe je protestovao zbog isključenja Solženjicina iz Saveza pisaca i pisao u odbranu disidentski nastrojenog generala Petra Grigorenka.
Kopelevove knjige su distribuirane putem samizdata (podzemnog izdavaštva), prokrijumčarene iz Rusije i objavljene na Zapadu.
Zbog političkog aktivizma i kontakata sa Zapadom oduzeto mu je pravo da predaje ili da bude objavljen 1977. godine.

Kao naučnik, Kopelev je vodio istraživački projekat o istoriji rusko-nemačkih kulturnih veza na Univerzitetu u Vupertalu. Godine 1980, dok je bio na studijskom putovanju u Zapadnoj Nemačkoj, oduzeto mu je sovjetsko državljanstvo. Posle 1981. Kopelev je bio profesor na Univerzitetu u Vupertalu.

Kopelev je bio počasni doktor na Univerzitetu u Kelnu i dobitnik mnogih međunarodnih nagrada. 1990. sovjetski generalni sekretar Mihail Gorbačov vratio mu je sovjetsko državljanstvo.