ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Godina izdanja: Posle 1950.
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Tematika: slikarstvo
Jezik: Srpski

Potpis na najavnom listu, inače veoma dobro očuvano, bez pečata, podvlačenja…

Autor - osoba Šejka, Leonid, 1932-1970 = Šejka, Leonid, 1932-1970
Naslov Traktat o slikarstvu / Leonid Šejka
Vrsta građe knjiga
Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.)
Jezik srpski
Godina 1964
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1964 (Beograd : Beogradski grafički zavod)
Fizički opis 208 str., [2] lista s tablama : ilustr. ; 17 cm
Zbirka ǂSerija ǂTerazije 27 ; 4
(Broš.)
Predmetne odrednice Slikarstvo

Traktat o slikarstvu
Činjenica da je slikarska i teorijska zaostavština Leonida Šejke danas zapostavljena među mlađim umetnicima i teoretičarima umetnosti govori o krizi jedne kulture. Ovo bogato i puno izazova delo ostalo je u tami nad kojom su umetnička pretumbavanja uglavnom bila uzrokovana i pokretana odnekud izvan našeg prostora, podstaknuta tuđim iskustvima i idejama. To govori o sudbinama malih kultura – uvek sputanih strahom i nepoverenjem u sebe, u „rodnu melodiju“, kako je govorio još jedan „zaboravljeni“, Momčilo Nastasijević.
Šejka je bio stvaralac koji je svet umetnosti posmatrao na specifičan način. Naime, njegova osnovna misao bila je ideja o „tradiciji budućnosti“, tj. o postojanju sveobuhvatne niti koja povezuje prošlost i budućnost, zbog čega se ni jedna ni druga ne mogu shvatiti, uklopiti i izgraditi bez uzajamnog povezivanja. Na prvi pogled ovo je paradoksalno i prividno konzervativno mišljenje, ali evolucija idejâ čovekovog napretka upravo podrazumeva takvu putanju.
U tome je, u stvari, smisao Tradicije. Na tom putu Šejka je zapazio da uvek kada se ova nit prekine dolazi do entropije, do nagomilavanja suvišnosti – do postvarenja sveta i čoveka u hajdegerovskom smislu tog stanja. Kao da u ovom odnosu prošlog, sadašnjeg i budućeg postoji nekakva mera koja je u osnovi Sveta, ali mera koja se s vremena na vreme gubi. Šejka je to sublimisao parabolom Grad-Đubrište-Zamak, koju u jednom svom zapisu upoređuje sa Danteovim Paklom-Čistilištem-Rajem, želeći time da naglasi da ta parabola ima metafizičko značenje.
Baveći se raznim vidovima umetničke prakse (da upotrebim ovaj rogobatan izraz kako bi me savremeni čitalac razumeo), Šejka je fiksirao sve promene na putu razgrađivanja Sveta, unoseći u taj proces čežnju za izgubljenom i zaboravljenom pradomovinom. Kada se njegov slikarski put iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka uporedi sa onim što se u isto vreme događalo u savremenoj svetskoj umetnosti, potvrdićemo njegovo uverenje da je u odnosu na ta zbivanja otišao nekoliko godina unapred: „1956. godine radio sam nešto blisko današnjim neodadi i pop-artu. Znači, bio sam 4–5 godina ispred Evrope. Ali sada mogu reći, ako je zaista tako bilo, da sam sa ovim što sada radim najmanje 10 godina ispred ostalih.“
Odvažiti se i napisati ovakvu knjigu koja govori o odnosu tradicije i savremenosti, sa idejama koje su aktuelne i u vremenu koje dolazi, podvig je u svakoj kulturi. Zato ovaj Traktat o slikarstvu pripada riznici srpske kulture i pokazuje mladim stvaraocima da se iza ovih odškrinutih vrata nalazi nada za novi početak.
Branko Kukić

LEONID ŠEJKA
(Beograd, 24.04.1932 ― Beograd, 15.12.1970)
Šejka je rođen aprila 1932. u Beogradu, od oca Trofima Vasiljeviča, strogog ukrajinskog oficira i srpskog generalštabnog topografa, izbeglog u Srbiju nakon sloma carske Rusije. Šejkina majka bila je blaga Katarina Zisić, koja je poticala iz ugledne valjevske cincarske porodice Zisijadis. Dve različite roditeljske krvi slile su se u jednu i procvetale u jednu, stvaralačku. Šejka uči rusku osnovnu školu, potom gimnaziju i srednju tehničku školu, da bi upisao Arhitektonski fakultet u Beogradu. Ovo je genetska predispozicija – naime, Šejkina majka je veoma volela operu i uz nju je Šejka muziku doživeo kao blisku, srodnu umetnost. Prirodno je da je posle toga izabrao arhitekturu, koju drugačije zovu – zaleđenom muzikom. No, slikar je već postojao u njemu. Od osamnaeste godine ušao je u svet slikarstva i astronomije. Tvrdio je da je `zvezdano nebo takav prostor na kome misli mogu da slobodno lutaju`. No, pored umetnosti, proučavao je i atomistiku, biologiju, filozofiju, književnost, muziku. Smatrao je da nije potrebno naći sebe, već – doći do sebe.
Leonid Šejka: `O mom ranijem životu ukratko: u detinjstvu, ništa izuzetno. Gledajući sebe tadašnjeg, teško se prepoznajem. Vidim samo jednu tamnu svest ili, još bolje, jedan mrak u svesti. A zatim uspon, napredak, izvesno rasvetljenje, sa kojim dolazim samo do jedne potpune prosečnosti. Zabave, igranje fudbala, vezivanje kose preko noći, učenje novog šlagera za sutradan. Jednog dana ušao sam u jednu biblioteku. Na stolu su bile razbacane knjige. Dobih želju za skupljanjem znanja. Počeo sam od astronomije. Astronomija je za mene bila poetična nauka; vređalo me je iznošenje praktične koristi astronomije. Zvezdano nebo je takav prostor po kome može slobodno da se luta u mislima. Mesec, ugledan kroz teleskop, umesto ravne pločice ukazivao se sličan rapavoj, okrugloj i suvoj zemlji; uzbuđivalo me njegovo tragično lebdenje u praznom.`
...Prvi put je izlagao 1953. a prvu samostalnu izložbu je priredio u beogradskoj galeriji Grafičkog kolektiva (1958). Retrospektivna izložba priređena mu je u Beogradu (1972). Bio je jedan od osnivača i teoretičara umetničke grupe Medijala (1957) na čijim izložbama je učestvovao do 1970. godine. Od 1961. član je ULUS-a. Dosta je putovao: Minhen, Salcburg i Bern (1967), Cirih, Bern, Pariz (1968), a putovao je i u Englesku i Holandiju. Pored slikarstva bavio se i vajarstvom, ilustracijom i scenografijom. Priredio je dvanaeset samostalnih izložbi od kojih: sa Draganom Lubardom u Beogradu (1958), sa Mirom Glavurtićem u Cirihu (1968), u Minhenu, Bazelu, Bernu... Kolektivno je izlagao na izložbama sa ULUS-om, grupom Medijala, na Bijenalu mladih, Oktobarskom salonu, na izložbama nadrealizma, u inostranstvu na Mediteranskom bijenalu u Aleksandriji, Međunarodnoj izložbi akvarela u Bruklinu i mnogim reprezentativnim izložbama jugoslovenske umetnosti (Rim, Brno, Prag, Frankfurt, Leverkuzen). Dobio je nagradu Nolita za Traktat o slikarstvu (1965).

[ Od februara do aprila 1957 ]
… Jednoga dana sam dobio poruku. Poruku-naređenje, molbu, predlog? Ni do danas nisam saznao… Ukratko, morao sam da otputujem.
Ali kuda? Izgleda da je to bilo svejedno. Mogao sam da idem u ma kom pravcu i da ne pogrešim, da to bude pravi. Oni koji su poslali poruku možda su sve već predvideli. Ići napred, samo je privid, kasnije se vidi pređeni put – kao da je bio unapred utvrđen u vidu nekog nacrta, zatvorenog u koverti, koja se može otvoriti da bi se sve to videlo, proverilo. U stvari, onda kad je već nepotrebno, dakle, na kraju, kad se putovanje završi.
I sada, posle dugog lutanja, čini mi se da sam stigao, ukoliko to nije prevara. Mogu samo da rekonstruišem , šematski, moj put. Evo ga :
(Sledi skica puta od Grada, preko Zone prelivanja i Provalije, do Zamka ; skica nosi naslov Nacrt opšte dispozicije. Napom. priređivača.)
Kao što se vidi Grad ima istu površinu kao i Đubrište ;između Grada i Đubrišta postoji Zona prelivanja. Ne zna se gde prestaje Grad, a gde počinje Đubrište.
Ako je cilj bio Zamak, preko Đubrišta je bilo najkraće do njega. Ali sve to nije bilo tako jednostavno. Mi živimo u svetu privida, iluzornosti, i nikad se ne zna ni početak, ni da li je dostignut vrhunac, ni to da je osećaj kretanja jedna zabluda, da se možda stoji u mestu ili okreće u krug ili se ide po zemljištu toliko poznatom, da je već postalo dosadno. I tako, desilo se, na primer, umesto da pođem najkraćim putem, pođoh zaobilaznim ili, čak, dugo pokušavah da prođem sa one strane gde prolaza uopšte nije bilo. A sad mi je jasan razlog da iz Grada doprem do Zamka. Jer, prvo, sve je to zahtevalo korenite metamorfoze i žrtve ; drugo, Grad je bio od Zamka odvojen Provalijom, tako da niko u Gradu nije znao za Zamak, pa i ja sam mogao samo da naslućujem njegovo postojanje.
Ulazeći, dakle, u Đubrište, mogao sam bez zadržavanja da pođem u pravcu Zamka, ali, kao što rekoh, ja sam jedva znao za njegovo postojanje i, s druge strane, hteo sam da ispitam sve mogućnosti, sve prolaze, a još više, sve ćorsokake oko velikog prostranstva, koje zovem Đubrište. Ono je preda mnom u celoj neprekidnosti i u dimenziji koja ne može da se sagleda, da se premeri, tako da od cele površine ispitujem jedan mali deo, moj deo.
Što se tiče Grada, njega sam mogao da rekonstruišem na osnovu svega ovoga razbacanog po Đubrištu, što je, u stvari, bila odbačena neupotrebljivost, a za mene mnogo više od toga – jedan kosmos, nezavisan od Grada, iako se Đubrište prelivalo u Grad ili čak poklapalo sa njim, što je verovatno i uslovilo da sam, lutajući po Đubrištu, zašao u Zonu prelivanja i s teškim naporom svesti uspeo da shvatim da je to što imam pred sobom u stvari Grad.

GRAD
(Istraživanje pakla)
DAN
1. Da li je moguće da sam prevaren, napušten ovde, opkoljen debelim zidom?
2. Ovaj haos potrebno je nekako savladati, srediti, početi sistematsko premeravanje, a , zatim, izvršiti podele sa potrebnom preciznošću, tako da se ne pređe granica dozvoljenog odstupanja.
3. Dakle, iskidanost ne može da ostane nekontrolisana; potrebno je savladati haos privida i ugledati red stvarnog stanja.
4. Kakvo šarenilo! Sve treba izjednačiti, sve poravnati.
Na glavu sam stavio oklop i ovde sam pod drugim imenom.
5. Zaustavio sam sve pokrete, sve tokove i pristupio klasifikaciji.

Moj položaj
Na mojoj glavi nagomilani paraziti. U svemu tome ne vidim razlog za popuštanje.
Jedino što mogu da učinim to je da, uprkos svemu…
Za sada je važno ne pokazivati se. Evo kako sam to udesio : Imam jednu ljusku, oklop ili kožu , koju oblačim kad me traže. Stanem na neko mesto, kao da sam tu ukopan, i kad me pronađu, ja im ostavim svoju ljusku, dakle, ono što liči na mene i što je izgledalo kao ja, i odem na drugo mesto ili u drugu ljusku, i tako sve dok, najzad, ne shvate da me baš ta osobina određuje, i pokušavaju da me tu uhvate. Ali, tada ću i ja da pronađem neko čvršće i trajnije sklonište. A, za sada, važno je ne pokazati se, važno je održati tajnost.
Ali, kakva je to opna koja steže i zatvara vidik?
Ah, to je sutra ; moram da idem tamo, pozvali su me…

MG78 (K)