Godina izdanja: 1900 - 1949.
Tematika: Književnost
ISBN: Ms
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


Romen Rolan (franc. Romain Rolland; Klamsi, 29. januar 1866 — Vezle, 30. decembar 1944), bio je francuski književnik, dramaturg i muzikolog,[1] jedan od najvećih mistika francuske literature 20. veka. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1915. godine.

Bio je duboko zainteresovan i aktivno uključen u bitna socijalna, politička i duhovna zbivanja, uključujući `aferu Drajfus`, fenomen komunizma, borbu protiv nacizma, pacifizam.[2]

Po književnom usmerenju bio je humanista i nedogmatski moralista, a u ličnom životu odan demokratskim idealima. Uživao je svetsku slavu i nazivan je „savešću svog vremena”.[3]

Biografija
Romen Rolan rodio se u Klamsiju, gradu u regionu Burgonja istočnom delu centralne Francuske. Sa 14 godina otišao je u Pariz, gde se upisao na Višu normalnu školu. U Parizu se upoznao sa delima Spinoze i Tolstoja i razvio strast za muzikom. Diplomirao je istoriju 1889. godine, a 1895. doktorirao na muzikologiji sa tezom „Istorija evropske opere pre Lilija i Skarlatija“. Dve godine školovao se i u Rimu. Po završetku studija kratko vreme je predavao umetnost i muzikologiju, a onda je 1912. napustio mesto predavača da bi se u potpunosti posvetio pisanju.

Rolan je bio pasionirani ljubitelj umetnosti: opere, Mikelanđela, Skarlatija, Betovena. Bio je lični prijatelj Riharda Štrausa. Divio se pacifističkim idejama Lava Tolstoja i indijskih mislilaca u predvečerje Prvog svetskog rata. O ovim idejama je razmenjivao mišljenja sa Gandijem i Tagorom.[4] Bio je mistik i pacifista, proučavao jogu, indijsku filozofiju i duhovnost. Godine 1929. osnovao je Međunarodno biogentičko društvo, koje promoviše mir i održiv i harmoničan način života.[5]

Godine 1914. preselio se u Švajcarsku, gde je živeo do 1937. kada se vratio u rodnu Francusku.[1] Umro je 1944. godine u Vezleu, gradiću u istoimenoj opštini, u regionu Burgundija-Franš-Konte u centralnoj Francuskoj.

Književni rad
Bez obzira na žanr, Rolanovo delo ima za temu ljudsku potragu za srećom, smislom i istinom. Da bi opisao prirodu svojih romana u ciklusima skovao je termin „roman fleuve” (u bukvalnom prevodu „roman reka`). Prvu knjigu je objavio 1902. godine, kada je već imao 36 godina. U početku je pisao drame, ali je bio neuspešan u svojim pokušajima da dopre do široke publike. Svoje drame je sakupio u dva ciklusa: Tragedije vere (franc. Les Tragédies de la foi iz 1913. i Pozorište revolucije (franc. Le Théâtre de la révolution iz 1904, koji obuhvata 12 drama među kojima i prikaz Drajfusove afere.

Svetski poznat postao je romanom Žan Kristof objavljenim u 10 tomova, od 1904. do 1912. godine, za koji je 1915. dobio Nobelovu nagradu. Slede Kola Brenjon (delo u duhu Rableove galske tradicije), još jedan ciklus, u 7 tomova, Očarana duša (1922—1933), pripovetke među kojima je jedna od najpoznatijih Petar i Lucija i niz drugih dela. Rplanovo muzičko obrazovanje odrazilo se i na kompoziciju njegovih romana.

Posebnu pažnju zaslužuju romansirane biografije Ludviga van Betovena, Mikelanđela Buonarotija, Lava Tolstoja, Fridriha Hendla, Mahatme Gandija. Ne manje značajni i njegovi Memoari, Dnevnik i posthumna izdanja korespodencije sa nizom istaknutih ličnosti Evrope, Azije i Amerike.

Osim lepe književnosti oprobao se i u drugim žanrovima. U eseju Pozorište za narod (franc. Le théâtre du peuple) zalagao se za demokratizaciju pozorišta,[5] dok je veliku pažnju privukao i njegov antiratni spis Iznad meteža,[2] poziv Francuskoj i Nemačkoj da poštuju istinu i čovečanstvo tokom međusobnog sukuba u Prvom svetskom ratu.[1]

Ovaj veliki stilist snažno je uticao na svoje savremenike, a njegova dela čitaju se i danas[3]

Nobelova nagrada
Nobelovu nagradu za književnost Romen Rolan dobio je 1915. godine za delo Žan Kristof. U obrazloženju nagrade je rečeno: „... za doprinos uzvišenom idealizmu književnog dela, i za osećajnost i ljubav prema istini koje je koristio u opisu različitih ličnosti.“[4] Nagradu je primio tek godinu dana kasnije.