ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1850 - 1899.
Autor: Domaći
Tematika: Istorija
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Kao na slikama

Retko


Živojin Žujović



Živojin Žujović (Vračević kod Valjeva, 10. novembar 1838 — Beograd, 25. april 1870) je bio srpski publicista i prvi srpski socijalistički ideolog.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Spomen bista u Lajkovcu
Osnove pismenosti stekao je u manastiru Bogovađa, a zatim nastavio školovanje na Bogosloviji u Beogradu. Školovanje je nastavio u Rusiji na Duhovnoj seminariji u Kijevu i Duhovnomj akademiji u Petrogradu.

Svoju publicističku delatnost započeo je u Petrogradu sarađujući sa tamošnjim časopisima, među kojima treba izdvojiti „Savremenik“ i „Otadžbinski zapisi“. Kad mu je u oktobru 1864. ukinuta državna stipendija zbog navodne veze s vođama opozicije, Žujović je posle izvesnog vremena otišao iz Rusije, živeo do marta 1866. u Minhenu, odakle je prešao u Švajcarsku u Cirihu. Tu je već bolestan na plućima, u leto 1867. završio „Kurs pravnih i socijalnih nauka“, a posebno se zainteresovao za učenje francuskih, nemačkih i engleskih Socijal-utopista, od kojih je neka posle propagirao i popularizovao u svojim radovima, kao što su „O nadnici“, „Uporedni napredak slobode i rada“, „Opšta načela u savremenom društvu, po Prudonu“, „Zakon o radnjama“.

Svetozar Marković ga je nazvao prvim socijalistom među Srbima.

Po povratku u Srbiju Žujović nije uspeo da dobije katedru na Velikoj školi, na čemu je nastojao, već je postavljen za činovnika u Ministarstvu finansija. Pisao je u „Glasniku Srpskog učenog društva“, „Letopisu Matice srpske“ i u listu „Srbija“.

Живојин Жујовић
Живојин
Жујовић
живојин_жујовић.jpg
Рођење:
10. новембар 1838.
Врачевићи,
Кнежевина Србија

Смрт:
7. мај 1870.
Београд,
Кнежевина Србија

Познат као:
социолог и службеник
„први социјалистa међу Србима”
Живојин Жујовић (Врачевићи, 10. новембар 18381)2) — Београд, 25. април/7. мај 1870), српски теолог и социолог, секретар Министарства финансија.

Живот и рад

Растао је у тешким околностима, у сиромашној породици.3)

Завршио је духовну академију у Кијеву, а филозофију је учио у Петрограду, Минхену,4) Цириху.

Током студија у Русији два пута је губио стипендију. Први пут маја/јуна 1863. када је прешао са духовне академије у Петрограду, на Петроградски универзитет, са образложењем да је стипендија била за богословске науке. Стипендија му је враћена наредне године у јулу. Други пут је изгубио стипендију октобра/новембра 1864. из политичких разлога. Скренуо је пажњу царске полиције на себе, још јуна 1863, када је објавио чланак Словенски југ у револуционарно-демократском часопису „Современник”, у коме је критиковао лоше прилике у Србији. Председник цензорског комитета је тада упозорио све цензоре да обрате пажњу о таквим Жујевићевим чланцима. Стипендија му је на крају одузета због сарадње са женевским часописом „Слобода”, који је водио ондашњи Владимир Јовановић, опозиционар5) и политички емигрант кнеза Михаила. Пошто је полиција доставила информацију Министарству, оно му је одузело стипендију са образложењем да своје време користи како би одржавао везе са политичким противницима, уместо да учи.6)

Како се после тога нашао у материјалним тешкоћама, одустао је од сарадње са „Слободом” и почео да води рачуна о садржини чланака, које је објављивао у руској штампи. Стипендију је почео поново да прима у новембру 1865.7) После тога је тражио да пређе да студира на неком од немачких универзитета, што му је и одобрено, тако да се марта 1866. пребацио да студира у Минхену. У Минхену је учествовао у раду омладинског друштва „Завера”, које се бавило друштвеним проблемима, а њени чланови су, између осталих, били Милисав Миловановић, Урош Кнежевић, Настас Петровић, Лазар Протић, Јован Павловић. Већина чланова друштва су били словенског порекла, али су долазили и гости из других земаља: Немци, Румуни и Швајцарци.8) Због ратне опасности у Минхену, о чему је обавестио министарство, одобрен му је премештај на студије у Цириху, где се нашао крајем октобра 1866. У Цириху је активно учествовао у оснивању друштва „Словенски скуп”, са више од 60 чланова, које се борило за уједињење свих Словена и ослобађање и уједињење Јужних Словена.9)

Августа 1867. вратио се у Србију, где је својим јавним и публицистичким радом убрзо стекао висок углед, али није успео да постане професор на Великој школи, како је очекивао, већ је најпре добио место писара у Министарству финансија.10)

Умро је у Београду 25. априла/7. маја 1870. Сахрањен је уз почасти наредног дана.11)

Дела

Прве социјалистичке идеје у Србији јавиле су се у управо у његовим чланцима, које је објавио крајем 19. века.12) Радио је у политичком листу „Србија”, у „Гласнику” Српског ученог друштва и „Летопису” Матице српске. Писао је о економским и социјалним питањима. Тако је објавио: О надници, Упоредни напредак слободе и рада, Општа начела за реформу данка у данашњем друштву, по Прудону, О закону и радњама и друга дела. По начину писања припадао је социјалистичком покрету 19. вијека. Светозар Марковић га је стога прозвао првим социјалистом међу Србима.13)

Академик

Био је редовни члан Српског ученог друштва (Одбора за науке филозофске и филолошке) од 25. јануара/6. фебруара 1870.14)15) За секретара Министра финансија је изабран два месеца касније.16)

socijalizam