pregleda
Moralne priče - Denis Diderot, 1938. god.
| Cena: |
| Želi ovaj predmet: | 6 |
| Stanje: | Polovan bez oštećenja |
| Garancija: | Ne |
| Isporuka: | Pošta Post Express Lično preuzimanje |
| Plaćanje: | Tekući račun (pre slanja) Ostalo (pre slanja) Lično |
| Grad: |
Novi Sad, Novi Sad |
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.
Pozitivne: 14507
Godina izdanja: 1900 - 1949.
ISBN: 348
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na prednjoj koric sa unutrasnje starne, ima iscrtano flomasterom, sve ostalo uredno!
Deni Didro (franc. Denis Diderot; Langre, 5. oktobar 1713 — Pariz, 31. jul 1784) je bio francuski pisac i filozof, istaknuta ličnost doba prosvetiteljstva i glavni urednik širom sveta poznate Enciklopedije.
Vek Prosvećenosti je uobičajen naziv za doba u kome je živeo i stvarao Didro i njegovi istomišljenici upravo zbog velikog doprinosa teorijskoj izgradnji temelja novog buržoaskog poretka. Borba koju je on vodio za pobedu svojih ideala se odvijala protiv feudalnog apsolutizma i religioznog konzervativizma, a sredstva koja je on upotrebljavao su skupljanje svih ideja nove francuske filozofske misli. Bio je neumoran sakupljač i britkoumni propagator u burnim vremenima predrevolucionarne kraljevske Francuske. Nastajući buržoaski stalež u njemu je imao svog ideologa i idejnog vođu. Sem toga, Didro je bio izuzetan organizator, uporan i vredan, što je bio uzrok tako plodnom stvaralaštvu, te izdavanju (u saradnji sa d`Alamberom) svih tomova Enciklopedije. Volter ga je, prema tome, i nazvao „pantofil“ (sveljubac).
Biografija
Deni je rođen u bogatoj zanatlijskoj porodici. Otac mu je predvideo karijeru visokog crkvenog dostojanstvenika. Zato ga šalje u jezuitsku školu, a potom u pariski koledž Garkur. Tokom školovanja mladi Didro pokazuje mnoga interesovanja. Od jezika se interesuje za latinski, grčki i engleski. Pored toga, zanima se i za filozofiju i matematiku. Nemirnog duha, posle završetka studija ne zadržava se duže ni na jednom nameštenju i izdržava se od usputnih poslova. Počinje da živi kao pariski intelektualac beskućnik. Desetak godina je sklapao razna poznanstva i suštinski životario na marginama pariskog umetničkog i intelektualnog miljea. Godine 1743. se ženi Antoanetom Šampion, ali otprilike u isto vreme počinje i njegovo intimno druženje sa gospođom de Pisje, a kasnije i sa Sofi Volan. Upravo iz pisama koje je razmenjivao sa poslednjom se može najviše saznati o atmosferi i svakodnevnom životu u filozofskim krugovima tadašnjeg Pariza.
Didro je 1743. godine preveo `Istoriju Grčke` Templa Stenijana, a zatim učestvuje u prevodu šest svezaka `Medicinskog rečnika` Džejmsa Londona. Napisao je 1745. predgovor prevodu četvrte knjige engleskog filozofa Šeftsberija `Karakteristike ljudi, običaja i mišljenja` (u Francuskoj izlazi pod nazivom Ogledi o zasluzi i vrlini, franc. Essai sur le mérite et la vertu). Ovde prvi put iznosi svoje mišljenje da se revnost ne slaže sa religijom i da vernik u prvom redu mora biti čovečan. Ubrzo posle ovoga štampa svoju prvu autorsku knjigu `Filozofske misli` (franc. Pensées philosophiques). Zbog kritike katoličke ortodoskije pariski parlament 7. jula 1746. donosi nalog da se knjiga spali. Ovo ne zaustavlja Didroa i on 1747. objavljuje `Skeptikovu šetnju` (franc. La promenade du sceptique) gde još dublje zalazi u neslaganje sa crkvenim dogmama. Didro dalje proširuje svoj rad 1748. pisanjem romana `Indiskretan nakit` (franc. Les bijoux indiscrets), koji predstavlja izvesnu vrstu političke kritike, i pripovetke `Bela ptica` (franc. L`Oiseau blanc).
Neka dela je skrivao. Razmatranje `Prirodna religija je dovoljna` (franc. De la suffinance de la religion naturelle) je napisao 1747. godine, ali nije objavio, dok je 1749. anonimno štampao `Pismo o slepima za upotrebu onima koji vide` (franc. Lettre sur les aveugles à l`usage de ceux qui voient). Upravo posle objavljivanja `Pismo o slepima` proključava njegov sukob sa režimom, te on biva uhapšen i zatočen u tamničnoj kuli zamka Vensen, gde provodi više od tri meseca. Tu, u prisilnoj dokolici, prvi put izrađa i razrađuje ideju o `Enciklopediji`.
O vremenu prosvetiteljskom
Didro stvara u vreme kada Monteskje piše `Duh zakona`, Bifon piše prve sveske `Prirodopisa`, Ruso piše `Razmatranja o naukama i umetnostima`. Stvaralački talas se dešava u vreme zaoštravanja privrednih, društvenih i političkih suprotnosti u francuskom društvu. Mirovni ugovor u Ahenu (1748) je bio nepovoljan po kraljevinu, porezi su bili nesnosni i narod je odbijao da ih plaća. Izbijale su pobune koje su gušene vojnom silom. U isto vreme crkva zaoštrava odnos prema jensenistima na razdraženost naroda.
U toj uzbuđenoj i napregnutoj atmosferi se razvija intelektualna elita koja počinje svoju borbu za širenje napredne misli stvaralačkim i intelektualnim metodama. Klerikalni krugovi shvataju opasnost koja preti i odmah kreću u obračun sa slobodoumnicima. Međutim, istorijski tok je nemoguće zaustaviti. Opoziciona raspoloženja i opoziciona književnost postaju nerazdvojni. Intelektualci postaju perjanica novonastalog sloja društva, buržoazije.
Nastanak Enciklopedije
Naslovna strana Enciklopedije
Englez Džon Mils i Nemac Gotfrid Selius predlažu 1745. godine pariskom izdavaču Anri Le Bretonu prevod engleskog enciklopedijskog rečnika `Ciklopedija ili Univerzalni rečnik umetnosti i nauke` iz 1727. godine od Efrejma Čembersa u dve sveske. Le Breton prihvata ideju i kreće u realizaciju, međutim kada Mils i Selius napuštaju posao Le Breton je i dalje zainteresovan za prevod i nalazi Didroa, koji se dokazao dobrim prevodom medicinskog rečnika. Međutim, Didro ubrzo umesto prevoda i redigovanja zamišlja mnogo širi plan enciklopedijskog zbornika pozitivnog znanja svog vremena.
Još pre tamničenja u zamku Vensen, Didro je organizovao posao i pridobio za saradnika Žana Dalambera, znamenitog matematičara i jednog od najistaknutijih naučnih imena tog vremena. Poziv na pretplatu sledi oktobra 1750. godine uz prigodan prospekt koji opisuje šta će biti `Enciklopedija`:
stvaranje rodoslovnog stabla svih nauka i umetnosti koje pokazuje poreklo svake grane naših nauka i njihove veze međusobno, kao i sa zajedničkim stablom.
Ovakva, prilično bezopasna, reklama odmah izaziva reakciju. Ispred Katoličke crkve prvi se javlja jezuitski časopis koji upozorava vlast da se jedna veoma opasna ideja rađa. Nauka je odjednom postala značajan činilac života, kasnije se pokazalo čak revolucionaran.
Kraljevskim ukazom od 7. februara 1752. obe odštampane sveske Enciklopedije su osuđene i imale su biti uništene. Razlog, antiklerikalni i antidržavni sadržaj. Dalje štampanje nije bilo zabranjeno, ali su jezuiti pokušali da preuzmu redakciju daljih izdanja. Didro se odupire i na jesen 1753. godine izlazi treća sveska. Od tada pa do 1757. izlazi svake godine po jedna sveska i raste broj pretplatnika. Novembra 1757. izlazi sedma sveska u kojoj je članak „Ženeva“ čiji je autor Dalamber. Članak je sadržao par rečenica koji su usput bačeni u lice ortodoksnom katolicizmu. Državni savet 1759. godine povlači povlasticu na štampanje `Enciklopedije`, čak zabranjuje sve prethodno izašle sveske. Dalamber i Ruso napuštaju enciklopedijsko društvo i Didro ostaje sam. Međutim, `Enciklopedija` nastavlja da izlazi ilegalno. Osma sveska izlazi tajno 1759. godine. Potom sledi petogodišnja pauza tokom kojih je Didro pripremao sveske koje sadrže samo tabele i crteže kao prateći materijal, odnosno prilog sveskama.
Svojim upornim radom je Didro stekao neke moćne prijatelje i zaštitnike među evropskim aristokratama. Fridrih II Veliki je savetovao Didrou da izdavanje nastavi u Berlinu, a Katarina II mu je predlagala Petrograd. Međutim, Didro odlučuje da se ceo posao mora završiti u Francuskoj. Godine 1765. pretplatnici dobijaju poslednjih deset svezaka, ilegalno štampanih. Dodatnih jedanaest svezaka tablica i crteža završeno je 1774. godine.
Više od dvadeset godina je trajala borba oko pripreme, pisanja i štampe `Enciklopedije`, a ulice su se već zagrevale događajima koji najavljuju burne i krvave revolucionarne godine. Nisu samo knjige spaljivane. `Enciklopedija` je vremenom sve jasnije postajala manifest trećeg staleža i intelektualni svetionik koji je davno prevazišao skromne najave iz predgovora prve sveske.
Urednici enciklopedije
Oko Didroa, kao redaktora-organizatora i idejnog rukovodioca, i Dalambera, najučenijeg i najupornijeg pomagača, se skupio krem francuske buržoaske inteligencije. Najboljim poznavaocima pojedinih nauka, disciplina i oblasti je bilo dodeljeno da uobličavaju znanje i pretaču u Enciklopediju.
Podela posla je bila sledeća:
Žan le Ron d`Alamber - nauka (prvenstveno matematika), religija, filozofija
Žan Žak Ruso - muzika i politička ekonomija
Baron Holbah (Pol Henri Ditrih) - hemija, minerologija
Maluen - hemija
Bifon, Dobanton - prirodne nauke
Tusen - pravo
Dimarse, Boze - gramatika
Leblon - vojne veštine
Belen - pomorstvo
Volter - članak „Duh“, istorija, književnost, filozofija
Monteskje - članak „Ukus“
Pedagoški pogledi
Veliku pažnju posvećivao je pedagoškim pitanjima ali se u nekim elementima ne slaže sa Helvecijusom. To se najbolje vidi u njegovom delu „Pobijanje Helvecijevog dela o čoveku“. On smatra da se vaspitanjem može postići mnogo, ali se ne može postići sve, jer ono što dete po prirodi nema, ne može mu dati ni vaspitanje. Međutim, velika uloga vaspitanja je da razvije prirodne dispozicije i ima odlučujuću ulogu u formiranju ličnosti i njenoj sudbini. Didro je uveren da siromašna deca imaju dobre dispozicije, ali rđavo društveno uređenje, koje decu iz naroda lišava dobrog vaspitanja. Poznat je po svojoj misli: „Koliko je ljudi umrlo, i koliko će još pomreti, a da nisu pokazali šta su oni bili“. Samim tim što je odredio granice u vaspitanju i što je bio svestan njenog značaja, Didro se sve više od svih materijalista približio pravilnom rešenju ovog pitanja.
U oblasti umnog vaspitanja, Didro ima svoje originalne ideje. Ne slaže se sa paradoksalnim Rusoovim tvrđenjem da je progres nauke i prosvete snizio moral i uticaj progresa na moral čoveka. „Neznanje je sudbina robova i divljaka, prosveta pribavlja dostojanstvo“. U tom smislu on oštro kritikuje stare francuske koledže, koji zanemaruju vaspitanje dece, ali i zbog toga što mladići iz tih koledža izlaze iskvareni i neznalice. Zbog toga Didro ističe važnost škole kao društvene i državne institucije.
Osnovna školska nastava treba da bude besplatna i obavezna za svu decu od ministarske do seljačke. U tim školama deca moraju da nauče da čitaju, pišu i računaju, ali se Didro zalaže i za nastavu matematike, fizike, hemije, prirodopisa i astronomije, a nastava klasičnih jezika da se skrati.
Od učitelja zahteva visoku obrazovanost, moralnost i ljubav prema deci i prema pozivu, što je samim tim, podrazumevalo da sveštenici ne mogu i ne treba da uče druge.
Sistem škola treba da čine: osnovne škole, fakulteti i više obrazovanje.
Didro je zajedno za Helvecijusom imao veliki uticaj na nastupajuće događaje, pre svega francusku revoluciju (1789) ali i na pedagoške koncepcije socijal-utopista XIX veka.[1][2][3]
Stvaralaštvo
I pored rada na Enciklopediji Didro je stvarao mnoga druga dela
Kaluđerica, 1760, roman
Fatalista Žak i njegov gospodar“, 1773, roman
Saloni, 1761-1781, kritički osvrti na pariske umetničke izložbe
Ogled o slikarstvu, 1765, pamflet o slikarstvu
Razmišljanja o Terenciju, 1762, traktat o pozorištu
Nezakoniti sin, 1757, drama
Otac porodice, 1758, drama
Je li dobar ili zao?, 1781, drama
i članke Razgovori o „Nezakonitom sinu“ i Razmatranja o dramskoj poeziji
Didro umire 31. jula 1784. godine i nije doživeo da vidi kako je pet godina kasnije sazvana Skupština svih staleža kada je treći stalež sebe proglasio istinskim predstavnikom naroda i podigao revoluciju. Njegovo delo je neraskidivo vezano sa oslobađenjem građanstva, te pojavom i narastanjem buržoazije.
☑ Zamolio bih clanove koji zele licno preuzimanje, da ne postavljaju uslove kako, sta, gde... licno preuzimanje je na mojoj adresi na Telepu, ako Vam to ne odgovara kupujte od nekog drugog.
☑ Svi predmeti su fotografisani na prirodnom svetlu, nema nikakvih filtera, efekata ili neceg slicnog !
❗❗❗ NE SALJEM U INOSTRANSTVO ❗❗❗
☑ Dobro pogledajte fotografije, da ne dodje do nekog nesporazuma!
☑ Tu sam za sva pitanja!
☑ Knjige saljem nakon uplate!
☑ POUZECEM SALJEM SAMO CLANOVIMA BEZ NEGATIVNIH OCENA!!!! Takodje ne saljem clanovima koji su novi tj. bez ocena!!!
☑ Filmski plakati:
☑ Molim Vas da ne ocekujete od plakata da izgledaju kao da su sada izasli iz stamparije, ipak neki od plakata imaju godina... i mi se nakon 50 godina zguzvamo :) Trudim se da ih sto bolje fotografisem kako bi ste imali uvid u stanje.
☑ Sto se tice cena plakata, uzmite samo u obzir da su ovo originalni plakati iz perioda filma, i da kada bi ste hteli da napravite (odstampate) bilo kakav filmski plakat sa intereneta kostalo bi Vas verovatno vise od hiljadu dinara...
☑ Antikvarne knjige:
☑ Sto se tice antikvarnih knjiga, molim Vas da ne ocekujete da knjige koje su stare neke i po 150 godina budu u savrsenom stanju, budite srecni sto su uopste pozivele toliko vremena i sto je informacija jos uvek u njima, a stanje kakvo je takvo je, uvek mogu da se odnesu da se prekorice i malo sreda, pa da opet dobiju malo svezine, naravno ko to zeli.
Toni Morison (engl. Toni Morrison, rođ. 18. februara 1931, rođena Kloi Ardelija Voford,[2] — 5. avgust 2019[3]), bila je književnica i profesorka. Dobila je Nobelovu nagradu 1993. za sabrana dela. Laureat je Pulicerove nagrade. Dela joj odišu epskim temama, živim dijalozima, izuzetno detaljnim crtama afroameričkih likova. Objavila je seriju dečjih knjiga sa sinom Slejd Morisonom.
Mladost
Rođena je kao Kloi Entoni Voford (engl. Chloe Anthony Wofford) u Lorejnu, Ohajo.[4] Drugo je od četvoro dece, iz radničke porodice. Kao dete stalno je čitala (među omiljenim piscima su joj bili Džejn Ostin i Lav Tolstoj). Njen otac, Džordž Voford, varilac po zanimanju, često bi joj govorio afroameričke narodne priče (metod pripovedanja koji će kasnije prožeti njena dela). Kada je imala oko 15 godina, bilci su linčovali dva crna biznismena koji su živeli u njenoj ulici. Morison je rekla: „On nam nikada nije rekao da je video tela. Ali on ih je vidio. I to je bilo previše traumatično, mislim, za njega.”[5] Uskoro nakon linča, Džordž Voford se preselio u rasno integrirani grad Lorejn (Ohajo), u nadi da će pobeći od rasizma i osigurati profitabilno zaposlenje u rastućoj industrijskoj ekonomiji u Ohaju. On je radio razne poslove i kao zavarivač za US Stil. Ramah Voford je bila domaćica i posvećeni pripadnik Afričke metodističke episkopalne crkve.[6]
Morisonova je 1949. upisala Univerzitet Hauard i studirala društvene nauke. Pod izgovorom da se Kloi teško izgovara, menja ime u Toni. Zvanje magistra engleske književnosti stekla je na univerzitetu Kornel 1955, a Univerzitet u Oksfordu dodelio joj je titulu počasnog doktora 2005.
Karijera
Odraslo doba i uređivačka karijera: 1949–1975
Godine 1949, ona se upisala na Univerzitet Hauard u Vašingtonu, tražeći društvo crnih intelektualaca.[7] Dok je bila u Hauardu, prvi put se susrela sa rasno odvojenim restoranima i autobusima.[5] Diplomirala je 1953. godine sa dipl. na engleskom i nastavila školovanje da stekne magisturu umetnosti na Univerzitetu Kornel 1955. godine.[8] Njena magistarska teza nosila je naslov „Tretman otuđenih Virdžinije Vulf i Vilijama Foknera.“[9] Predavala je engleski, prvo na Teksaškom južnom univerzitetu u Hjustonu od 1955. do 1957. godine, a zatim na Univerzitetu Hauard u narednih sedam godina. Dok je predavala na Hauardu, upoznala je Harolda Morisona, jamajskog arhitektu, za koga se udala 1958. Njihov prvi sin rođen je 1961. godine, a ona je bila trudna sa svojim drugim sinom kada se razvela od Harolda 1964.[10][11][12]
Nakon razvoda i rođenja njenog sina Slejda 1965, Morisonova je počela da radi kao urednica za L. V. Singer, odeljenje za udžbenike izdavača Random Hause,[6] u Sirakuzi, Njujork. Dve godine kasnije, prešla je u Random Hause u Njujorku, gde je postala njihova prva crna žena viši urednik u odeljenju za beletristiku.[13][14]
U tom svojstvu, Morison je igrala vitalnu ulogu u dovođenju crnačke književnosti u mejnstrim. Jedna od prvih knjiga na kojima je radila bila je prelomna Savremena afrička književnost (1972), zbirka koja je uključivala radove nigerijskih pisaca Vola Sojinke, Činua Ačeba i južnoafričkog dramaturga Atola Fugarda.[6] Ona je podstakla novu generaciju afroameričkih pisaca,[6] uključujući pesnika i romanopisca Tonija Kejda Bambaru, radikalnu aktivistkinju Anđelu Dejvis, Crnog pantera Hjuija Njutna[15] i noveliskinju Gejl Džons, čije je pisanje Morisonova otkrila. Takođe je objavila autobiografiju otvorenog poznatog šampiona Muhameda Alija iz 1975. godine, pod nazivom The Greatest: My Own Story. Pored toga, objavila je i promovisala rad Henrija Dume,[16] malo poznatog romanopisca i pesnika kojeg je 1968. godine ubio tranzitni službenik u njujorškoj podzemnoj železnici.[5][17]
Među drugim knjigama koje je Morisonova razvila i uredila je Crna knjiga (1974), antologija fotografija, ilustracija, eseja i dokumenata o životu crnaca u Sjedinjenim Državama od vremena ropstva do 1920-ih.[5] Izdavačka kuća Random Hause nije bila sigurna u pogledu ovog projekta, ali je njegovo objavljivanje naišlo na dobar prijem. Alvin Bim je recenzirao antologiju za klivlendskog Plejn Dilera, pišući: „Urednici, poput romanopisaca, imaju decu mozga – knjige koje smišljaju i oživljavaju bez stavljanja sopstvenih imena na naslovnu stranu. Gospođa Morison ima jedno od ovih u prodavnicama sada, a časopisi i bilteni u izdavačkoj delatnosti su oduševljeni, govoreći da će proći kao vrući kolači.`[6]
Promovisanje afroameričke književnosti
Godine 1958. udaje se za Harolda Morisona, rađa dvoje dece ali se i razvodi 1964. Posle razvoda seli se u Njujork, gde radi kao urednik. 18 meseci kasnije postaje jedan od urednika njujorškog sedišta poznate izdavačke kuće Random House.
Kao urednik, igrala je važnu ulogu u približavanju afroameričke književnosti ka mejnstrimu. Uređivala je između ostalih i knjige Toni Kejd Bambara i Gejl Džonsa. Morison je bila profesor društvenih nauka na Univerzitetu u Prinstonu, od 1989. Taj radni odnos je prekinula 2006.
Trenutno radi za američki periodični magazin „Nacija“ (The Nation)
Politika
Izazvala je bezmalo skandal nazvavši Bil Klintona „prvim predsednikom crncem“ dodavši kako „Klinton ispoljava gotovo svaku crtu „afroamerikanstva“: odrastao uz samohranog roditelja, rođen siromašan, radničke klase, svira saksofon, dečko iz Arkanzasa koji obožava Mekdonalds i brzu hranu.`
Predmet: 72347749
