ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Tematika: muzički časopis
Godina izdanja: Posle 1950.
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Ukoričeni komplet časopisa „Džuboks“ (druga serija) od broja 79. (januar 1980) do broja 104. (decembar 1980). Prvi tom blago talasast, drugi odlično očuvan. Kompletno.

„Džuboks“ je bio jugoslovenski muzički časopis koji je s prekidima izlazio 20 godina: od 1966. do 1986. Bio je prvi i verovatno najznačajniji list u SFRJ koji se bavio rok muzikom i srodnim temama, a takođe i prvi istočnoevropski rokenrol magazin.
Džuboks
Tip: muzički list
Format: magazinski
Vlasnik: društveno vlasništvo
Izdavač: NIP Duga i Dečje novine
Osnivanje: 1966.
Jezik: srpskohrvatski
Ukidanje: 1986.
Sedište: Beograd
Veb-sajt:

Istorija Džuboksa mogla bi da se podeli na dva dela: prvi i kraći je period druge polovine 60-ih prošlog veka kada ga je objavljivala beogradska izdavačka kuća Duga, a drugi je vreme od sredine 70-ih do sredine 80-ih kada je izdavač bilo preduzeće Dečje novine iz Gornjeg Milanovca. U oba slučaja redakcija se nalazila u Beogradu.
Džuboks je najpre izlazio kao mesečnik, pa dvonedeljnik, da bi tokom 1981. počeo da izlazi i do tri puta mesečno. Od marta do jula 1983. po uzoru na britanski New Musical Express, list je sa magazinskog prešao na klasični novinski roto format sa uglavnom uspelim planom uredništva da izlazi jednom nedeljno. Nakon šestomesečne pauze, sledeći broj je objavljen u decembru 1983. i Džuboks je do kraja izlaženja objavljivan jednom mesečno na starom formatu.
Prvi period: 1966–1969.
Prvi broj Džuboksa objavljen je 3. maja 1966. godine kao specijalni dodatak časopisa Filmski svet, mada je Džuboks izlazio samostalno. Na naslovnoj strani je bila fotografija mlade i već slavne grupe The Rolling Stones (potpisana sa „Ansambl Roling stouns“), a primerak je koštao 1,50 novih ili 150 starih dinara. Do juna 1969. je izašlo 39 brojeva, a poslednjih šest meseci list se zvao Novi Džuboks.
Gladnoj publici najveće zadovoljstvo su predstavljale neobične gramofonske ploče, tzv. folije, koje su u okviru „Džuboks diskoteke“ donosile „poslednje hitove iz oblasti bit muzike“. Ploče su bile za kratkotrajnu upotrebu i bacale su se posle određenog broja slušanja. Neke su kasnije postale diskografski rariteti u svetskim razmerama.
Osnivač i prvi urednik Džuboksa bio je Nikola Karaklajić, međunarodni šahovski majstor, te voditelj i urednik emisija Veče uz radio, Muzički automat i Sastanak u devet i pet na Radio Beogradu. U intervjuu za dokumentarnu seriju Rokovnik Karaklajić je povodom osnivanja Džuboksa izjavio: „Očigledno je bilo da postoji ogromno interesovanje mladih za časopis i mi smo odlučili da časopis izlazi jednom mesečno. Pošto nije bilo mnogo novinara koji su bili dobro informisani o rok muzici, pozvali su me da budem urednik. Ja sam neke časopise dobijao iz inostranstva, pa sam koristio trikove iz njih. Prvi broj je štampan u 100.000 primeraka, a prodat je u roku od tri dana“.
Paralelno s Džuboksom, tokom 1968. i 1969. izašla su 33 broja Mini džuboksa („list za muziku, zabavu i modu“) koji je uređivala Višnja Marjanović i koji je pored rok muzike obrađivao i razne druge teme koje su zanimale tadašnju omladinu.
Marjanovićeva je za Rokovnik rekla: „Bilo je na ivici skandala da objavljujemo fotografije nekih čupavih momaka na naslovnoj strani, da pišemo o stranim muzičarima, a da nemamo nikakve tekstove o našim pevačima, da objavljujemo tekstove na engleskom jeziku itd. Bilo je to prilično revolucionarno i neobično...“
Istoričarka Radina Vučetić u naučnom radu Rokenrol na Zapadu Istoka: slučaj Džuboks piše kako se primarna uloga Džuboksa 60-ih – da promoviše rokenrol i da podigne jugoslovenski rok na viši nivo – pokazala uspešnom: „Pored te primarne uloge, Džuboks je uspeo da utiče na promene u svakodnevnom životu. Način oblačenja, učenje engleskog jezika, promena enterijera stanova i disko klubova, nov način zabave i provođenja slobodnog vremena, popularizacija zapadnog načina života, samo su neke od promena koje je Džuboks inicirao ili dodatno pojačao u sklopu opštih promena“.
Takođe, Radina Vučetić navodi da su značajni bili i politički efekti popularnosti Džuboksa, zato što je politička elita mudro uvidela korist od toga da rokenrol radi za sistem, „pošto je bilo bolje i politički bezbednije pustiti mlade da beže u svet rokenrola, nego da beže u svet politike, koji je bio opterećen nizom problema u toj deceniji“.
Drugi period: 1974–1986.
Nakon petogodišnje pauze, Džuboks je 1. jula 1974. nastavio da izlazi u novoj seriji, kao posebno izdanje časopisa Lada, pa se prvih 25 brojeva (do avgusta 1976) zvalo Ladin Džuboks. Na naslovnoj strani prvog broja su bile fotografije Milene Dravić i Zdravka Čolića. Od tada uvek izlazi kao Džuboks – jugoslovenski muzički magazin.
Iako je tokom prvih godinu dana to bio muzički časopis u kome su osim rokenrola bili zastupljeni i ostali žanrovi - pop, džez, klasika, čak i portret Zvonka Bogdana – Džuboks uskoro postaje pretežno pop-rok magazin koji osim muzike predstavlja i srodne umetničke grane: film, fotografiju, strip i književnost i postavlja temelje za buduću štampu koja se bavila raznim oblicima gradske kulture.
Kroz dugačke portretne tekstove važnih izvođača, opširne intervjue, recenzije albuma i koncertne izveštaje, Džuboks je čitaoce rečju i fotografijom vodio na najveće svetske i domaće koncerte i festivale, preslušavao za publiku prve singlove novih grupa, detektovao buduće velike zvezde i uvodio ljubitelje muzike u svet novih žanrova, instrumenata i celokupne pop kulture.
Na ozbiljne profesionalne noge časopis je uskoro postavio urednik Petar Popović Peca, a zlatni period Džuboks je doživeo u vreme novog talasa koji je neštedimice podržavao. List je najviše tada pomogao da se kod nas izgradi kritički pogled na popularnu muziku, i popularnu kulturu uopšte: Džuboksovi članci, recenzije i intervjui nisu mnogo zaostajali za onim što je objavljivala onovremena muzička štampa na Zapadu. Stil nekih Džuboksovih pisaca je očigledno građen pod uticajem tzv. novog žurnalizma koje je afirmisao lični i subjektivni pogled na teme o kojima se piše.
Posebno čitane rubrike su bile Pismo iz Londona dopisnika Saše Stojanovića sa najsvežijim informacijama sa aktuelne britanske scene ili Singlovi Petra Lukovića u kojoj je – upravo kroz krajnje kriterijume – afirmisao mlade i nepoznate grupe, ali i često kroz satiru više nego kritički pisao o zvezdama tadašnje mejnstrim scene koje su uživale podršku ostatka štampe.
U uvodnom tekstu na portalu Popboks povodom objavljivanja digitalne arhive Džuboksa, novinar i nekadašnji čitalac ovog lista Nebojša Ristić je naveo da takav stepen kvaliteta ne bi bio moguć bez istovremeno najvećeg uzleta domaće rok scene kojoj je `Džuboks pružio veliku logističku podršku.
Portreti najvažnijih ličnosti rokenrola su toliko dobri da je uz malo truda svaki od njih mogao da preraste u knjigu. A neki od intervjua, bilo izvorni ili preuzeti, bili su toliko zarazni da smo se mi klinci bez muke transponovali u svet koji nam je tek mnogo godina kasnije postao dostupan. Recenzije albuma su bile tako pouzdane i spasonosne po naše ne baš impozantne džeparce, jer su pomagale da nađemo put u, kako smo tada mislili, siromašnoj licencnoj produkciji.
Autori i urednici
Za Džuboks su pisali gotovo svi ondašnji značajni muzički i filmski kritičari i novinari u Jugoslaviji. Mnogi od njih su kasnije ostvarili zavidne karijere u novinarstvu i publicistici, književnosti, muzici, na filmu, u pozorištu, stripu, dizajnu, fotografiji, softverskoj ili industriji video igara.

Glavni urednici prve serije:
Nikola Karaklajić, brojevi 1–9 (jun – decembar 1966)
Sava Popović, 10–33 (februar 1967 – januar 1969)
Višnja Marjanović, 34–39 (februar – jun 1969)

Glavni urednici druge serije:
Milisav Ćirović, 1–20 (jul 1974 – april 1976)
Petar Popović, 21–76 (april 1976 – jun 1977)
Milisav Ćirović, 77–103 (avgust 1977 – decembar 1980)
Branko Vukojević, 104–171 (januar 1981 – jul 1983)
Ljubo Trifunović, 172–173 (decembar 1983 – februar 1984)
Radmilo Mandić, 174–196 (mart 1984 – mart 1986)
Autori (azbučnim redom): Aleksandar Žikić, Biljana Maksić, Branislav Rašić, Branko Vukojević, Vladan Jovanović, Vida Crnčević, Vican Vicanović, Višnja Marjanović, Vojo Šindolić, Goranka Matić, Goran Gajić, Goran Cvetić, Goran Lisica, Gordan Škondrić, Davor Butković, Darko Glavan, Dinko Tucaković, Željko Antović, Zlatko Gal, Dragan Kremer, Dragan Papić, Dražen Vrdoljak, Ljubo Trifunović, Mladen Vukmir, Milčo Mančevski, Milomir Marić, Milisav Ćirović, Miša Savić, Momčilo Rajin, Nebojša Pajkić, Nedeljko Despotović, Nenad Polimac, Nikola Karaklajić, Petar Jakonić, Petar Janjatović, Petar Luković, Petar Popović, Predrag Aćimović, Predrag Popović, Radovan Vujović, Saša Rakezić, Saša Stojanović, Slobodan Konjović, Slobodan Trbojević, Slobodan Cicmil, Srđan Vejvoda, Rajko Roki Dvizac, Ljubinko Živković, Saša Strižak, Marko Lopušina...
Takođe, kao saradnici su se povremeno pojavljivali i neki rok-muzičari: Dušan Kojić Koja iz Discipline Kičme (najčešće pod pseudonimom Novica Talasić), Kornelije Kovač, Mića Marković, Zoran Marinković i Goran Marić iz Bjesova i drugi.
Izdavanje knjiga
Džuboks je takođe objavio i biografije poznatih svetskih rokenrol imena kao što su Bob Dylan, Led Zeppelin, Pink Floyd, The Rolling Stones, Jimi Hendrix, zbirku intervjua američkog časopisa Rolling Stone ili Ilustrovani rok almanah sa kalendarom najvažnijih r’n’r događaja do 1980.
Darko Glavan je u okviru „Džuboks biblioteke“ 1980. objavio knjigu PUNK: Potpuno Uvredljivo Negiranje Klasike, prvi domaći studiozni pregled najznačajnijih američkih i engleskih pank autora tog doba.

Pisma čitaoca
Posebno popularna rubrika je bila Bez dlake na peru u kojoj su čitaoci kroz namerno preterivanje i gorki humor često izražavali podršku, ali još češće neslaganja sa kritičarskim stavovima Džuboksovih autora. Evo nekoliko primera takvih reakcija:
„Sedim tako i zamišljam vas u redakciji DŽ. Zamišljam likove. Matori, izlapeli, prosedi i proćelavi. Neaktivni. Pijete kafu. Zezate se na račun pisama koja vam stižu. Ogovarate. Psujete. Vi ste debili. Ili još gore: vi ste idioti. Nemate pojma sa životom, a još manje sa muzikom. Imate osnovnu školu, a neki ni to (neću da vas imenujem). Da li sam u pravu?” (Saša Pavičević, Novi Sad)
„...Reći ću vam jednostavno bez okolišavanja: postali ste obični pederi. Budite bar jednom ljudi i sakupite dovoljno hrabrosti pa objavite neko pismo u kome vas ne hvale. (...) Novi talas volim ali priznajem da ne zaslužuje 50 odsto lista. Uzdigli ste ga do neba i njegovi najprljaviji predstavnici seru po DŽ. odozgo.” (Staniša Nikolić, Vladičin Han)
„Kremeru, ono sa Smakom ti je bilo odlično. Tako i treba sa njima. Bio sam na koncertu i potvrđujem sve što si napisao.“ (Đole, Beograd)
„Kremeru, za ono što si pisao u broju 117 o koncertu Smaka nećemo tebe kriviti. Ti si već sada promašen tip, to je svima jasno ako su pročitali one tvoje bljuvotine. Kako ti, bre, nije jasno da je Smak legenda?“ – (Guitar boy, Beograd)
„Kremeru, ako imaš muda, dođi u Kragujevac.“ (Lola, Smak)
„Igor M. ki služiš vojaški rok v Ljubljani! Tvoj naslov sem s prvim pismom izgubila, zato mi ga ponovo pošalji, rada bi ti dokazala da res nisem kreten. Hvala za sliko.“ (Danijela, Koper)
„Kako opravdati pojavu mnogih grupa koje su život živele za taj svoj prvi singl, a koje su svoje bitisanje završavale pod presom Lukovićevog egoizma i neretko sadizma. Ali zato, nasuprot tome, u nebesa podizani su Šarlo Akrobata, Električni Orgazam, Idoli, Haustor...” (Čitaoci iz Skoplja)
Izvođači sa najviše naslovnih strana
The Rolling Stones – 10 puta
Bijelo Dugme – 9
The Beatles – 7
Riblja Čorba – 8
Zdravko Čolić – 5
Parni Valjak – 4
Bob Dylan – 4
Smak – 3
Led Zeppelin – 3
Leb i Sol – 3
Idoli – 3
Eric Clapton – 3
Azra – 3
Yu Grupa – 3
David Bowie – 3

Značaj i uticaj
Džuboks je bio bez konkurencije u domaćim medijima. Scena je rasla, bendovi su se pojavljivali jedan za drugim te preko noći osvajali naslovne stranice ovog lista, publika je bila sve brojnija, a malobrojni diskografi su trljali ruke. I danas se citiraju pojedini autori tekstova objavljenih u Džuboksu, a nerijetko se poziva i na pojedine recenzije i/ili stavove izrečene i napisane u njemu.
Kult Džuboksa raste maltene od samog osnivanja i traje do današnjih dana. Govor o ovom magazinu, kako su godine i decenije prolazile, doveo ga je do mita. Ovaj mit produbio je jedan drugi fenomen, sa njim usko povezan – jugonostalgiju, te zajedno tvore veoma pogodno tle za nostalgične, ponekad istinite i kritički orijentisane napise, a ponekad pak, one koje po formi i sadržaju ne odgovaraju novinskom članku i kritici, već pre romanu.
Džuboks je, možemo reći, u periodu kada je omladina bila gladna znanja o novoj kulturi i tom novom stilu života koji je rokenrol nosio sobom, imao prosvetiteljsku ulogu. Ovaj magazin je postavio standarde koji opstaju i danas. Ipak Džuboks je uradio i mnogo više – kroz svoje prikaze filmske, likovne i muzičke umetnosti integrisao je popularnu kulturu u sferu „visoke“ umetnosti.
Autor Yu rock enciklopedije Petar Janjatović misli da se kasnije nikada više nisu pojavile novine koje su imale takav uticaj. „Tu se jednostavno okupila ekipa ljudi koji su voleli istu stvar. Kasnije smo gotovo svi radili u listu Rok, koji je bio popularan i imao veći tiraž, ali kvalitetom nije prevazišao Džuboks. Ovaj, pak, nikada nije imao tiraž kao Rok, ali je jedan broj čitalo njih petoro“.
Jedan od Džuboksovih novinara Aleksandar Žikić misli da je taj list poslednji zabeleženi slučaj da su mediji korišćeni isključivo za nešto što je dobro. Žikić se seća da je Džuboks bio prvi časopis na čijoj naslovnoj strani su se pojavili Šarlo Akrobata, Električni Orgazam, Idoli... „Džuboks je bio dobro prihvaćen u svim urbanim centrima bivše Jugoslavije. Nije on bio savršen, imao je gafova, objavljivao je i Bijelo Dugme i Srebrna Krila na naslovnoj strani i svašta, razne gluposti. Međutim, i da je imao mnogo više grešaka, ređe je bio odvratan nego većina drugih medija i mnogo manje se povodio za onim `to narod voli`, što je fraza koja služi kao izgovor za uvaljivanje najgoreg đubreta.“
U intervjuu za nedeljnik Vreme, pevač Partibrejkersa Zoran Kostić Cane je opisao značaj Džuboksa za njegovu generaciju:
„ Muzika ima terapeutsko dejstvo. Pa i svi ti „Džuboksi“, koje sam od broja 54 počeo da kupujem, za svaki broj se budim i idem da ga kupim. I danas me to prati, stalno se raspitujem ko ima stare brojeve. Ja sad imam sve brojeve „Džuboksa“, od prvog broja, a ove od broja 54 naovamo – te sam milijardu puta pročitao. Sve sam upijao. Oni su i dalje očuvani, kao i moje ploče. (...)
Pošto sam učio ruski u školi, i nisam učio engleski nego sam provaljivao – onda jednu reč u tekstu pesme shvatiš, pa putuješ do druge, vršiš rekonstrukcije toga šta je neko hteo da kaže. U „Džuboksu“ su bile reči nekih pesama, pa kad vidiš prevedeno, kažeš sebi „pa ja sam mislio da je to nešto bolje“, pošto je engleski tako milozvučan jezik, kratke su reči, tamo možeš bilo šta da pevaš, na tom jeziku sve lepo zvuči.
Pričam kako je bilo, a za mene sa 14 godina je bilo važno što sam išao u Kikindu, kod rođaka, jer sve te provincije, kao što smo i mi iz Beograda provincija za neke, hoće da budu što odistinskije, sve to shvataju jako ozbiljno. Ja sam u Kikindi video u diskoteci ljude koji igraju sa ofarbanim licima, kao Kiss, ribe koje đuskaju polugole maltene, ludilo, ludilo. I taj moj rođak je kupovao „Džuboks“, pa sam mu uzeo neke brojeve i nikad mu nisam vratio – i dan-danas mu kažem da su još uvek kod mene, da ne brine.
Naravno, to ništa ne valja, ali može da se skapira, pošto su reči žive, kako si tu nešto provalio, hoćeš da budeš ozbiljan, izlaziš pred mrak, pa hoćeš svojim rečima da osvetliš taj mrak. To je kao kad sam čitao „Džuboks“, pa gledam Igija Popa, gledaš ga i vršiš samohipnozu, rekonstrukciju događaja koje nisi video. Ja sam tek kasnije video tu scenu kad on u Sinsinatiju stoji na ljudima, sa teglom sa kikiriki puterom koju mu je neko dao. To je bilo objavljeno u „Džuboksu“ kao počeci panka. Imao si u „Džuboksu“ i one tekstove o osmorici najvećih bluzmena, sa izborom njihovih najboljih ploča, a ti sve to prepisuješ da možeš negde da nabaviš, uz to slušaš „Bluz sat“ na Radio Beogradu 202 da čuješ sve to.”
Džuboks na internetu
Nekadašnji muzički kritičar Džuboksa Predrag Popović je sa grupom saradnika 2004. godine u Beogradu osnovao udruženje građana „Društvo ljubitelja popularne kulture“ koje je krajem godine lansiralo web magazin Popboks sa decentralizovanom arhivom Džuboksa (serija 1974–1986). „Društvo ljubitelja popularne kulture“ je 2005. objavilo knjigu izabranih tekstova nekadašnjeg Džuboksovog urednika Branka Vukojevića Kako je bio rokenrol.
P (N)