ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Tematika: Književnost
Jezik: Nemački
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Autor: Strani

Blut: Eine Erzählung by Waldemar Bonsels
odlično očuvana
Јакоб Ернст Валдемар Бонселс (рођен 21. фебруара 1880. у Аренсбургу; умро 31. јула 1952. у Амбаху на Штарнбергер Зеу) био је један од најчитанијих немачких писаца 1920-их. Његова књига из 1912. Пчела Маја и њене авантуре, која је преведена на преко 40 језика, и њен наставак из 1915, Химелсволк, учинили су га светски познатим.

Бонселс је био отворени антисемита и 1933. је изразио своје одобравање нацистичке политике против Јевреја, у једном широко распрострањеном новинском чланку („НСДАП унд Јудентум“) назвао је Јевреје „смртоносним непријатељем“ који је „тровао културу“.[1]


Валдемар Бонселс је похађао Оберреалсцхуле ам Кноопер Вег у Килу (данашња Хумболт школа), упоредиву са данашњом средњом школом. Тамо је 1893. године 15-годишњак убио његовог млађег брата. Напустио је школу на Ускрс 1896. са 16 година без дипломе.[2] Затим је завршио трговачко науковање у Билефелду и радио је од краја 1900. до јуна 1902. као чиновник у штампарији у Карлсруеу. У Бетелу, Базелу и Енглеској обучавао се за трговца мисије и отишао у Холандску Индију у име Базелске мисије 1903. године, где је остао само од октобра 1903. до априла 1904.

Убрзо по повратку из Индије, Бонселс је са пријатељима Хансом Бранденбургом, Берндом Иземаном и Карлом Штраусом основао издавачку кућу Е. В. Бонселс унд Цо. у Минхен-Швабингу. Године 1904. у овој издавачкој кући појавило се његово отворено писмо Моја оставка из Базелске мисионарске индустрије и њени разлози, у коме је формулисао своју критику рада Базелске мисије у Индији.
Године 1906. оженио се Кларом Бранденбург, сестром једног од његових суиздавача, али се од ње раздвојио године када им се родио други син. Неколико година касније оженио се Елисе Остермајер, преко чијег је оца Јоханеса Остермеиера дошао у мисију Базел. Из овог брака рођена су и два сина.

Почетком 1910-их, Бонселс и његова породица преселили су се у кућу његовог пријатеља и коиздавача Иземана у Обершлајсхајму близу Минхена. Тамо је написао књигу Маја пчела и њене авантуре, која се појавила 1912. године, а касније је преведена на преко 40 језика, чиме је постао светски познат. Такође 1912. године, Бонселс се повукао из издавачке куће Е. В. Бонселс анд Цо.

Током Првог светског рата, Бонселс је био ратни дописник ратне службе за штампу Главног штаба, прво у Галицији, а касније у балтичким државама. У јулу 1918. постао је члан иностраног одељења ОХЛ-а. Исте године је купио и уселио се у кућу у Амбаху на источној обали језера Штарнберг, где је живео до своје смрти. Међутим, његова жена Елиза и његови синови нису дошли у Амбацх, пошто су Бонселови више волели живот без породице; брак је био разведен. Бонселс је имао још једног сина са плесачицом Едит фон Шренк, али се није оженио њом.[3]

Године 1925., Бонселс је пратио документариста Адолфа фон Дунгерна (Пори, Урвелт им Урвалд, Ам Гроßе Стром) и сниматеља Аугуста Бруцкнера (који је умро од тропске болести на сличној експедицији 1931.) на „експедицији на биолошки филм“ у Бразил. . Међутим, према фон Дунгерну, „грозница добродошлог другарства у лову и риболову, у истраживању и фотографији рано је престала, и Валдемар Бонселс је осетио потребу да се врати у умерену климу Европе после неколико месеци.“[4] ]

Валдемар Бонселс је постао један од најчитанијих писаца у Немачкој 1920-их. Све до 1940-их објављивао је нове књиге у интервалима од једне до две године. Држао је предавања и читао из својих књига у Немачкој, Аустрији, Швајцарској и САД.
Бонселс је био познат као антисемита, тако да је у том погледу већ постојала близина националсоцијализма. За разлику од „авангарде Вајмарске републике“ (списак забрањених аутора у доба националсоцијализма), њему није забрањено писање, већ је примљен у Књижевну комору Рајха.[5] Након спаљивања студентских књига 10. маја 1933. године, новине су објавиле чланак о Бонселима, НСДАП-у и јудаизму који им је послало Министарство пропаганде. У њему је поздравио чињеницу да ће се „преовлађујући утицај јеврејског карактера“ завршити и у култури. Јеврејин је другачији од нас“, приметио је. Јевреји су представљали „продорни елемент утицаја.” Ширили су „отров”. Њихов утицај треба посматрати као `смртоносног непријатеља` `нашег покрета` и националне заједнице у целини. То важи и за уметност и културу посебно...