pregleda

Petar Petrović Njegoš GORSKI VIJENAC (1934)


Cena:
3.490 din
Želi ovaj predmet: 4
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: BEX
Pošta
DExpress
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
Ostalo (pre slanja)
Pouzećem
Lično
Grad: Novi Sad,
Novi Sad
Prodavac

H.C.E (4858)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 8174

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Odlično očuvano

1934.


PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ


Od Vasilija Petrovićа do Petrа Petrovićа Njegošа, Crnа Gorа nije dаlа nijednog piscа. Ali prvi pisаc kojegа je onа u XIX veku dаlа bio je izuzetne veličine i zаuzeo je jedno od prvih mestа u srpskoj književnosti.

Rаdivoj, u kаluđerstvu nаzvаn Petаr Petrović, rodio se u Njegušimа, u Crnoj Gori, 1. novembrа 1813. Stric, vlаdikа Petаr I, uzeo gа je 1825. k sebi dа gа školuje i pripremi zа svogа nаslednikа. Neko vreme učio je školu u Boki Kotorskoj. Od 1827. do 1830. bio mu je učitelj Simo Milutinović, koji gа je vаspitаo nа osobit i čudnovаt nаčin. Posle stričeve smrti, 1831, bude zаkаluđeren, postаne аrhimаndrit i prihvаti vlаdu nаd Crnom Gorom. Kаo vlаdаr ustаo je protiv plemenske аnаrhije i protiv krvne osvete, i otpočeo uređivаti zemlju, prikupljаti u svoje ruke vlаst, ustаnovljаvаti sudove i škole, grаditi puteve. Godine 1833. išаo je u Petrogrаd, gde je zаvlаdičen. Vrаtivši se s putа, on je nаstаvio svoju tešku vlаdаvinu, rаtujući s jedne strаne sа hercegovаčkim muslimаnimа i skаdаrskim pаšаmа, а s druge strаne s nemirnim plemenimа i mnogobrojnim nezаdovoljnicimа u zemlji. Zаdržаvši se neko vreme u Beču, 1836. je opet otišаo u Rusiju, gde je ostаo do 1837.

Ostаtаk životа proveo je nа Cetinju, retko izlаzeći iz zemlje, brinući se kаko dа odbrаni Crnu Goru od stalnih spoljnih opasnosti. Godine 1846. otišao je državnim poslom u Beč, 1848. zadržao je Crnu Goru da ostane mirna, 1849. je zaključio sa Srbijom tajni ugovor o oslobođenju Bosne i Hercegovine. Razbolevši se, 1850. radi leka ide u Italiju, gde u Napulju provede zimu. Bolest je uzimala maha, on se vrati na Cetinje, i umre 19. oktobra 1851.

Njegoš je bio vladika osobite vrste. On se zakaluđario iz političkih razloga, zato što je bio utvrđen red da vladar Crne Gore mora biti vladika. Ali on na taj svoj čin malo polaže, nosi crkveno odelo samo kada služi u crkvi, što je vrlo retko bilo, živi kao svetovan čovek, misli sasvim svetovnjački. On o veri misli sasvim kritički i slobodno, a ne usteže se da iskaže te svoje ideje. On je u prvom redu vladar, Srbin, mislilac, pa tek onda crkveni čovek, i to samo po formi. Samo jedan tako slobodan duh mogao je da ispeva onako visoko-mislenu poeziju.

Kao Dositej Obradović i Vuk Karadžić, Njegoš nije prošao kroz redovne škole, i sam se duhovno obrazovao. Prvi učitelj mu je bio Simo Milutinović, koji je i sam vrlo malo bio učio, koji je čitao nadohvat i po slučaju, i čije je znanje bilo neodređeno, nesigurno i mutno. Onome što je i sam znao i kako je znao Milutinović je učio svoga đaka, otvarajući mu više volju k čitanju: ljubav ka književnom radu, no dajući mu neko stvarno obrazovanje. Njegoš je docnije bio zahvalan svom učitelju što ga je uveo u `zračne prostore`, i njegovi prvi uzori su mu u pisanju bili dela Milutinovićeva. Između Serbijanke i Dike crnogorske, s jedne strane, i epskog speva Slobodijade i Gorskog vijenca, s druge strane, formalna sličnost je očevidna. Od Milutinovića je Njegošu ostalo i mitologisanje i česti arhaizmi u jeziku.

Retke prirodne inteligencije, vrlo darovit, Njegoš se docnije sam, potpuno samostalno, razvijao. U cetinjskoj pustinji bez igde ikoga, bez ikakvog obrazovanog društva, on se bacio na čitanja, razmišljanja, i na književni rad. Naučivši ruski, francuski, talijanski, on čita velike pesnike tih književnosti — Dantea, Petrarku, Miltona, Bajrona, Puškina. Kao njegov iguman Teodosije u Šćepanu Malom, on na zvezdama uči bogosloviju. Putovanja po Rusiji, Austriji, Italiji još više su proširila njegov duhovni vidik. I sopstvenim silama, neprekidnim čitanjem velikih pisaca i mislilaca, on stiče znatno književno i filozofsko obrazovanje.

Njegoš je počeo pevati oko 1832, pod uticajem poezije Sime Milutinovića i Lukijana Mušickog, čije stihove je znao naizust. To su prigodne pesme, pune mitološkog elementa, nesigurnog književnog jezika. Godine 1834. izišla je na Cetknju prva njegova knjiga Pustinjak cetinjski, zbirka prigodnih stihova u slavu Rusije i njenih vladara po kojoj se nikako ne bi mogao naslutiti veliki pesnik Gorskog vijenca. Iste 1834. godine izišla je na Cetinju druga njegova knjiga Lijek jarosti turske, u kojoj su pesme po ugledu na narodne, i u kojima se pevaju junaštva Crnogoraca i njihove popede nad Turcima. U `epskom spjevu` Slobodijadi koji je štampan tek 1854, u deset pesama slavi razne crnogorske pobede nad Turcima i Francuzima. Spev je u slobodnijem osmercu i sa književnijim izražavanjem. Pored toga, po povremenim listovima, časopisima i almanasima, Njegoš štampa svoje manje pesme, mahom prigodne i refleksivne. Iz toga prvog doba su njegovi delimični prevodi iz Ilijade i ruskog speva Slovo o polku Igorovol. Srpska književna zadruga 1912. izdala je sakupljene njegove Manje pjesme.

Rođen u kraju gde je narodna tradicija bila vrlo jaka, a narodna pesma uvek živa, vaspitan od Sime Milutinovića koji je zaneseno voleo narodnu poeziju, Njegoš je zavoleo narodne pesme, skupljao ih, i podražavao ih. On je skupljene pesme najpre slao Vuku Karadžiću, najzad, 1845, sam izdao jednu zbirku Ogledalo srpsko, u kojoj, pored pesama koje je on prikupio, ima pesama iz zbirke Vuka Karadžća i Sime Milutinovića. On peva po ugledu na narodne pesme, i tako je ispevao i Lijek jarosti turske i docnije izdane spevove Kula Đurišića i Čardak Aleksića (1850), pesme inače jednolike i bez poezije. Vuk Karadžić misli da je izvesne pesme o novijim bojevima crnogorskim ispevao sam Njegoš i da su one, ispevane sasvim u narodnom duhu, ušle u narod i ostale kao narodne. Znanje narodne poezije i ljubav prema njoj ogleda se u najboljim delima Njegoševim, naročito u Gorskom vijencu.

Njegoš se kao pesnik stalno razvijao i tek četrdesetih godina nastaje njegov pravi književni rad. Od podražavanja Milutinovićč i Mušickoga i pevanja po uzoru narodne poezije, on prelazi na originalno književno stvaranje i daje krupna i samostalna književna dela. Za poslednjih nekoliko godina njegova života izašla su tri njegova najvažnija dela: Luča mikrokozma (1845), Gorskm vijenac (1847) i Lažni car Šćepan Mali (1851).

Religiozno-alegorijski opev Luča mikrokozma, epopeja o stvaranju sveta i čoveka, borba Satane protiv Boga, jeste njegov najmanje originalan veliki rad. Njegoš je čitao Miltonov Izgubljeni raj i očevidno se nadahnuo njime u pisanju ovog speva slične sadržine. Inače, u spevu ima duhovnog poleta i visokih ideja, religiozno osećanje je vrlo duboko i jako, i to je do danas ostao najbolji religiozni spev srpske književnosti. Ličnost Šćepana Malog, pustolova koji se u XVIII veku u Crnoj Gori izdavao za ruskog cara, zanimala je Njegoša i on je o njoj pribrao sve što se sačuvalo u narodnoj tradiciji i što je našao u venecijanskom arhivu. Od svega toga istorijskog materijala on je napisao istorijoku dramu, upravo nit slabo povezanih dramskih slika. Po obliku, često i motivom i izrazom, Šćepan Mali liči na Gorskm vijenac, ali je bez njegove velike snage i poezije. Delo je dosta suvo, i Njegoš ga je radio više kao istoričar i političar no kao pesnik.

Glavno delo Njegoševo, kruna njegovog pesničnog stvaranja, najoriginalnije delo srpske poezije, to je Gorski vijenac. On je to delo radio sa osobitom ljubavlju, vrlo pažljivo, i u njega je uneo najviše svoje i mislene i pesničke sposobnosti. Predmet je istorijski događaj, istraga poturica u Crnoj Gori s početka XVIII veka. Taj događaj u očima Njegoševim značio je rođenje slobode crnogorske i srpske, i zato je svom delu u rukopisu dao ime Izvijanje iskre, Izviiskra. Istorijski događaj dao je samo okvir delu, ali ono što je najlepše u njemu, to su visoke refleksije, filozofske misli, snažno patriotsko osećanje, junački tipov puni osobenosti i izraza, uzvišen poetski dah kojim je celo delo prožeto, stil zbiven, jedar i sav u izrekama, krepki i zvonki stihovi.

U Gorskol vijencu Njegoš je izveo ono što su mnogi i pre i posle njega pokušavali: da na osnovu narodne peozije, iz elemenata narodne poezije, iz narodnog života i iz narodne duše, stvori veliko i originalno umetničko delo. Odmah posle izlaska Ogledala srpskog, kada mu je još bila `puna glava narodnih pjesama`, on je uzeo da piše Gorski vijenac. Pri pisanju on se služio Dikom crnogorskom i Istorijom Crne Gore od Sime Milutinovića, i nekojim zapisima, ali poglavito narodnim predanjem i narodnom poezijom, i to u tolikoj meri da se sa razlogom reklo da je Gorski vijenac `jedna opsežna sinteza pesama o Danilovom vremenu`. Razmer i ritam je iz narodne poezije, delo je ispunjeno `živom starinom crnogorskom`, predanjima, verovanjima, običajima, izrekama i poslovicama, tako da tim poetskim realizmom daje punu i jasnu sliku neposredne stvarnosti. Njegoš je bio duboko nacionalan čovek i osetio je narodnu dušu dublje i potpunije no iko. I zato je njegovo tako umetničko delo toliko pristupačno i razumljivo narodu, i zato je ovaj proizvod visoke književnosti u isti mah i najpopularniji spev cele srpske književnosti.

Kad je pisao Gorski vijenac, Njegoš je preživljavao ono što je njegov predak, vladika Danilo, doživeo u početku XVIII veka; i ona sumorna osećanja i nevesele misli o zloj sudbini i mračnoj budućnosti srpskoga naroda koje iskazuje rodoljubivi vladika Danilo, jesu misli i osećanja koja je imao Njegoš u teškim danima koje je Crna Gora imala za njegovo doba. Po tim mestima, gde je lirika intelekta otišla do velike visine, kao još po nekim čisto lirskim mestima u Gorskom vijencu, daje se odmeriti snaga Njegoševa kao liričara i može se zaključiti kakva je šteta što su nekoje njegove intimne lirske pesme izgubljene.

Gorski vijenac ima dramski oblik, ali u stvari to je samo niz scena i dijaloga i monologa. U nekoliko mahova pokušavalo se da se iznese na pozornicu, ali bez uspeha. To je skladna mešavina drame, epa i lirike. Iako nije zadovoljavao sve zahteve ondašnjih estetika, Gorski vijenac je doživeo uspeh kao nijedno srpsko pesničko delo pre njega. Obrazovani ljudi osetili su njegovu veliku poetsku vrednost, a narod duboko nacionalni karakter njegov...

Njegoš je umro još mlad, u jeku života, u času kada je počeo pisati zrela i savršena dela. Ali i po onom što je napisao, on je visoko preleteo nad ostalima koji su pre njega pisali i dao najbolji spev na srpskom jeziku. Njegoš je imao više unutrašnjeg života i duhovne dubine no ijedan srpski pesnik, on je najbolja filozofska glava i najmisleniji čovek koji je na srpskom jeziku pisao, najbolji naš pesnik misli i lirike duha. Sa jakom nacionalnom dušom, znajući i duboko osećajući narodni život, bolje no iko, on je moćno izrazio narodnu dušu i više no iko bio veliki nacionalni pesnik srpski.1

Jovan Skerlić

_________________

1 Jovan Skerlić: Istorija nove srpske književnosti
.

[postavljeno 30.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361





Petar Petrović Njegoš II (1813—1851)
« Odgovor #6 poslato: Novembar 11, 2010, 12:05:32 am »
**

VUK O NJEGOŠU


Tek što se vijest o samrti vladičinoj raznijela, navale na Cetinje Crnogorci sa sviju strana da se isplaču i iskukaju na kovčegu vladičinu, koga su kao sveca poštovali, i koji je njima pola stoljeća tako mudro i tako sretno upravljao. Po zavjetu vladičinu ostavljenom u testamentu utvrde mir u cijeloj zemlji i za veću tvrdnju bratski se izljube u crkvi na kovčegu njegovu predstavnici nahija, plemena, sela, porodica, kao i pojedini ljudi.

Po dopuštenju Mustafa-paše skadarskog dođe vladika prizrenski na crnogorsku granicu i rukopoloži mladog nasljednika u čin jerođakona, jeromonaha i proizvede ga za arhimandrita. Svjetovno ime bilo mu je Radoje, a u kaluđerstvu dobi ime svoga prethodnika — Petar. Tek 1833. godine posvećen je za vladiku u Petrogradu (6. avgusta). To je čovjek talentiran, veliki patriota i vrlo obrazovan; svakojako to je najučeniji vladika koga su Crnogorci ikad imali. On je već dao nekoliko pjesama koje ni u čemu ne ustupaju drugima što ih ima u novijoj srpskoj poeziji. Po spoljašnjosti to je možda najviši i najljepši čovjek u Crnoj Gori, a Crnogorci visinom rasta ne ustupaju možda ni jednom narodu u Evropi.

Sadašnji vladika, čim je preuzeo vladu, počeo se starati da jednim mirom učini kraj ovom klanju po granici. Toga radi obrati se početkom 1834. godine hercegovačkijem kapetanima i skadarskom paši. Hercegovci prime prijedlog i nekoliko najuglednijih Turaka sastanu se s vladikom na granici da se o ostalom usmeno sporazumiju. Turci su prije svega tražili da se jedan dio toga kraja, Župa, koja se nedavno pridružila Crnoj Gori, vrati njima. Vladika pristane, ali je tražio obećanje: da ljudi toga kraja plaćaju samo određeni godišnji harač, i da im se ne nameću nikakve druge dacije, niti da im se Turci miješaju u njihovu unutrašnju upravu, našto se i Turci saglase. Tako se utvrdi kao neka vrsta mira, kojim se osigura obostrano spokojstvo i međusobni saobraćaj. Ali je trebalo i Župljane na to skloniti, i rječiti vladika, zabranivši ostalijem Crnogorcima da ih od toga odvraćaju, skloni ih te i oni pristanu. Od tada se počnu s Turcima miješati i svoje proizvode nositi u varoš na pijacu, a Turke među se primati. Ali je ovo stanje vrlo kratko trajalo. Kad su Župljani, ništa ne sluteći, bili kod svojijeh stada i po radovima u polju, najedanput napadne na njih nekoliko hiljada Turaka. Tako iznenađeni, neki izginu, i Turci upljačkaju više hiljada ovaca, koza i goveda, i opet uspostave potpuno tursku vlast u Župi. Razumije se da je time prestao i ugovoreni mir. — Skadarski paša nije htio ništa čuti o miru s Crnogorcima. On odgovori vladici da je Crna Gora turska oblast i njeni stanovnici turski podanici, a zatraži da mu se odmah pokore. Tako su se svaki dalji pokušaji pokazali kao besplodni, i vladičina staranja za mir osujećena, i stanje na ovoj strani ostade kao i do tada.—

Kako se sadašnji vladika trudi da mir zasnuje, i kako se (a ne kao Turci) svakom prilikom mudro koristi da to postigne, neka posluži ovaj primjer.

Dva Crnogorca odbjegnu u Tursku i stupe u službu kod jednog uglednog Turčina u Nikšiću. — Jednog dana (krajem 1834. godine) nagovore petnaestogodišnjeg gazdina sina da ode s njima u selo kod nekoga poznanika da se počaste. Tek što su se malo udaljili od varoši, napadnu mladića, vežu mu ruke i dotjeraju vladici na Cetinje. Vladika ih po običaju obdari, i to više što mladiću ništa nijesu učinili nego što su mu ga doveli, odriješi mu ruke, dobro ga ugosti i pošlje ga njegovom ocu bez otkupa. Ovaj radostan, i da bi Vladici pokazao svoje poštovanje i zahvalnost, pošlje mu po istom svom sinu na dar jednog lijepog konja.1

_______________

1 Vuk Stef. Karadžić: Crna Gora i Boka Kotorska

[postavljeno 30.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361





Petar Petrović Njegoš II (1813—1851)
« Odgovor #7 poslato: Novembar 11, 2010, 12:06:05 am »
**

MLADI RADE


Na lovćenskim visinama ima prostranih dolova i brda; ima urvina i šuma; ima pećina i dubokih provala, u kojima večiti sneg stoji. Zimi retko ko izlazi na Lovćen; leti retko ko slazi sa Lovćena. Primorci, koji od teške vrućine ne mogu da dišu, često kažu: `Ko jedno leto na planini provede, dva leta sebi produži života.` — Po čitavom Lovćenu možete svuda ići od katuna do katuna, od kolibe do kolibe — svuda ćete lepo i veselo biti dočekani; svuda ćete naći razgovora i zabave; svuda ćete biti ponuđeni različitim belim smokom i gustim ovčim mlekom, u koje obično metnu grudu snega.

Tu je vladika Rade proveo one dane što se u svakom životu broje među srećne; tu je on, kao car David, pasao ovce oca svojega. Puška mu je bila prva zabava, a gusle su mu bile prvi učitelj; srpska slava bila mu je prva ljubav, a nebo sa svojim zvezdama prva zagonetka. Sa visina lovćenskih, kao dete, gledao je neizbrojno puta kako se sunce iza udaljenih snežnih planina podiže; a uz gusle slušao je pesmu koja mu je kazivala da je za onim bregovima Kosovo i Prizren, da onamo kroz lepe i plodne zemlje teče Lab i Sitnica. Neizbrojno puta gledao je kako se sunce spušta u valove sinjega mora, a pesma mu je kazivala da iza toga mora žive Latini. Sa visina lovćenskih mogao je videti sve granice malene Crne Gore, a gusle su mu pominjale daleke i nepregledne granice prostranog srpskog carstva. Video je Crnogorce stešnjene u ove krševe, a pesma mu je kazivala da su uzeli Turci polje, a Latini more, a njima ostale samo ove kamenite i neplodne gore. Ni pomišljao nije da će on negda biti vladika, vladalac ovoga poslednjeg nezavisnog ognjišta velike Dušanove države. Lovćen je bio njegov; pa šta drugo može poželeti njeguški đetić?! Stanovi njegovog oca bili su pod samim vrhom Lovćena. Tu je bilo prostrano carstvo njegove slobode i njegove radosti. Ni pomisliti nije mogao kakve brige i strasti u svetskim ravnicama stanuju. Srećan i zadovoljan, radovao se svakom danu svoga života; jer mu je svaki dan donosio nove zabave, pune radosti i veselja. Lovćenski orlovi jedini su bili kojima je zavideo što imaju krila.

Jedno jutro čuo se glas i poklič ispod Jezerskog vrha: `Đe je Rade Tomov? Neka odmah ide na Cetinje; zove ga gospodar!` — Mladi Rade prebaci vunenu struku preko ramena i opusti se zeselo niz lovćenske strmeni, u ravno Cetinjeko polje, pod Orlov krš. Pred manastirom stajao je, naslonjen na svoju srebrnu štaku, jedan visok, skroman starac u crnim dugačkim haljinama. Njegova duga brada i kosa nisu se razlikovali od povesma bele svile; koža na licu i na rukama bila je žuta kao voskom pomazana. Oko njega stajali su oružani Crnogorci. Oni su svi bili gologlavi: stoje oko sveca koji još po zemlji hodi. To je bio vladika i gospodar Crne Gore, Petar I, potonji sveti Petar. Pred njim je stajao jedan đetić kakvog je igda Crnogorka odnjihala; i bistrinom, i lepotom, i veselim pogledom sve je Crnogorce nadmašio. To je bio Rade.

`Rade!`, reče stari vladika, `blizu je pedeset godina kako upravljam Crnom Gorom, a osamdeset kako nosim ovo grešno tijelo po ovom svijetu. Ja sam sada putnik, kome svakog minuta može doći zapozijest da se krene sa ove zemlje, a hoću bez brige da je ostavim, zato izabrao sam i namijenio tebe za mog nasljednika. Treba da sjediš na Cetinju, i da se knjizi učiš. Neka bog blagoslovi tebe i svakoga Crnogorca, i neka vam umnoži svaku dobru rabotu!` — Zatim stari vladika zagrli i poljubi svoga sinovca. Dve suze, može biti poslednje, zatreptale su kao dve kaplje rose u njegovim očima. Jedna je suza bila radosti, a druga tuge. Radovao se što je u svojoj kući našao podmladak na kome će bez brige ostaviti Crnu Goru; teško mu je bilo što svog najboljega i najdičnijega plemenika otkida od sveta i od veselja, što ga dovodi među hladne manastirske zidine, što osuđuje njegovu lepu mladost na samoću, a samoća je tamnica. Znao je dobro kako mu malo daje za ono što mu oduzima. Daje mu dva teška skiptra: da upravlja crkvom i narodom; a oduzima mu milu slobodu. Daje mu da bude gospodar Crne Gore, a da prestane biti svoj gospodar. Lovćenske vile, drugarice njegovog detinjstva, dale su mu treći skiptar i treću državu: dale su mu bezgranično carstvo poezije.

Rade je ostao na Cetinju da se knjizi uči. To je njegovoj mladosti bila nova zabava, kojoj se vrlo obradovao. Video je da se reči jednoga čoveka mogu napisati i stotine godina posle njegove smrti čitati i spominjati. Gusle govore samo onima do kojih glas njihov može dopreti; knjiga gsvori i onima koji su daleko — ona govori kroz vekove. Video je da se može, osim živih ljudi, razgovarati i sa onima kojih nema više, koji su živeli i govorili pre hiljadu godina. Zato je brzo i naučio čitati. Odmah s početka čitanje mu se dopalo, i vrlo ga zanimalo. Pored sva svoje vrlo žive i nestašne mladosti, pročitao je sve knjige što su u manastirskoj biblioteci bile. Za kratko vreme znao onoliko koliko su znali i oni što su ga učili. Stari vladika pošlje ga u Boku Kotorsku, u manastir Savinu, kod Novoga. No i tu ne imađaše takvih učitelja koje za kratko vreme svojim čitanjem u nauci nije prevazišao. Sa žitijama svetih otaca u manastiru se nije mogao zadovoljiti! On je uzajmljivao svetske knjige iz varoši i čitao ih. Svom stricu na Cetinje pisao je i pokadšto tako šaljiva pisma da se i sam stari i brižni vladika često nasmejao i glavarima pokazivao ih i čitao. Kad se vratio na Cetinje, doneo je sobom novih različnih knjiga. Želeo je još učiti, ali niko nije znao načina. Jedan bogati engleski putnik, koji beše svratio da vidi Crnu Goru, iskao ga da povede sobom i u Londonu da ga školuje i vaspita; ali vladika nije pristao na to. On je želeo da Rade ostane pravi Crnogorac; da se obrazuje, ali ne da se polacmani.

U to doba jedan stran, neobičan čovek banu na Cetinje. Po dugačkom kaputu opasao se hercegovačkim pojasom, da mu ne reknu Crnogarci: ide raspojas kao Lacmanin; povrh širokih pantalona skopčao dokolenice, da ne reknu gaće mu se po zemlji vuku; za pojas zadenuo mali nož, da mu ne reknu ide kao ženetina (bez oružja). Od Kotora do Cetinja, koga je god Crnogorca putem sreo, sklopio mu ruke oko vrata i poljubio ga u čelo. Crnogorci osvrtali se za njim i među sobom govorili: `Ovakvi čovjek još nigda nije dolazio u naše planine!` — Kad je došao na Cetinje, sveti vladika zagrlio ga i rekao: `Blago meni!` — Glavari crnogorski skupili se oko njega, i željno slušaju njegov govor, a on bez prekidanja priča. Svaka njegova reč vrlo ih zanimala. Zbori čisto crnogorski, a nije Crnogorac; pita po imenu za crnogorske junake i vojvode, kao za svoje stare poznanike, a nije ih nigda video; pominje crnogorske bojeve, kao da ih je svojim očima gledao. Na njegovu neobičnu živost i bezazlenost u pričanju glavari su se sa bratskom ljubavlju smešili.

Nije duto postojalo, a na livadi više ponora, gde su se cetinjski mladići bacali kamena s ramena, viknu neko ispred manastira: `Đe je Rade Tomov? Neka odmah ide; zove ga gospodar!` — Rade skopča dolamu na prsima, prebaci struku preko ramena, ostavi svoje malo društvo, i hitro ode. Kad je došao, stari vladika reče mu: `Rade! Pozdravi se s ovijem čovjekom; to će ti biti učitelj.` A onaj stranac skoči na noge, zagrli i poljubi u čelo svoga učenika i pozika: `Ovo će biti crnogorski Ahiles i Orfej! Ja ću ga naučiti da bude Špartanac: da podnosi glad, žeđ i svaku vitešku nevolju.` Iz svega grla nasmeja se Stanko Stjepov, pa reče: — `Boga mi, Simo, nemaš rašta tome nas učiti: to svaki Crnogorac zna mimo sve druge ljude!` — Taj čudni stranac beše Sima Milutinović, čudni pesnik proslavljene Srbijanke. Glas njegovog imena išao je daleko pred njim; svud su mu u sretanje ruke širili. On je pevao bojeve i junake, a došao je u zemlju od bojeva i junaka.

Nigde pod nebom nije bilo zemlje koja bi se Siminom plahovitom duhu i uobraženju mogla većma dopasti do Crne Gore. Dolazeći iz burnoga sveta, pošto je svoje najglavnije delo u Lipisci štampao, rekli bi da je došao međ ove planine u srećno zavetrište, gde je mogao, bez svake brige samo svojoj poeziji živeti. Bio je u najboljim i najzrelijim godinama, a moglo se očekivati da će mu Crna Gora, zemlja tolikih njegovih ideala, podići dušu k novim, još lepšim pesmama. Ali, kao nešto neobično, moramo ovde uzgred napomenuti: da sva njegova pesnička rabota koja je u Crnoj Gori proizišla male je književne vrednosti. Ono što ga izdaleka oduševljavalo, to ga izbliza zagušilo.

Sima ostane na Cetinju. Rade i još nekoliko mladih Crnogoraca postanu njegovi učenici. Simina škola nije imala označenog časa i mesta. Njegova nauka, kao i vasceli njegov život, nisu imali nikakve sisteme. Kao Platon, on je svoje učenike učio šetajući po zelenim livadama, i u hladovini ispod granatih drveta. Katkad u deset minuta govorio im je: o grčkim bogovima, o sejanju krompira, o Krugovoj filozofiji i o Hajduk-Veljku. Pričao im je o junacima iz starog vremena, kao da su juče živeli, kao da se s njima lično poznavao. Učenici njegovi rado su ga slušali. On je bio njlhov drug i prijatelj. Gusle, pesme, gađanje iz pušaka, bile su njihove zajedničke zabave. Zajedno su sa svojim učiteljem trčali, skakali, bacali se kamena s ramena i rvali se. Ta to su bile špartanske igre, koje krepe duh i telo, koje uzdižu junaštvo. Često skinu obuću i trče bosi preko bodljikavog Cetinjskog polja: treba noge očvrsnuti. Jednoga dana, tako trčeći, udari Sima o nekakav oštar kamen i raseče stopalo, tako da mu je mnoga krv počela teći. Kada su mu učenici vikali da stane da mu nogu zaviju, on je, neprestano dalje trčeći, odgovorio: `Ne treba misliti na zavijanje rana dok se do određenog mesta ne stigne!` — Stari vladika samo se smešio, i pokatkad rekao: `Simo ka Simo!` Bezazlen, razgovoran i druževan, beše mio svakom Crnogorcu. Svi su se rado kupili oko njega, a on im je pričao srpsku prošlost: pričao im je sve što je znao, sve što je video i čuo u tuđem svetu. Tada su putnici bili velika retkost na Cetinju; godine prođu, a nijedan stranac ne spusti svoju putničku torbu pred malu cetinjsku krčmu. Događaji u svetu o kojima se već prestalo govoriti, bili su novost za Crnogorce. Parobroda još nije bilo da voze pored dalmatinske obale. Svako Simino pričanje bilo je zanimljivo: najobičnije stvari on je sa neobičnom vatrom pripovedao. Gledeći ga tako jednom kad je u društvu govorio, Stanko uzvikne: `E, jeste ovi Čubro neki Čojković!` — Sima odmah zapita: — `Šta to znači? Šta to znači?` — Kazaše mu: `Čubro znači čovek s malim ušima; a Čojković znači: da si od čovjeka, da si od valjasta oca.` — Milo beše Simi, pa zagrli te poljubi Stanka, i od toga doba na Cetinju nisu ga drukčije zvali nego Čubrom. On je docnije mnoge svoje književne rabote, mesto svog pravog imena, potpisivao: `Čubro Čojković Černogorac`, ili samo `Č. Č. Č.`.

`Vi ste u neprestanom ratu s Turcima; bićete glavari ove zemlje; Turci će vas neđe opkoljeti; Špartanci i Crnogorci ne predaju se živi: zato treba da se naučite trpjeti glad dok vam ne dođe druga vojska u pomoć.` — Tako govoraše Sima svojim učenicima, i često je s njima u zoru polazio sa Cetinja te vasceli dan hode kroz bregove i lovćenske plagaše i u samo veče vrate se, a ceo letnji dan nijednoga zalogaja nisu metnuli u usta. Simu jedanput, posle takvog hoda, uhvati groznica. `Jadan Čubro`, reče mu Toma, `tebe đeca varaju: oni svaki ponesu u njedrima hljeba i sira; pa kad ti u planini sjediš i neke jade pišeš, oni ti zavaraju oči i siti ručaju; a ti, bez nevolje, pogibe od gladi u našoj zemlji!` Simi odveć beše milo, pa veselo uzviknu: `I to je špartanski! I lukavstvo potrebno je u ratu!` — Ali posle toga nisu više išli u planinu da se uče gladovati.

Jednom, razgovarajući o junaštvu, učitelj i učenik iz kratke šale pređu u žestoku svađu. Rade stalno je govorio da u celom srpskom narodu niko ni nalik nije crnogorskim junacima. Sima, priznajući crnogorsko junaštvo, tvrdio je žestoko da u svakom srpskom kraju ima dosta Srba koji u junaštvu nimalo ne ustupaju Crnogorcima, nego su im potpuno ravni; a za primer spomenuo je vojevanje u Srbiji i njene junake. Oko toga podigla se međ njima oštra prepirka, u kojoj je došlo do oporih reči. Naposletku Sima u jarosti poviče: `Evo, ja sam može biti najgori od sviju Srba što su izvan Crne Gore rođeni, i smijem izaći na megdan tvojemu najboljem Crnogorcu. Ma znao i poginuti, ali neću mu se ukloniti ni prepasti od njega. Ovo ko če vjeruje, može opitati kad mu je gođ drago, i s kakrijem gođ hoće oružjem! Ja sam zazda gotov!` — Takve reči izgovoriti u Crnoj Gori mnogo znači. Sima ih izgovori, lupi ljutito vratima, i ostavi svoga učenika samog u sobi. Posle nekoliko minuta, on zove Simu. Kad Sima uđe, Rade zaključa vrata od sobe i, pokazujući dva pištolja na stolu, jetko i oštro reče mu: `Ja ne hoću da idem i da tebi zovem najboljega Crnogorca na megdan, no evo ti mene! Izberi jedan od ta dva puna pištolja, a ja ću uzeti drugi; pa ovđe, na ovi čas, po crnogorski, da skrešemo dim u dim, pa što kom bog da i sreća junačka! Da poznaš ti što je i dijete crnogorsko!` — Sima, kad vide ozbilju i gnev svoga mladog učenika, nađe se u velikom čudu. Takav poziv od svakog drugog zaista bi primio, ma znao da će i poginuti, ali od svojega učenika ne može. Živa svađa nanovo se počne. Sima kaže: `Neću s tobom megdan da dijelim, a sa svakim drugim Crnogorcem hoću.` — Rade mu žestoko odgovori: — `Kad ne smiješ sa mnom, kako bi smio sa drugim Crnogorcem?!` — Kad Rade nikako nije hteo od dvoboja odustati, Sima se još većma razgnevi, stane uz duvar, razdrlji prsi i odsečno poviče: `Ja nejmam ruke koju bi digao na jednoga Njeguša; a ti udri! Evo me!` — `A misliš li da ne hoću?` poviče Rade, zgrabi pištolj, upravi u prsi Simine i skreše. Pištolj plane i pukne, no tako slabo da zrno nasred sobe padne. — `Uzmi drugi! Taj si u strahu punio, pa prah mimo cijev prosuo!`, rekne Sima, neprestano na belezi stojeći. Učenik, još u većoj jarosti, dohvati drugi pištolj sa stola i skreše, no i to zrno padne nasred sobe, daleko od Sime. — `Zar se tako pune puške za megdan? Daj ovamo da ja napunim, pa onda udri!` poviče Sima i maši se rukom za pištolj. Onda Rade ostavi svoje pretvaranje, zagrli i poljubi svoga učitelja, pa mu kaže da je on navalice tako puške napunio, samo da vidi i da se uveri hoće li zaista Sima smeti dočekati da se na njega puca. Prizna mu potpuno junaštvo, i posle mu je češće govorio: — `Boža ti vjera, jesi što i rođeni Crnogorac!` — Rade, u svojim docnijim godinama, vrlo je žalio što je svojega dragog nastavnika na takvo teško iskušenje stavio. — Mnogi stranci, i pre i posle toga, bili su izloženi podobnoj oporoj šali. I sam Dositej nije bez takvog jednog spomena pošao iz Crne Gore.

Mladi Rade dosta se koristio Siminim bavljenjem na Cetinju. On je za njega bio jedna živa enciklopedija, jedna u svako doba otvorena knjiga; mogao mu je na svako pitanje odmah odgovoriti, i opširno o svem i svačem pripovedati. Sima je bio poznat sa literaturom mnogih naroda, pohodio je nemačke univerzitete, poznavao je svet, imao je dosta iskustva; a vrlo je rado govorio, pričao i druge učio i onome čemu sam sebe nigda nije mogao naučiti; jer on je do smrti ostao u svim svojim, naročito domaćim poslovima, nepraktičan. Svakome je savetovao da štedi i da zavezuje novac u devet čvorova, a on nigda nije umeo štedeti. Kad je imao novaca, a to ne beše svagda, ko mu prvi poište, on mu pokloni ili pozajmi, pa nigda više ne traži. — Videći da u Crnoj Gori nema dosta zemlje, on izmisli kako bi se tri ploda s jedne iste njive za jedno leto mogla dobiti. Posadi najpre vrlo duboko krompire, po krompiru zaseje pasulj, povrh pasulja zaseje kukuruz, pa sve to podrlja i poravni. Kad jesen dođe, na Čubrinoj njivi nema ni krompira, ni pasulja, ni kukuruza; ništa nije rodilo.

On je zadovoljno provodio svoje dane na Cetinju. Ništa nije sprečavalo njegovu slobodu. Mogao je potpuno živeti po svojoj, često čudnovatoj ćudi. Njegov govor, jelo, piće, odelo, lečenje, ekonomija i sav njegov život, beše sama poezija. Uobraženje bilo mu je hitro i odveć živo. Misli su mu bile kao talasi na moru. U jednoj pameti nije se mogao obuti. Ako se s kim porečka ili ga kogod uvredi, posle pet minuta on je to već zaboravio. Nije mogao živeti bez društva i razgovora, a pri tom ljubio je samoću. — Jednoga jutra nema Sime na Cetinju. Nestalo ga. Prođe nedelja dana, ne zna se gde je — izgubio se. Njegovi učenici raspituju za njega — nema ga nigde. U svom Cetinjskom polju Crnogorci razgovaraju se o njem. Jedno momče što je sišlo s planine sluša te razgovore pa reče: `Eno takvog istog čovjeka u našijem stanovima, više Žanjeva dola!` — To zaista beše Sima. Tu je on, u toj pastirskoj samoći i tišini, za osam dana napisao tragediju Miloš Obilić. I za tih osam dana, kao što sam veli, nije ništa jeo. No ne treba razumeti da za celo to vreme nije ni mleka pio, koga je dovoljno imao u lovćevskim kolibama. Pri toj slaboj hrani napisao je i slabu tragediju. No veliko delo njegovog bavljenja na Cetinju ostaje mu u tome ako bude štogod prineo te je njegov učenik postao pravi pesnik svoje zemlja. Rade, i pre dolaska Simina, počeo je praviti šaljive i satirične pesmice; ali može biti da bi se varnica u njemu ugasila da Sima u to vreme nije došao, i svojim govorom i pričanjem otvorio njegovom mladom uobraženju prostrana čarobna polja poezije; pokazao mu putanju koja preko Parnasa vodi u Panteon večite slave. Svi Petrovići, od kad se zna za njih, preko svega ljube slavu. To je njihov život. Ko se proslavi i ostavi lep spomen za sobom, taj se imao rašta i roditi. Lepo junaštvo i lepa pesma donose slavu. Dosadašnja istorija svih naroda to dvoje k nebu je podizala: prenašala ih na bogove. Junaštvo je podizalo pesmu, a pesma je podizala junaštvo. Svet je navikao oboje da slavi. Junaci i pesnici i ne mare za drugo.

Ljubomir P. Nenadović,
O Crnogircima


CRNOGORCI NE LJUBE LANCE

U Crkvi svetog Petra (u Rimu), kao osobita svetinja, čuva se lanac kojim je sveti Petar u Jerusalimu u tamnici bio vezan. To je onaj lanac što je u našem narodu poznat pod imenom `časne verige`. U kalendaru, u mesecu januaru, njima je posvećen jedan dan... Taj lanac čuva se kao svetinja i stoji u kovčegu svagda pod ključem. Kaluđer, kad ga pokazuje otmenim putnicima, sa velikom pažljivošću otvara skrinju, vadi lanac iz pamuka i sa osobitom pobožnošću i smirenošću prinosi ga poklonicima, te ga oni — klečeći, sa skrštenim rukama — celivaju. Kad je kaluđer prineo vladici (Petru Petroviću Njegošu) ove verige, vladika ih odmah uze u svoje ruke, rasteže ih da vidi kolike su i, čudeći se kako su dugačke, reče: `Ala su ga dobro vezali!` Zatim ih vrati odmah kaluđeru, koji od čuda jedva je mogao zapitati: `Zar ih neće vaša svetlost celivati?!` Vladika mu polazeći odgovori: `Crnogorci ne ljube lance!`

Ljubomir P. Nenadović
Iz knjige putopisa Pisma iz Italije

[postavljeno 30.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361





Petar Petrović Njegoš II (1813—1851)
« Odgovor #8 poslato: Novembar 11, 2010, 12:06:32 am »
**

VLADIKA PETAR DRUGI PETROVIĆ NJEGOŠ.


Za vlade vladike Petra I, jula 1. godine 1813, rodi se sinovac vladičin od najmlađega mu brata Toma, docnije naslednik njegov, veliki pesnik srpski — Vladika Petar II. Petrović Njegoš, ili po krštenom imenu Rade.

Život ovoga neobičnoga Srbina s jedne je strane list iz istorije Crne Gore a sa druge list iz Istorije Srpske Književnosti. On bejaše vladar Crne Gore i duhovni i svetovni poglavar njen, i bejaše vladar u carstvu poezije.

Kao dete od nepunih desetak godina stupi u manastir na Cetinju, u službu svoga strica vladike, a malo docnije pošalje ga vladika u Boku Kotorsku da u školi koja je bila na Topli produži učenje svoga početničkoga i samoučkoga rada na obrazovanju. U Topli ostane Rade poduže vreme pa se onda vrati na Cetinje, kamo dođe, iste godine, i tada veoma čuveni Sima Milutinović, koji pored drugih poslova postade i učitelj Radu. Poznato je kako je teklo predavanje Simino i učenje Radovo. To bejaše u prvom redu špartanska škola prenesena iz klasičnoga sveta u siromašnu Crnu Goru. Učitelj i učenik ipak su se razumevali, a za srpsku poeziju stoji fakat da je učenik pošao u jačini i muževnosti stila i u pesničkom pogledu na istoriju za svojim učiteljem koji se u prvom redu tim osobinama odlikovao.

`1830. g. u oči Lučina dne oko po noći zanemože vladika sa svim. I kako je običaj u narodu našem, da samrtnik najmilijemu naslonjen na prsima izdahne, Rade pridrži strica, dok je izdahnuo. Kad ga je na prsi naslonio, on se osvesti, blagoslovi ga i iz nedara mu dade od svojega sanduka ključ, ne mogavši ni jedne reči prosloviti. I u zoru izdahne. Tako Radu bi suđeno da bude vladika i gospodar Crne Gore i da ime svoje promeni s imenom Petar P`.

Postavši arhimandritom, Petar II. ode 1833. u Rusiju te se u Petrogradu zavladiči a po tom se vrati u Crnu Goru i počne njome upravljati. `U političkoj upravi on je prvi zadao udar starinskoj crnogorskoj patrijarhalnoj decentralizaciji... Isterao je `guvernatura` iz Crne Gore i prikupio vrhovnu vlast u svoje ruke; a sastavio senat za svu Crnu Goru od dvanaest plemenskih glavara... Sebi načini dvorsku stražu od trideset `perjanika`, koje izbra od najboljih kuća iz sve Crne Gore. Da bi imao otkud trošiti na škole i prosvetu, plaćati senatorima i sudijama i t. d. uvede porez u Crnoj Gori, koga do njega gotovo nikako nije bilo... U izvođenju je svojih reforama bio u opšte vrlo strog. Ali je od naroda, koji nije poznavao nikakve političke vlasti nad sobom, i koji je mnogo patio od svoje neobuzdanosti, stvorio poslušan narod i stvorio mu vlast koju će slušati i koje će se svi bojati. Time je smanjio zla, koja su narod rastrzala sa neobuzdanosti i plemenske zavade... Na posletku može se reći, da je Njegoš ostavio svome nasledniku knezu Danilu Crnu Goru bolju, nego što je njemu predao Petar I.`

Vladika i gospodar Crne Gore onoga doba morao je imati mnogo gorkih časova i teških dana. U jednom pismu svome pred kraj 1847. vladika proklinje i čas `u koji je skočila ova iskra u naše gore iz gomile pepelah veličine Dušanove, rašta i ona nije umrla đe se ognjište srpsko ugasilo`. Tako je isto i ono njegovo muško jadanje poslednjih dana života mu na nedela Omer-pašina: `Šta kome čini ovaj kameni krš, okupan suzama i krvlju? Zar se već nije nasitio blaga i gospodstva, za koje je promjenio vjeru svoju? Ne da mi pas ni bolovati ni umrijeti s mirom! E da Bog da poša` tragom svijeh poturčenjaka i srpsko mu zrno srce raznijelo, kao što je to bilo svima poturčenim pašama! E da Bog da ga razgubalo srpsko mlijeko, kojim je odojen! E da Bog da se na strašnom sudu pogledao u oči s Obilićem!` Približujući se smrti, Njegoš na godinu dana pred kraj svoga života veli u jednom pismu: `Moja je ideja među nebesima i grobnicom smjelo lećela, i ja sam smrt ovako razumjeo: ili je tihi vječni san, koji sam boravio pređe rođenja; ili lako putovanje iz svijeta u svijet i pričislenje besmrtnome liku, i vječito blaženstvo`. A u pismu Vuku Karadžiću, na dve nedelje pred smrt, veli: `Davno bi na Vaše pismo odgovorio, da mi mrtvilo dade, nego iz kakvog Vam stanja pišem dosta je i ovoliko, jerbo kada tijelo strada i stenje, duša se vije u olujama`.

Njegoš je dosta putovao, a naročito je poznato, po opisu Lj. P. Nenadovića, njegovo putovanje u Neapolj i Italiju — upravo bavljenje tamo — prvih meseci 1851. godine. Mnogobrojne anegdote prekrasno karakterišu vladiku-pesnika, koji je već i po tim interesnim podacima neobičan čovek. Ali suvoj bolesti, koja ga je morila, nije bilo leka, i vladika preminu na Cetinju 19. oktobra 1851. godine. Na tri dana pred smrt vladika je poželeo poći ma samo do Kotora radi lečenja, ali nije imao ni toliko snage. Poslaše u Kotor po lekara koji se pozivu odazva i pođe ali na polovini puta ču da je bolnik preminuo. Videći da mu se približuje samrtni čas, pozvao je sebi poglavare narodne, oprostio se sa njima, izjavivši im da je testamentom naredio sve što je potrebno. Za tim ih je opomenuo da se pokore poslednjoj volji njegovoj, da žive među sobom u slozi i da se prijateljski drže prema susedima a naročito sa Bokom Kotorskom.

Danas posmrtni prah pesnika-vladara počiva na vrhu gorostasnoga Lovćena, lebdeći nad dragom mu Crnom Gorom i Srpstvom onako kao što je duh njegov uzletao nebu za života njegova.

Prva i ako ne najglavnija odlika književnoga rada pesnika Njegoša jeste — plodnost.

Godine 1834. u novootvorenoj štampariji na Cetinju štampao je knjigu `Lijek jarosti turske` i `Pustinjik cetinjski`, pa su za tim izašla dela: `Luča Mikrokozma`, `Ogledalo Srpsko`, `Gorski Vijenac`, `Kula Đurišića` i `Čardak Aleksića`, `Lažni car Šćepan`, `Slobodijada`, i različite lirske pesme od kojih je neke štampao sam za života u pojedinim listovima a neke su mu štampane tek posle smrti. Veli se da je dobar deo lirike pred smrt spalio u rukopisu; također se danas zna da je bio napisao i spev o smrti Čengić-age, a ima tragova da je radio i na Istoriji Crne Gore.

Klasifikujući književni rad Njegošev, Sv. Vulović nalazi u razvitku pesnikovu tri periode. `Najpre je Njegoš pevao svojim prirodnim darom. Posle je imitovao, pošto se upoznao s klasičnim pesnicima velikih literatura. Za tim je postao samostalan pesnik i pravi umetnik. U prvo vreme svoga pevanja — 1830.—1840. — on nije mogao poći za pravcem ondašnje umetničke poezije srpske... Pesnički poslovi Njegoševi prvoga vremena nisu išli ni za jednim suvremenim književnim pravcem, ali nisu mogli stati ni za ugled suvremenim umetničkim pesnicima; oni su prvi pisani po ugledu na narodnu poeziju, imitujući joj često do jednolikosti... Nije čudo što je Njegoš u ovom vremenu ostao nepoznat. Ali u drugom vremenu naše velike sile pesničke počinju primati Njegoša u svoj red... Doista je on u ovom vremenu imitovao. Pesnička sprema njegova još ne beše dovršena`. U trećoj je periodi. — Ovakva klasifikacija rada Njegoševa potrebuje korekcije. To je, docnije, uvideo i sam klasifikator, dodajući izjavu da se te tri vrste rada Njegoševa odista jasno raspoznaju ali da se one ne mogu deliti po vremenu, jer se i u potonjim spisima Njegoševim kad što čuju tonovi isti koji i u prvinama njegovim. S takom ispravkom — karakteristika je rada Njegoševa tačna.

U prvu grupu dolaze `Lijek jarosti turske`, `Pustinjik cetinjski`, `Ogledalo Srpsko` (t. j. iz ove zbirke one pesme koje nisu narodne već Njegoševe), `Kula Đurišića`, `Čardak Aleksića` i `Slobodijada`. Sve je ovo pevanje vladičino i po duhu i po obliku iz oblasti narodnoga pevanja. Postanak se njegov tumači ponajpre prirodom pevanja koja je u pismenijih Crnogoraca laka i pokretljiva. Sličnog podražavanja narodnim pesmama ima i danas u krševitoj i poetskoj Crnoj Gori. Ali je Njegošev duh bio pozvan u više regione pesničke, i on je k njima pošao i — stigao. I ako se, odolevajući običaju pevanja, i docnije Njegoš prihvatao narodnih gusala, ipak je i sam znao koja i kakva dela njegova čuvaju ime pesnikovo za sve vekove.

U drugoj su grupi `Luča Mikrokozma`, `Slobodijada` (jednom vrstom osobina svojih) i većina lirskih pesama vladičinih. Ovi su radovi dobro obeleženi kao rezultati pesnikova čitanja. Za `Luču` se mahom ponavlja da je ona, dosta srećna, pesnička imitacija `Izgubljenom Raju` Miltnovu. Ali ovo delo, koje nije slobodno od takoga prigovora, očekuje još svoga ispitivača, koji će, smemo tvrditi, naći da je u njemu odjek, tako reći, dantizma, jer su i Dante i drugi koji su u njegovu pravcu pevali, ostavili, zajedno s Miltnom, jake utiske na duši pesnikovoj, i od tih je utisaka granula srpska `Luča`... U lirici je vladika, i ako često filosof, potpun pesnik po nadahnuću i izrazu. Ona se, u nekim pojedinostima, takmiči s klasičnim mestima najsavršenijih mu radova.

Treću grupu čine `Šćepan Mali` i `Gorski Vijenac`.

`Gorski Vijenac` je najsavršenije delo Njegoševo. Po detaljnom ispitivanju izlazi ovaka presuda o tom delu... Građu je vladika mogao naći u istoriji Crne Gore a još više u predanju narodnom. U delu je veliki broj ličnosti koje su nesumnjivo postojale i delovale. Pored svega bogastva u raznolikosti scena `Gorski Vijenac` ima jedinstvo predmeta. Pojedine pojave nesumnjivo slikaju istragu poturica, kao što je skupština o Gospođinu dne, pojava igumanova, Badnje Veče, Božić po svršenom boju. S tim stoje u vezi i pojave koje na prvi pogled mogu izgledati kao zasebne epizode. Kompozicija u detaljima potpuna je i izmakla je daleko napred, ispred kompozicije u celini. Radnja u delu ima da predstavi način kojim je izvršena istraga poturica u Crnoj Gori. Po obliku svome `Vijenac` na prvi mah izaziva pomisao na dramu, i ako je naslikan događaj bez dramske intrige. Svaki skoro prizor predstavlja po jednu sliku događaja, iznosi po jednog činioca njegovog, pokazuje po jednu priliku u kojoj se događaj desio — a svi zajedno predstavljaju i tok događaja i stanje zemlje u tom vremenu. Ali je, ipak, `Vijenac` u dramatskom obliku, a to mu je prvo obeležje za dramu, jer dramske radnje nije ni bilo u svima epohama istorije drame ovakve kakvu mi danas tražimo. U njemu ima jedinstva mesta i vremena, a to nas podseća na grčku dramu, na koju `Vijenac` liči i po svojim kolima, koji odgovaraju klasičnim horovima, kao i nedelenjem na činove. Karakteri su u delu ocrtani, dobrim delom, precizno i izraziti su, a među licima ima i vrlo oriđinalnih fizionomija. Spev je pun lokalne boje, a dikcija mu je narodna. Kao delo pravog pesnika jakih i uzvišenih osećaja, — `Gorski Vijenac` ima dikciju uzvišene lirike a mestimice i nežnosti, pitomine. — Popularnost, jedinstvenu u srpskoj književnoj poeziji, `Vijenac` je dobio prvenstveno lepotom gnoma koje su hiljadama rasturene u stihovima njegovim. I kad bi sud s pogledom na umetničku kompoziciju bio sa svim nepovoljan, opet bi `Vijenac` bio veliko pesničko delo zbog pomenute osobine svoje. Zato je i rečeno da je on niz bisera koji se nikad ne može dovoljno nagledati, a svako je zrno sa čudotvornoga drveta života narodnog...

`Šćepan Mali`, delo sličnih osobina, pokazuje jasnije pesnikovu težnju da stvara oglede dramatske poezije.— ——

Dana 19. meseca oktobra 1901. godine navršilo se pola veka od smrti Njegoševe. Spomen koji mu je tada učinjen u srpskom narodu odvojio je od slavlja za života njegova. Njegoš je — rekli smo tom prilikom — bio svestan svoje duhovne snage i veličine. Suvremenici su ga dobro znali i cenili — ali i jedno i drugo bledi pred veličinom kakva se danas nama ukazuje, kakvom se prikazuje sama duša velikoga pesnika iz dela njegovih.

Nijedan listak sa `Gorskog Vijenca`, venca slave njegove a časti srpske, nije za pola stoleća svenuo! Vreme, neumitni sudija, poklonilo se besmrću umrloga pesnika!

Danas praznujemo prvi stupanj u dugovečnoj slavi posmrtnoga života pesnikova. Dani su takoga života dugi i svetli. Prvi je trajao pola stoleća, za njim nastupaju drugi, sjajniji i topliji. Mi, današnji skromni radnici, nećemo doživeti da se još jednom, posle druge polovine stoleća, poklonimo slavi pesnikovoj — ali ćemo i tada, u svetu gde nema želja i strasti, biti ponosni sa večite slave našega sunarodnika...

Zahvalno se klanjamo spomenu tvome, tebi koji večito živiš tamo —

`Đe Obilić nad sjenima vlada!`



Tekst preuzet iz knjige:
Znameniti Srbi XIX veka
Andra Gavrilović
Drugo dopunjeno izdanje
Naučna KMD
Beograd, 2008.

[postavljeno 30.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361





Petar Petrović Njegoš II (1813—1851)
« Odgovor #9 poslato: Novembar 11, 2010, 12:06:55 am »
**

GORKE GODINE


Ni one pre gorkih nisu bile slasne. Zar nije mladi Rade Petrović, pre no što je stekao prvu titulu Gospodara i postao arhimandritom, zar nije već primio pismeni ultimatum od paše iz Skadra? Ali od godine 1836, iskušenja, nevolje i nepravde naviraće kao bujica. Premda će u momentima dolaziti do oseka i do odušaka, može se ipak reći da će jedno desetak godina gorčine, ogorčenja, pa i očajanja sedeti uz mladoga Gospodara dok hleb jede, dok pisma i peome piše, kad se odmara. A posle tih deset godina ostalo mu je još svega tri-četiri da boluje, umire i umre.

Crna Gora opasana je `Turcima od Albanije i onima od Hercegovine` i Austrijom. Turci napadaju, ubijaju, haraju, premamljuju ljude i plemena na novac, žito, odelo, oružje. Austrija se godinama razgraničava, i pri tom štrba, krnji, kupuje što jeste njeno, i što ne može biti njeno. Čim se na nekom mestu razgraničenje svrši, znači da su Crnogorci, uz prigušen bol, ili uz tuču i krv i kazne, izgubili nešto zemlje, nešto pasišta svojih; znači da je Vladika prodao neki manastir, ili svoje lično zemljište. A kad se razgraničenje najzad konačno završilo, prestao je Vladika biti mitropolit crnogorski, brdski i primorski, izgubio od titule i prava ono treće. Primorje je Austrija. Priroda, od svoje strane, niže sušne godine, glad raste, novaca nema, pomoć iz Rusije je mala i stiže neredovno. Spletke i optužbe protiv Goopodara putuju Gagiću, i u Rusiju, svim putevima. Narod, nevoljan, mučen, prek je, na zlo brz, za sve baca krivicu na onoga koji je starešina i upravlja. Prosvetne ustanove, tek zasvetlucaju, gase se od nemaština svakojakih, onih materijalnih i onih u smislu dovoljno širokih duhovnih potreba. Vladika, što dalje, sve više oseća lično svoje kulturne nedostatke, teškoće da se snabdeva knjigama i da se sastaje s obrazovanim svetom. Koliko je puta do smrtne svoje godine, do 1851, pa još i 51, malo vremena pred izdisanje, pisao: `Ja sam za granicom prosvijećenosti svijeta, na mom uzanom podnebiju svagda se lome tirjanski gromovi, stoga je moj mali kraj tamom divljine obezobražen.` U njemu samom, onako složenu a još primitivnu, bila je tama. Čovek ima zadataka i funkcija, ali čovek ima i sebe: svojih gladi i žeđi, svojih strasti koje mora zadovoljavati. I taj čovek je sila, jedan mali svet za sebe, suverenost u sebi, sa sudovima i judikaturom u sebi. Da govorimo okruglo, sve do 1847. ići će tako, gorko, otrovno, burno, sa malim zatišjima i provedrinama. U suzama je Vladika hleb jeo, u očajanju polazio na put da moli i prosi. Ali, po rečima Getea:

Ko nikada u suzama hleb svoj nije jeo,
Taj vas ne poznaje, o nebeeke moći!

Iz tih gorkih godina, do 1847, Vladika će izneti i Luču i Vijenac. Ali u stopu će doći 1848, revolucionarna godina, i doneti svoje gorčine. U stvari zajedničkih borbi Jugoslovena, zajedničke politike, pravog sporazuma i neke stvarne konsolidacije, Vladika se mnogo nadao od Srbije, i od Hrvatske sa banom Jelačićem, pa se mnogo razočarao u političarima, u vojnicima, čak i u borbenim jezičarima onoga doba. Ni Srbija da počne, ni Hrvatska iskreno da prihvati. A Vojvodina — `Vojvodstvo je na slabe grane`, pisao je Vladika u smislu tom: Vojvodine kako god radila, za tuđina radi. Vladika vodi u to vreme nemirnu prepisku na sve strane, moli, ohrabruje, obećava borce iz Crne Gore čim tamo stvari krenu, ali nije doživeo ni odlučan korak Srbije, ni pravu pomoć Srbije, ni doslednost Hrvatske. Knićaninu, koji je pošao u pomoć Srbima revolucionarima preko Save, ostentativno je poslao medalju Miloša Obilića: `za blagorodnu gordost`. Što će reći: Stvar je ostala što je bila, ali, imao si obraz, hvala. A Rusiju, u tim momentima, Vladika nije ni pominjao. Možda je tu ključ za situaciju: Rusija zapretila Vladici da se svega okane, jer je rešila bila, kao što je poznato, da uguši mađarski ustanak, pa s njim i srpski i hrvatski. Godina 50. već je godina Vladičina samrtnoga bolovanja, a iduća je godina njegove smrti.

Krst tereta i briga na Vladici, 36. godine, tako je težak da mladić od dvadeset tri godine rešava da ga silom strese. Gospodar Crne Gore staje na ivicu strašnoga rešenja: da dezertira. Ne treba se mnogo užasnuti na ovu reč: i taj ekstremni bol zajednički je kod Petrovića. Petar Prvi, učitelj Radov, hteo je svisnuti od bola za Bokom. Petar Prvi je bio osvajač. Osvojenu Boku morao je, 1806, predati Austriji; pa ju je nanovo uzeo; i kad je, 1807, morao da je preda Francuzima, tako je bio utučen da je hteo, tačno kao Rade, `da ostavi sve` i da beži iz Crne Gore. Zna se da je Vladika Rade i ranije, kad ga stegne u podgrlcu, govorio i pisao `da mi je da sve ostavim, da odem na nečesov ostrov`; ali to su bili samo uzdasi ili prolomi gneva... Godine 36. sve se bilo steklo. Turci, suša, glad, paklene spletke, nemogućnost zajma, samoća hladna i crna, revolt pesnika koga život sve više lišava slobode da živi duhom. Laokon u kvrgama i grčevima. Kao proklet i osuđen, Vladika se tada rešava da beži i stvarno beži, u oktobru 36, do Beča. Tu, da li što je krenuo sa bratom od strica Đorđijem, da li sam po sebi, Vladika se lomi. A lome ga i drugi: svakovrsni špijoni u Beču; i poslanik ruski u Beču koji treba da dade vizu na pasoš, pa da Pariza željni mladić i poet krene, na zapad, kuda, jadnik, nikada neće stići. U Beču je sedeo i sedeo, ušao u godinu 1837. čekajući, mesto vize da ide, da beži u Pariz, vizu da ide u Rusiju, da, iako oklevetan i osumnjičen, prosi pomoć. U Rusiji, biće uz put interniran u Pskovu, i jedva, maja meseca 1837, stiže u Petrograd. Dakle, mesto da postane dramski junak, tragični krivac između dužnosti i nagona da beži u slobodu, postaće tragična žrtva, podneće uniženja, vratiće se u svoju pustinju. U Beču mesecima, u Pskovu u internaciji oko šest nedelja, a u Petrogradu svega dvadesetak dana. Za to kratko vreme Vladika je istinu o stradanjima crnogorskoga naroda, istinu o sebi suviše oklevetanom — dokazao sa svom snagom argumenata i rečitosti, sa svom čestitošću i lepotom mladića koji samopregorno živi i služi. Dobio je jaču svotu novaca kao pomoć odmah, i uspeo da vrlo znatno poveća svotu redovne godišnje pomoći. Dramatični moment pri raspletu čvora nalazimo u Vladičinu pismu ruskome caru Nikolaju Prvom, pred polazak svoj iz Petrograda kući. `... Od svega što je došlo do Visokog saznanja o mom držanju i ponašanju, jedino je moje očajanje stvarno. Istina je: videći nemogućnost da upravljam narodom bez pomoći, hteo sam da ostavim sve, i da odem u inostranstvo... Moćna Vaša desnica zadržala me je od nepromišljene namere, koja se rodila u meni samo iz očajanja...` Kad se vratio iz Rusije, Vladika je pričao detalj iz svoje audijencije kod cara. `Ako je istina da hoćete u Pariz, ja ću Vam dati pasoš; nije meni stalo do vas, no do onog mučnog naroda.` — A ja ne mogah đavolju prozborit, no ostadoh kanoti nijem.`—

Iz Skadra je došlo bilo, godinu dana ranije, zauzimanje malot crnogorskog ostrva Lesendre; a godinu dana posle ugovora s Ali-pašom1 uzeli su albanski Turci i ostrvo Vranjinu. Vranjina je nekada bila zetska mitropolija; stojao je još tamo pravoslavni manastir; služilo je ostrvo Crnogorcima pri lovljenju ukljeva, značajnog ribolova od kojega su imali koristi, po određenim delovima. Gospodar, zemaljska blagajna, i muška čeljad naroda; najzad, bila su oba ostrva svoja, crnogorska zemlja. Vladika se sav poremetio bio zbog tog gubitka; započeće on jednu dugu diplomatsku elegiju, koja mora tronuti svakog čitaoca Vladičinih molbi i izraza skrušenog čekanja, samo nije tronula ni austrijsku ni rusku diplomatiju, koje su naglrazno obećavale da će Turci morati napustiti ostrvca. Turci su, međutim, brže-bolje manastir pretvorili u tvrđavu, dovukli tri broda s topovkma, nekoliko brodova za transport, i pucali i palili okolna sela i livade Crnogorci, kako se utučeni Vladika iskreno i bolno žalio: naperili su dva rđava i stara topa, bez zrna ili sa zrnima bez kalibra; Crnogorci za boj na vodi nisu imali ništa, i Vladika je nadmoć tursku na ostrvima osećao kao svakodnevni udarac po časti i obrazu. Razboleo se od jada — pišu svi koji su u to vreme što o njemu beležili. Zbog ostrva, Vladika je 44. krenuo u Beč, da lično objasni haramiluk turski, da moli da da zaštite i da mu pomognu. Opominjao je tadašnjeg ruskog poslanika u Beču, grofa Medema; molio austrijske ministre; opet i opet molio Gagića da potvrdi njegove iskaze. Čak je, skrivajući doduše bol, ali ipak elegično pisao i Osman-paši skadarskom. `... no ako te kail miru, kako što je mene, makni mi se sa onog ništavnog ostrova te si ga lanih uzeo, pa je mir među nama gotov... Nećeš li se maći, ja svakojako nikoga zadijevati neću, no ću, kako su mi rekli stariji, čekati udovletvorenja od blistatelne Porte.` Naravno, `stariji` su imali druga posla nego da oni `zadijevaju` Portu. Osman-paša odgovara Vladici: da je Vranjina `carska zemlja`, jer od nje živi Žabljak A Vladika otpisuje. `...Što kažeš da si oteo carsku zemlju s kojom je Žabljak živeo, ti lijepo znaš, Osman-pašo, da je Žabljak Žabljak, a Vranjina Vranjina, i da je do sada tako bilo. Ja žabljačko ništa ne tražim, a protivno mi je naše da se otimlje. Nego, moj dragi prijatelju, ako ćeš, smiri ovu stvar, a možeš te kako, da narod počine, i da se zauzima svak svojim poslom... mirno. Ako li nećeš, ti znaš što činiš, i da od više zla gore biva...` Gore je bilo samo Vladici, gore i sve gore, i sve gorče. Austrija i Rusija ne miču. Grofu Medemu piše Vladika očajno pismo: da se narod sa oba ostrva `skita po Crnoj Gori bez hrane i krova, a Vama je poznato siromaštvo našega kraja.` Vladika je dalje pisao da mu taj položaj prosto ubija čast. `A život bez časti to je što i telo bez duše.` Gorke godine. Gorka sudbina. Vladika nije dobio crnogorska ostrva. Vladika nije preboleo Lesendru i Vranjinu.

_________________

1 Ugovor je napravljen 1842.


Isidora Sekulić, Njegošu, knjiga duboke odanosti

[postavljeno 30.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361





Petar Petrović Njegoš II (1813—1851)
« Odgovor #10 poslato: Novembar 11, 2010, 12:07:26 am »
**

MLADI NJEGOŠ


Mladi Vladika mislio je ostati u Petrogradu duže, sačekati sveščice iz Beča, prikazati se sa sveščicom stihova i kao pesnik. Prilike na Cetinju zatražiše ga, i on se u septembru iste godine, posle tri meseca bavljenja u inostranstvu, vrati u otadžbinu. Da je cenzura u Beču i dozvolila štampanje Kamenštaka, kao što nije, ne bi sveske imale vremena da stignu u Rusiju. U Beču, na povratku kući, upoznao se Vladika sa mnogim ljudima oko Vuka; tu se osvedočio šta Crna Gora znači u srpstvu i u slovenstvu; tu je prvi put osetio da će njegov zadatak u životu imati da bude znatan. Tu je, sudimo po jednom pasusu iz Vukove prepiske iz tih dana, tu je imao priliku da čuje nešto što se poklapa sa divnom mlšlju filosofa Spinoze, koja se misao čudesno poklalala sa etikom crnogorskih kamenštaka: `Ljudima treba govoriti o njihovoj slobodi, a ne o njihovu robovanju!`

Mi, danas, ni naslutiti ne možemo kako je taj primitivni, krvni, nemirni, silno daroviti mladić iz pustinje, doživeo prvo svoje svetsko putovanje. Prvi put sloboda sasvim osobite vrste, i uz nju hiljadu iskušenja i hiljadu inspiracija. Nasrkao se sigurno pesnik i života i sveta! Gost u Rusiji još je i ujutro `sanljiv`. Novu strast je stekao mladić: putovanje; slast od najviše škole uz najveća uživanja. Još i poslednje godine svoga života, sa poslednjega putovanja u Italiju, godine 1851-ve, piše prebolan Vladika prijatelju Vladisavljeviću, učitelju srpskome u Trstu, inteligentnom narodnom posleniku na više strana, piše mu: `Ko ne putuje taj ne živi, taj ne zna što je svijet, što je svjetska mješavina. Svijet je knjiga otvorena u kojoj treba učiti.` U istome pismu daje izraza jednom iskustvu koje je on, mučenik i `glumac`, više no iko potvrdio i zapečatio. `Svijet je pozorište smiješno na kojemu se treba u različitim i raznobojnijem maskama pokazivati.` ...)

Pustinjak Cetinjski sadrži svega deset pesama. Po onovremenom običaju, a i po svom položaju, pesnik je uneo dve pesme posvećene ruskom caru i nasledniku prestola; tri ode posvećene ruskim velikodostojnicima, i jednu reci Nevi. Tu je i oda austriskom caru. Pa satirična pesma, alegoriski prikazan napad Francuza na Rusiju kao boj kokota (galsski petao), protiv orla (iz ruskoga grba) i najzad dve pesme karakteristične, bezmalo programatičke za potonjega pesnika. Kraj kurtoaziji i frazeologiji; u tim pesmama progovara, nevešto ali iskreno, pravi pesnik, koji doduše takođe tek cepa čauru. Karakteristično za potonjega Njegoša: obe te pesme su poeme, vrsta narativne poeme, vrsta religiozne ode, izraz pesnika koji neće pisati liriku. Jedno je Zarobljeni Crnogorac od vile, a drugo Crnogorac k Svemogućemu Bogu. Povest o Crnogorcu i vili spevana je u desetercu, svome desetercu, već. Tema: čobanin i vila, dakle narodna tema, vukla je u deseterac, ali tonalitet, kadenca i figure odaju drugo: da su stihovi zaogrnuti ruhom narodne pesme zato da bi se skrio erotični moment lične prirode. Vila je tu zbog narodne pesme, a žena je tu zbog mladoga Rada. Opis izlaska sunca nema ničega narodnoga, potpuno je umetnički. Nešto je suviše ogrezao u slike taj opis, ali je već tu pesnik originalnih scena i vizija, u kojima uvek ima — to je već Njegoš! — i mislen element, i baš taj daje snagu elementu mašte. Sunce se diže na srebrnim i zlatnim krilima, i tako dalje. Ali glavna slika, njegoševska poenta sa mislenim elementom, to je vizija i znanje da će sunce sa svim onim krilima obleteti zemlju` sunce će se `preletu zemlje puštavati`. Odjednom, čobanin opazi lasicu, i sprema se da je ubije. Pa se seti narodnoga verovanja da lasicu ne treba dirati. (U Gorskome vijencu, kukavice-Lazareve kćeri ne treba dirati.) Zapne ipak pušku, `oko s pucem i lasicom slijem`, kad tamo, u pušci mesto praha sitno cveće. Koji sugestivan, klasično idiličan uvod u poemu! kakva fina, nežna zamisao o nestašluku devojke da koketuje s momčetom stavljajući mu cveće u pušku! To je čisto umetnički detalj čisto ličnoga obeležja. Razumevao se mladi Rade Petrović u tananoj erotici! kako da kažemo: već, jer piše jedva iskljuveo pesnik, ili još, jer neće moći dugo ostati pesnik erotski. Vladičanski rang i strogo muški ukusi klasične Crne Gore prigušiće krv jednog silno krvnoga pesnika, i lišiće našu književnost jedne erotske lirike koja se samo sluti kroz jedinu ljubavnu pesmu iz zaostavštine pokojnoga pesnika. Čobanin, odjedared, tačno kako strast zapoveda, niti vidi niti čuje: približuje se žena, vila-žena, žena-vila.

U srce me kada nešto dirnu;
— — — — — — — — — — —
I nekakvu sladost oćutujem.
— — — — — — — — — — —
Sleće pred mnom žena sa krilima —
Nemam pera lepotu joj kazat,
Ni jezika nakite, imena;
Šćelo bi se glas, pero slavuja;
I mastilo cvijetne rosice —
Da joj oblik pravo sv`jetu kaže.

Vila Lovćenska, `posestrima`, na koju se čobanin tobože naljuti, i zaklinje je da ga se prođe, ta vila

Pogleda me, nasmjeknu se malo,
Za ruku me uze svojom nežnom:
— — — — — — — — — — —
Ne zbor` tako, Drago Dragoviću,
— — — — — — — — — — —
Milij si mi od očih mojijeh!
Al` inače, ak` učini išta
Već onako ka ti naređujem...

A naredba će biti da vila posadi čobanina labudu na ramena, i poleti s njim zajedno u svoje pećine — dvorove na Lovćenu. Čobanin je zadivljen: dvori, presto, na njemu sedi kao neko božanstvo, naravno

U ženskomu licu i pogledu.
— — — — — — — — — — —
Te posjedim gledajuć ljepotu.

Čudna je stvar: vezivati činjenice simbolički, pošto je čovek nestao iz života. Mladi Njegoš počinje sa čarobnim letom na Lovćen na ramenima labuda. Još uvek mladi Njegoš biće ispet na Lovćen poslednji put, na ramenima ljudi. Postoji narodna pesma o rečima Vladičinim: `Nemojte me niđe sahraniti — bez visoka visa na Lovćenu...`.

Ona druga pesma u Pustinjaku ističe, takođe od prvoga koraka, drugi eros potonjega velikog čoveka i mislioca pesnika: strast tvoračku koja kreće u osvajanje vasionskih znanja i tajni, koja hoće dodir sa poetom vasione, sa onim koga je naš pesnik zvao `Tvorcem`, stvaraocem, i to ime voleo nada sva druga imena koja se pridaju Bogu. Svemoćnost Tvorca već se u ovoj ranoj poemi te vrste odnosi — kao što će se u Luči Mikrokozma odnositi — odnosi se na svemoćan um, na svemoćnu poeziju. U tom prvom izrazu duhovnih svojih nemira, mladi Arhimandrit vuče već u dodir, i srodstvo, veliki i mali svet, makrokozam i mikrokozam, čoveka i vasionu. Bog u toj mladićkoj poemi nema nikakav oblik; nema nikakav religiski status. Što bi rekao onaj sjajnc mislilac XIV veka, Majster Ekart: `Stvarnost Boga, a ne religija`. Bog mladoga Njegoša je um sveta, on je vrhunac stvaralačkih sila. I u pesniku — kaže pesnik o sebi — Bog je um. `Bog si uma, duše moje` — kaže određeno, i jedared za svagda, pesnik koji nije imao dvadeset godina kad je te stihove slagao. Uz ode carevima i Oberprokuroru, došla je dakle i oda umu i duši, misli i pesničkoj moći. Promalja se iz čaure Njegoš. Onaj koji će za čoveka tražiti večnu saradnju u vasioni,

Skuplje knjige možete platiti na rate.



Poštarina za knjige je u proseku 133-144 dinara, u slučaju da izaberete opciju plaćanje pre slanja i slanje preko pošte.

Novi Sad lično preuzimanje ili svaki dan ili jednom nedeljno.

Našu kompletnu ponudu možete videti preko linka
https://www.kupindo.com/Clan/H.C.E/SpisakPredmeta
ukoliko tražite još neki naslov koji ne možete da nađete pošaljite nam poruku možda ga imamo u magacinu
Pogledajte i našu ponudu na limundu https://www.limundo.com/Clan/H.C.E/SpisakAukcija
Slobodno pitajte šta vas zanima preko poruka. Preuzimanje moguce u Novom Sadu i Sremskoj Mitrovici uz prethodni dogovor. (Većina knjiga je u Sremskoj Mitrovici, manji broj u Novom Sadu, tako da se najavite nekoliko dana ranije u slucaju ličnog preuzimanja, da bi knjige bile donete, a ako Vam hitno treba neka knjiga za danas ili sutra, obavezno proverite prvo preko poruke da li je u magacinu da ne bi doslo do neprijatnosti). U krajnjem slučaju mogu biti poslate i poštom u Novi Sad i stižu za jedan dan.

U Novom Sadu lično preuzimanje na Grbavici ili u centru po dogovoru.
Slanje nakon uplate na račun u Erste banci (ukoliko ne želite da plaćate po preuzimanju). Poštarina za jednu knjigu je uglavnom oko 133-180 din. Slanje vise knjiga u paketu tezem od 2 kg 290-305 din.

INOSTRANSTVO: Šaljem po dogovoru, ili po prijateljima ili autobusom, ili poštom. U Beč idem jednom godišnje pa knjige mogu doneti lično.

Ukoliko kupujete više od jedne knjige javite se porukom možda Vam mogu dati određeni popust na neke naslove.

Sve knjige su detaljno uslikane, ako Vas još nešto interesuje slobodno pitajte porukom. Reklamacije primamo samo ukoliko nam prvo pošaljete knjigu nazad da vidim u čemu je problem pa nakon toga vraćamo novac. Jednom smo prevareni od strane člana koji nam je vratio potpuno drugu knjigu od one koju smo mu mi poslali, tako da više ne vraćamo novac pre nego što vidimo da li se radi o našoj knjizi.
Ukoliko Vam neka pošiljka ne stigne za dva ili tri dana, odmah nas kontaktirajte za broj pošiljke kako bi videli u čemu je problem. Ne čekajte da prođe više vremena, pogotovo ako ste iz inostranstva, jer nakon određenog vremena pošiljke se vraćaju pošiljaocu, tako da bi morali da platimo troškove povratka i ponovnog slanja. Potvrde o slanju čuvamo do 10 dana. U 99% slučajeva sve prolazi glatko, ali nikad se ne zna.

ukoliko uvažimo vašu reklamaciju ne snosimo troškove poštarine

Predmet: 69465545
Odlično očuvano

1934.


PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ


Od Vasilija Petrovićа do Petrа Petrovićа Njegošа, Crnа Gorа nije dаlа nijednog piscа. Ali prvi pisаc kojegа je onа u XIX veku dаlа bio je izuzetne veličine i zаuzeo je jedno od prvih mestа u srpskoj književnosti.

Rаdivoj, u kаluđerstvu nаzvаn Petаr Petrović, rodio se u Njegušimа, u Crnoj Gori, 1. novembrа 1813. Stric, vlаdikа Petаr I, uzeo gа je 1825. k sebi dа gа školuje i pripremi zа svogа nаslednikа. Neko vreme učio je školu u Boki Kotorskoj. Od 1827. do 1830. bio mu je učitelj Simo Milutinović, koji gа je vаspitаo nа osobit i čudnovаt nаčin. Posle stričeve smrti, 1831, bude zаkаluđeren, postаne аrhimаndrit i prihvаti vlаdu nаd Crnom Gorom. Kаo vlаdаr ustаo je protiv plemenske аnаrhije i protiv krvne osvete, i otpočeo uređivаti zemlju, prikupljаti u svoje ruke vlаst, ustаnovljаvаti sudove i škole, grаditi puteve. Godine 1833. išаo je u Petrogrаd, gde je zаvlаdičen. Vrаtivši se s putа, on je nаstаvio svoju tešku vlаdаvinu, rаtujući s jedne strаne sа hercegovаčkim muslimаnimа i skаdаrskim pаšаmа, а s druge strаne s nemirnim plemenimа i mnogobrojnim nezаdovoljnicimа u zemlji. Zаdržаvši se neko vreme u Beču, 1836. je opet otišаo u Rusiju, gde je ostаo do 1837.

Ostаtаk životа proveo je nа Cetinju, retko izlаzeći iz zemlje, brinući se kаko dа odbrаni Crnu Goru od stalnih spoljnih opasnosti. Godine 1846. otišao je državnim poslom u Beč, 1848. zadržao je Crnu Goru da ostane mirna, 1849. je zaključio sa Srbijom tajni ugovor o oslobođenju Bosne i Hercegovine. Razbolevši se, 1850. radi leka ide u Italiju, gde u Napulju provede zimu. Bolest je uzimala maha, on se vrati na Cetinje, i umre 19. oktobra 1851.

Njegoš je bio vladika osobite vrste. On se zakaluđario iz političkih razloga, zato što je bio utvrđen red da vladar Crne Gore mora biti vladika. Ali on na taj svoj čin malo polaže, nosi crkveno odelo samo kada služi u crkvi, što je vrlo retko bilo, živi kao svetovan čovek, misli sasvim svetovnjački. On o veri misli sasvim kritički i slobodno, a ne usteže se da iskaže te svoje ideje. On je u prvom redu vladar, Srbin, mislilac, pa tek onda crkveni čovek, i to samo po formi. Samo jedan tako slobodan duh mogao je da ispeva onako visoko-mislenu poeziju.

Kao Dositej Obradović i Vuk Karadžić, Njegoš nije prošao kroz redovne škole, i sam se duhovno obrazovao. Prvi učitelj mu je bio Simo Milutinović, koji je i sam vrlo malo bio učio, koji je čitao nadohvat i po slučaju, i čije je znanje bilo neodređeno, nesigurno i mutno. Onome što je i sam znao i kako je znao Milutinović je učio svoga đaka, otvarajući mu više volju k čitanju: ljubav ka književnom radu, no dajući mu neko stvarno obrazovanje. Njegoš je docnije bio zahvalan svom učitelju što ga je uveo u `zračne prostore`, i njegovi prvi uzori su mu u pisanju bili dela Milutinovićeva. Između Serbijanke i Dike crnogorske, s jedne strane, i epskog speva Slobodijade i Gorskog vijenca, s druge strane, formalna sličnost je očevidna. Od Milutinovića je Njegošu ostalo i mitologisanje i česti arhaizmi u jeziku.

Retke prirodne inteligencije, vrlo darovit, Njegoš se docnije sam, potpuno samostalno, razvijao. U cetinjskoj pustinji bez igde ikoga, bez ikakvog obrazovanog društva, on se bacio na čitanja, razmišljanja, i na književni rad. Naučivši ruski, francuski, talijanski, on čita velike pesnike tih književnosti — Dantea, Petrarku, Miltona, Bajrona, Puškina. Kao njegov iguman Teodosije u Šćepanu Malom, on na zvezdama uči bogosloviju. Putovanja po Rusiji, Austriji, Italiji još više su proširila njegov duhovni vidik. I sopstvenim silama, neprekidnim čitanjem velikih pisaca i mislilaca, on stiče znatno književno i filozofsko obrazovanje.

Njegoš je počeo pevati oko 1832, pod uticajem poezije Sime Milutinovića i Lukijana Mušickog, čije stihove je znao naizust. To su prigodne pesme, pune mitološkog elementa, nesigurnog književnog jezika. Godine 1834. izišla je na Cetknju prva njegova knjiga Pustinjak cetinjski, zbirka prigodnih stihova u slavu Rusije i njenih vladara po kojoj se nikako ne bi mogao naslutiti veliki pesnik Gorskog vijenca. Iste 1834. godine izišla je na Cetinju druga njegova knjiga Lijek jarosti turske, u kojoj su pesme po ugledu na narodne, i u kojima se pevaju junaštva Crnogoraca i njihove popede nad Turcima. U `epskom spjevu` Slobodijadi koji je štampan tek 1854, u deset pesama slavi razne crnogorske pobede nad Turcima i Francuzima. Spev je u slobodnijem osmercu i sa književnijim izražavanjem. Pored toga, po povremenim listovima, časopisima i almanasima, Njegoš štampa svoje manje pesme, mahom prigodne i refleksivne. Iz toga prvog doba su njegovi delimični prevodi iz Ilijade i ruskog speva Slovo o polku Igorovol. Srpska književna zadruga 1912. izdala je sakupljene njegove Manje pjesme.

Rođen u kraju gde je narodna tradicija bila vrlo jaka, a narodna pesma uvek živa, vaspitan od Sime Milutinovića koji je zaneseno voleo narodnu poeziju, Njegoš je zavoleo narodne pesme, skupljao ih, i podražavao ih. On je skupljene pesme najpre slao Vuku Karadžiću, najzad, 1845, sam izdao jednu zbirku Ogledalo srpsko, u kojoj, pored pesama koje je on prikupio, ima pesama iz zbirke Vuka Karadžća i Sime Milutinovića. On peva po ugledu na narodne pesme, i tako je ispevao i Lijek jarosti turske i docnije izdane spevove Kula Đurišića i Čardak Aleksića (1850), pesme inače jednolike i bez poezije. Vuk Karadžić misli da je izvesne pesme o novijim bojevima crnogorskim ispevao sam Njegoš i da su one, ispevane sasvim u narodnom duhu, ušle u narod i ostale kao narodne. Znanje narodne poezije i ljubav prema njoj ogleda se u najboljim delima Njegoševim, naročito u Gorskom vijencu.

Njegoš se kao pesnik stalno razvijao i tek četrdesetih godina nastaje njegov pravi književni rad. Od podražavanja Milutinovićč i Mušickoga i pevanja po uzoru narodne poezije, on prelazi na originalno književno stvaranje i daje krupna i samostalna književna dela. Za poslednjih nekoliko godina njegova života izašla su tri njegova najvažnija dela: Luča mikrokozma (1845), Gorskm vijenac (1847) i Lažni car Šćepan Mali (1851).

Religiozno-alegorijski opev Luča mikrokozma, epopeja o stvaranju sveta i čoveka, borba Satane protiv Boga, jeste njegov najmanje originalan veliki rad. Njegoš je čitao Miltonov Izgubljeni raj i očevidno se nadahnuo njime u pisanju ovog speva slične sadržine. Inače, u spevu ima duhovnog poleta i visokih ideja, religiozno osećanje je vrlo duboko i jako, i to je do danas ostao najbolji religiozni spev srpske književnosti. Ličnost Šćepana Malog, pustolova koji se u XVIII veku u Crnoj Gori izdavao za ruskog cara, zanimala je Njegoša i on je o njoj pribrao sve što se sačuvalo u narodnoj tradiciji i što je našao u venecijanskom arhivu. Od svega toga istorijskog materijala on je napisao istorijoku dramu, upravo nit slabo povezanih dramskih slika. Po obliku, često i motivom i izrazom, Šćepan Mali liči na Gorskm vijenac, ali je bez njegove velike snage i poezije. Delo je dosta suvo, i Njegoš ga je radio više kao istoričar i političar no kao pesnik.

Glavno delo Njegoševo, kruna njegovog pesničnog stvaranja, najoriginalnije delo srpske poezije, to je Gorski vijenac. On je to delo radio sa osobitom ljubavlju, vrlo pažljivo, i u njega je uneo najviše svoje i mislene i pesničke sposobnosti. Predmet je istorijski događaj, istraga poturica u Crnoj Gori s početka XVIII veka. Taj događaj u očima Njegoševim značio je rođenje slobode crnogorske i srpske, i zato je svom delu u rukopisu dao ime Izvijanje iskre, Izviiskra. Istorijski događaj dao je samo okvir delu, ali ono što je najlepše u njemu, to su visoke refleksije, filozofske misli, snažno patriotsko osećanje, junački tipov puni osobenosti i izraza, uzvišen poetski dah kojim je celo delo prožeto, stil zbiven, jedar i sav u izrekama, krepki i zvonki stihovi.

U Gorskol vijencu Njegoš je izveo ono što su mnogi i pre i posle njega pokušavali: da na osnovu narodne peozije, iz elemenata narodne poezije, iz narodnog života i iz narodne duše, stvori veliko i originalno umetničko delo. Odmah posle izlaska Ogledala srpskog, kada mu je još bila `puna glava narodnih pjesama`, on je uzeo da piše Gorski vijenac. Pri pisanju on se služio Dikom crnogorskom i Istorijom Crne Gore od Sime Milutinovića, i nekojim zapisima, ali poglavito narodnim predanjem i narodnom poezijom, i to u tolikoj meri da se sa razlogom reklo da je Gorski vijenac `jedna opsežna sinteza pesama o Danilovom vremenu`. Razmer i ritam je iz narodne poezije, delo je ispunjeno `živom starinom crnogorskom`, predanjima, verovanjima, običajima, izrekama i poslovicama, tako da tim poetskim realizmom daje punu i jasnu sliku neposredne stvarnosti. Njegoš je bio duboko nacionalan čovek i osetio je narodnu dušu dublje i potpunije no iko. I zato je njegovo tako umetničko delo toliko pristupačno i razumljivo narodu, i zato je ovaj proizvod visoke književnosti u isti mah i najpopularniji spev cele srpske književnosti.

Kad je pisao Gorski vijenac, Njegoš je preživljavao ono što je njegov predak, vladika Danilo, doživeo u početku XVIII veka; i ona sumorna osećanja i nevesele misli o zloj sudbini i mračnoj budućnosti srpskoga naroda koje iskazuje rodoljubivi vladika Danilo, jesu misli i osećanja koja je imao Njegoš u teškim danima koje je Crna Gora imala za njegovo doba. Po tim mestima, gde je lirika intelekta otišla do velike visine, kao još po nekim čisto lirskim mestima u Gorskom vijencu, daje se odmeriti snaga Njegoševa kao liričara i može se zaključiti kakva je šteta što su nekoje njegove intimne lirske pesme izgubljene.

Gorski vijenac ima dramski oblik, ali u stvari to je samo niz scena i dijaloga i monologa. U nekoliko mahova pokušavalo se da se iznese na pozornicu, ali bez uspeha. To je skladna mešavina drame, epa i lirike. Iako nije zadovoljavao sve zahteve ondašnjih estetika, Gorski vijenac je doživeo uspeh kao nijedno srpsko pesničko delo pre njega. Obrazovani ljudi osetili su njegovu veliku poetsku vrednost, a narod duboko nacionalni karakter njegov...

Njegoš je umro još mlad, u jeku života, u času kada je počeo pisati zrela i savršena dela. Ali i po onom što je napisao, on je visoko preleteo nad ostalima koji su pre njega pisali i dao najbolji spev na srpskom jeziku. Njegoš je imao više unutrašnjeg života i duhovne dubine no ijedan srpski pesnik, on je najbolja filozofska glava i najmisleniji čovek koji je na srpskom jeziku pisao, najbolji naš pesnik misli i lirike duha. Sa jakom nacionalnom dušom, znajući i duboko osećajući narodni život, bolje no iko, on je moćno izrazio narodnu dušu i više no iko bio veliki nacionalni pesnik srpski.1

Jovan Skerlić

_________________

1 Jovan Skerlić: Istorija nove srpske književnosti
.

[postavljeno 30.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361





Petar Petrović Njegoš II (1813—1851)
« Odgovor #6 poslato: Novembar 11, 2010, 12:05:32 am »
**

VUK O NJEGOŠU


Tek što se vijest o samrti vladičinoj raznijela, navale na Cetinje Crnogorci sa sviju strana da se isplaču i iskukaju na kovčegu vladičinu, koga su kao sveca poštovali, i koji je njima pola stoljeća tako mudro i tako sretno upravljao. Po zavjetu vladičinu ostavljenom u testamentu utvrde mir u cijeloj zemlji i za veću tvrdnju bratski se izljube u crkvi na kovčegu njegovu predstavnici nahija, plemena, sela, porodica, kao i pojedini ljudi.

Po dopuštenju Mustafa-paše skadarskog dođe vladika prizrenski na crnogorsku granicu i rukopoloži mladog nasljednika u čin jerođakona, jeromonaha i proizvede ga za arhimandrita. Svjetovno ime bilo mu je Radoje, a u kaluđerstvu dobi ime svoga prethodnika — Petar. Tek 1833. godine posvećen je za vladiku u Petrogradu (6. avgusta). To je čovjek talentiran, veliki patriota i vrlo obrazovan; svakojako to je najučeniji vladika koga su Crnogorci ikad imali. On je već dao nekoliko pjesama koje ni u čemu ne ustupaju drugima što ih ima u novijoj srpskoj poeziji. Po spoljašnjosti to je možda najviši i najljepši čovjek u Crnoj Gori, a Crnogorci visinom rasta ne ustupaju možda ni jednom narodu u Evropi.

Sadašnji vladika, čim je preuzeo vladu, počeo se starati da jednim mirom učini kraj ovom klanju po granici. Toga radi obrati se početkom 1834. godine hercegovačkijem kapetanima i skadarskom paši. Hercegovci prime prijedlog i nekoliko najuglednijih Turaka sastanu se s vladikom na granici da se o ostalom usmeno sporazumiju. Turci su prije svega tražili da se jedan dio toga kraja, Župa, koja se nedavno pridružila Crnoj Gori, vrati njima. Vladika pristane, ali je tražio obećanje: da ljudi toga kraja plaćaju samo određeni godišnji harač, i da im se ne nameću nikakve druge dacije, niti da im se Turci miješaju u njihovu unutrašnju upravu, našto se i Turci saglase. Tako se utvrdi kao neka vrsta mira, kojim se osigura obostrano spokojstvo i međusobni saobraćaj. Ali je trebalo i Župljane na to skloniti, i rječiti vladika, zabranivši ostalijem Crnogorcima da ih od toga odvraćaju, skloni ih te i oni pristanu. Od tada se počnu s Turcima miješati i svoje proizvode nositi u varoš na pijacu, a Turke među se primati. Ali je ovo stanje vrlo kratko trajalo. Kad su Župljani, ništa ne sluteći, bili kod svojijeh stada i po radovima u polju, najedanput napadne na njih nekoliko hiljada Turaka. Tako iznenađeni, neki izginu, i Turci upljačkaju više hiljada ovaca, koza i goveda, i opet uspostave potpuno tursku vlast u Župi. Razumije se da je time prestao i ugovoreni mir. — Skadarski paša nije htio ništa čuti o miru s Crnogorcima. On odgovori vladici da je Crna Gora turska oblast i njeni stanovnici turski podanici, a zatraži da mu se odmah pokore. Tako su se svaki dalji pokušaji pokazali kao besplodni, i vladičina staranja za mir osujećena, i stanje na ovoj strani ostade kao i do tada.—

Kako se sadašnji vladika trudi da mir zasnuje, i kako se (a ne kao Turci) svakom prilikom mudro koristi da to postigne, neka posluži ovaj primjer.

Dva Crnogorca odbjegnu u Tursku i stupe u službu kod jednog uglednog Turčina u Nikšiću. — Jednog dana (krajem 1834. godine) nagovore petnaestogodišnjeg gazdina sina da ode s njima u selo kod nekoga poznanika da se počaste. Tek što su se malo udaljili od varoši, napadnu mladića, vežu mu ruke i dotjeraju vladici na Cetinje. Vladika ih po običaju obdari, i to više što mladiću ništa nijesu učinili nego što su mu ga doveli, odriješi mu ruke, dobro ga ugosti i pošlje ga njegovom ocu bez otkupa. Ovaj radostan, i da bi Vladici pokazao svoje poštovanje i zahvalnost, pošlje mu po istom svom sinu na dar jednog lijepog konja.1

_______________

1 Vuk Stef. Karadžić: Crna Gora i Boka Kotorska

[postavljeno 30.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361





Petar Petrović Njegoš II (1813—1851)
« Odgovor #7 poslato: Novembar 11, 2010, 12:06:05 am »
**

MLADI RADE


Na lovćenskim visinama ima prostranih dolova i brda; ima urvina i šuma; ima pećina i dubokih provala, u kojima večiti sneg stoji. Zimi retko ko izlazi na Lovćen; leti retko ko slazi sa Lovćena. Primorci, koji od teške vrućine ne mogu da dišu, često kažu: `Ko jedno leto na planini provede, dva leta sebi produži života.` — Po čitavom Lovćenu možete svuda ići od katuna do katuna, od kolibe do kolibe — svuda ćete lepo i veselo biti dočekani; svuda ćete naći razgovora i zabave; svuda ćete biti ponuđeni različitim belim smokom i gustim ovčim mlekom, u koje obično metnu grudu snega.

Tu je vladika Rade proveo one dane što se u svakom životu broje među srećne; tu je on, kao car David, pasao ovce oca svojega. Puška mu je bila prva zabava, a gusle su mu bile prvi učitelj; srpska slava bila mu je prva ljubav, a nebo sa svojim zvezdama prva zagonetka. Sa visina lovćenskih, kao dete, gledao je neizbrojno puta kako se sunce iza udaljenih snežnih planina podiže; a uz gusle slušao je pesmu koja mu je kazivala da je za onim bregovima Kosovo i Prizren, da onamo kroz lepe i plodne zemlje teče Lab i Sitnica. Neizbrojno puta gledao je kako se sunce spušta u valove sinjega mora, a pesma mu je kazivala da iza toga mora žive Latini. Sa visina lovćenskih mogao je videti sve granice malene Crne Gore, a gusle su mu pominjale daleke i nepregledne granice prostranog srpskog carstva. Video je Crnogorce stešnjene u ove krševe, a pesma mu je kazivala da su uzeli Turci polje, a Latini more, a njima ostale samo ove kamenite i neplodne gore. Ni pomišljao nije da će on negda biti vladika, vladalac ovoga poslednjeg nezavisnog ognjišta velike Dušanove države. Lovćen je bio njegov; pa šta drugo može poželeti njeguški đetić?! Stanovi njegovog oca bili su pod samim vrhom Lovćena. Tu je bilo prostrano carstvo njegove slobode i njegove radosti. Ni pomisliti nije mogao kakve brige i strasti u svetskim ravnicama stanuju. Srećan i zadovoljan, radovao se svakom danu svoga života; jer mu je svaki dan donosio nove zabave, pune radosti i veselja. Lovćenski orlovi jedini su bili kojima je zavideo što imaju krila.

Jedno jutro čuo se glas i poklič ispod Jezerskog vrha: `Đe je Rade Tomov? Neka odmah ide na Cetinje; zove ga gospodar!` — Mladi Rade prebaci vunenu struku preko ramena i opusti se zeselo niz lovćenske strmeni, u ravno Cetinjeko polje, pod Orlov krš. Pred manastirom stajao je, naslonjen na svoju srebrnu štaku, jedan visok, skroman starac u crnim dugačkim haljinama. Njegova duga brada i kosa nisu se razlikovali od povesma bele svile; koža na licu i na rukama bila je žuta kao voskom pomazana. Oko njega stajali su oružani Crnogorci. Oni su svi bili gologlavi: stoje oko sveca koji još po zemlji hodi. To je bio vladika i gospodar Crne Gore, Petar I, potonji sveti Petar. Pred njim je stajao jedan đetić kakvog je igda Crnogorka odnjihala; i bistrinom, i lepotom, i veselim pogledom sve je Crnogorce nadmašio. To je bio Rade.

`Rade!`, reče stari vladika, `blizu je pedeset godina kako upravljam Crnom Gorom, a osamdeset kako nosim ovo grešno tijelo po ovom svijetu. Ja sam sada putnik, kome svakog minuta može doći zapozijest da se krene sa ove zemlje, a hoću bez brige da je ostavim, zato izabrao sam i namijenio tebe za mog nasljednika. Treba da sjediš na Cetinju, i da se knjizi učiš. Neka bog blagoslovi tebe i svakoga Crnogorca, i neka vam umnoži svaku dobru rabotu!` — Zatim stari vladika zagrli i poljubi svoga sinovca. Dve suze, može biti poslednje, zatreptale su kao dve kaplje rose u njegovim očima. Jedna je suza bila radosti, a druga tuge. Radovao se što je u svojoj kući našao podmladak na kome će bez brige ostaviti Crnu Goru; teško mu je bilo što svog najboljega i najdičnijega plemenika otkida od sveta i od veselja, što ga dovodi među hladne manastirske zidine, što osuđuje njegovu lepu mladost na samoću, a samoća je tamnica. Znao je dobro kako mu malo daje za ono što mu oduzima. Daje mu dva teška skiptra: da upravlja crkvom i narodom; a oduzima mu milu slobodu. Daje mu da bude gospodar Crne Gore, a da prestane biti svoj gospodar. Lovćenske vile, drugarice njegovog detinjstva, dale su mu treći skiptar i treću državu: dale su mu bezgranično carstvo poezije.

Rade je ostao na Cetinju da se knjizi uči. To je njegovoj mladosti bila nova zabava, kojoj se vrlo obradovao. Video je da se reči jednoga čoveka mogu napisati i stotine godina posle njegove smrti čitati i spominjati. Gusle govore samo onima do kojih glas njihov može dopreti; knjiga gsvori i onima koji su daleko — ona govori kroz vekove. Video je da se može, osim živih ljudi, razgovarati i sa onima kojih nema više, koji su živeli i govorili pre hiljadu godina. Zato je brzo i naučio čitati. Odmah s početka čitanje mu se dopalo, i vrlo ga zanimalo. Pored sva svoje vrlo žive i nestašne mladosti, pročitao je sve knjige što su u manastirskoj biblioteci bile. Za kratko vreme znao onoliko koliko su znali i oni što su ga učili. Stari vladika pošlje ga u Boku Kotorsku, u manastir Savinu, kod Novoga. No i tu ne imađaše takvih učitelja koje za kratko vreme svojim čitanjem u nauci nije prevazišao. Sa žitijama svetih otaca u manastiru se nije mogao zadovoljiti! On je uzajmljivao svetske knjige iz varoši i čitao ih. Svom stricu na Cetinje pisao je i pokadšto tako šaljiva pisma da se i sam stari i brižni vladika često nasmejao i glavarima pokazivao ih i čitao. Kad se vratio na Cetinje, doneo je sobom novih različnih knjiga. Želeo je još učiti, ali niko nije znao načina. Jedan bogati engleski putnik, koji beše svratio da vidi Crnu Goru, iskao ga da povede sobom i u Londonu da ga školuje i vaspita; ali vladika nije pristao na to. On je želeo da Rade ostane pravi Crnogorac; da se obrazuje, ali ne da se polacmani.

U to doba jedan stran, neobičan čovek banu na Cetinje. Po dugačkom kaputu opasao se hercegovačkim pojasom, da mu ne reknu Crnogarci: ide raspojas kao Lacmanin; povrh širokih pantalona skopčao dokolenice, da ne reknu gaće mu se po zemlji vuku; za pojas zadenuo mali nož, da mu ne reknu ide kao ženetina (bez oružja). Od Kotora do Cetinja, koga je god Crnogorca putem sreo, sklopio mu ruke oko vrata i poljubio ga u čelo. Crnogorci osvrtali se za njim i među sobom govorili: `Ovakvi čovjek još nigda nije dolazio u naše planine!` — Kad je došao na Cetinje, sveti vladika zagrlio ga i rekao: `Blago meni!` — Glavari crnogorski skupili se oko njega, i željno slušaju njegov govor, a on bez prekidanja priča. Svaka njegova reč vrlo ih zanimala. Zbori čisto crnogorski, a nije Crnogorac; pita po imenu za crnogorske junake i vojvode, kao za svoje stare poznanike, a nije ih nigda video; pominje crnogorske bojeve, kao da ih je svojim očima gledao. Na njegovu neobičnu živost i bezazlenost u pričanju glavari su se sa bratskom ljubavlju smešili.

Nije duto postojalo, a na livadi više ponora, gde su se cetinjski mladići bacali kamena s ramena, viknu neko ispred manastira: `Đe je Rade Tomov? Neka odmah ide; zove ga gospodar!` — Rade skopča dolamu na prsima, prebaci struku preko ramena, ostavi svoje malo društvo, i hitro ode. Kad je došao, stari vladika reče mu: `Rade! Pozdravi se s ovijem čovjekom; to će ti biti učitelj.` A onaj stranac skoči na noge, zagrli i poljubi u čelo svoga učenika i pozika: `Ovo će biti crnogorski Ahiles i Orfej! Ja ću ga naučiti da bude Špartanac: da podnosi glad, žeđ i svaku vitešku nevolju.` Iz svega grla nasmeja se Stanko Stjepov, pa reče: — `Boga mi, Simo, nemaš rašta tome nas učiti: to svaki Crnogorac zna mimo sve druge ljude!` — Taj čudni stranac beše Sima Milutinović, čudni pesnik proslavljene Srbijanke. Glas njegovog imena išao je daleko pred njim; svud su mu u sretanje ruke širili. On je pevao bojeve i junake, a došao je u zemlju od bojeva i junaka.

Nigde pod nebom nije bilo zemlje koja bi se Siminom plahovitom duhu i uobraženju mogla većma dopasti do Crne Gore. Dolazeći iz burnoga sveta, pošto je svoje najglavnije delo u Lipisci štampao, rekli bi da je došao međ ove planine u srećno zavetrište, gde je mogao, bez svake brige samo svojoj poeziji živeti. Bio je u najboljim i najzrelijim godinama, a moglo se očekivati da će mu Crna Gora, zemlja tolikih njegovih ideala, podići dušu k novim, još lepšim pesmama. Ali, kao nešto neobično, moramo ovde uzgred napomenuti: da sva njegova pesnička rabota koja je u Crnoj Gori proizišla male je književne vrednosti. Ono što ga izdaleka oduševljavalo, to ga izbliza zagušilo.

Sima ostane na Cetinju. Rade i još nekoliko mladih Crnogoraca postanu njegovi učenici. Simina škola nije imala označenog časa i mesta. Njegova nauka, kao i vasceli njegov život, nisu imali nikakve sisteme. Kao Platon, on je svoje učenike učio šetajući po zelenim livadama, i u hladovini ispod granatih drveta. Katkad u deset minuta govorio im je: o grčkim bogovima, o sejanju krompira, o Krugovoj filozofiji i o Hajduk-Veljku. Pričao im je o junacima iz starog vremena, kao da su juče živeli, kao da se s njima lično poznavao. Učenici njegovi rado su ga slušali. On je bio njlhov drug i prijatelj. Gusle, pesme, gađanje iz pušaka, bile su njihove zajedničke zabave. Zajedno su sa svojim učiteljem trčali, skakali, bacali se kamena s ramena i rvali se. Ta to su bile špartanske igre, koje krepe duh i telo, koje uzdižu junaštvo. Često skinu obuću i trče bosi preko bodljikavog Cetinjskog polja: treba noge očvrsnuti. Jednoga dana, tako trčeći, udari Sima o nekakav oštar kamen i raseče stopalo, tako da mu je mnoga krv počela teći. Kada su mu učenici vikali da stane da mu nogu zaviju, on je, neprestano dalje trčeći, odgovorio: `Ne treba misliti na zavijanje rana dok se do određenog mesta ne stigne!` — Stari vladika samo se smešio, i pokatkad rekao: `Simo ka Simo!` Bezazlen, razgovoran i druževan, beše mio svakom Crnogorcu. Svi su se rado kupili oko njega, a on im je pričao srpsku prošlost: pričao im je sve što je znao, sve što je video i čuo u tuđem svetu. Tada su putnici bili velika retkost na Cetinju; godine prođu, a nijedan stranac ne spusti svoju putničku torbu pred malu cetinjsku krčmu. Događaji u svetu o kojima se već prestalo govoriti, bili su novost za Crnogorce. Parobroda još nije bilo da voze pored dalmatinske obale. Svako Simino pričanje bilo je zanimljivo: najobičnije stvari on je sa neobičnom vatrom pripovedao. Gledeći ga tako jednom kad je u društvu govorio, Stanko uzvikne: `E, jeste ovi Čubro neki Čojković!` — Sima odmah zapita: — `Šta to znači? Šta to znači?` — Kazaše mu: `Čubro znači čovek s malim ušima; a Čojković znači: da si od čovjeka, da si od valjasta oca.` — Milo beše Simi, pa zagrli te poljubi Stanka, i od toga doba na Cetinju nisu ga drukčije zvali nego Čubrom. On je docnije mnoge svoje književne rabote, mesto svog pravog imena, potpisivao: `Čubro Čojković Černogorac`, ili samo `Č. Č. Č.`.

`Vi ste u neprestanom ratu s Turcima; bićete glavari ove zemlje; Turci će vas neđe opkoljeti; Špartanci i Crnogorci ne predaju se živi: zato treba da se naučite trpjeti glad dok vam ne dođe druga vojska u pomoć.` — Tako govoraše Sima svojim učenicima, i često je s njima u zoru polazio sa Cetinja te vasceli dan hode kroz bregove i lovćenske plagaše i u samo veče vrate se, a ceo letnji dan nijednoga zalogaja nisu metnuli u usta. Simu jedanput, posle takvog hoda, uhvati groznica. `Jadan Čubro`, reče mu Toma, `tebe đeca varaju: oni svaki ponesu u njedrima hljeba i sira; pa kad ti u planini sjediš i neke jade pišeš, oni ti zavaraju oči i siti ručaju; a ti, bez nevolje, pogibe od gladi u našoj zemlji!` Simi odveć beše milo, pa veselo uzviknu: `I to je špartanski! I lukavstvo potrebno je u ratu!` — Ali posle toga nisu više išli u planinu da se uče gladovati.

Jednom, razgovarajući o junaštvu, učitelj i učenik iz kratke šale pređu u žestoku svađu. Rade stalno je govorio da u celom srpskom narodu niko ni nalik nije crnogorskim junacima. Sima, priznajući crnogorsko junaštvo, tvrdio je žestoko da u svakom srpskom kraju ima dosta Srba koji u junaštvu nimalo ne ustupaju Crnogorcima, nego su im potpuno ravni; a za primer spomenuo je vojevanje u Srbiji i njene junake. Oko toga podigla se međ njima oštra prepirka, u kojoj je došlo do oporih reči. Naposletku Sima u jarosti poviče: `Evo, ja sam može biti najgori od sviju Srba što su izvan Crne Gore rođeni, i smijem izaći na megdan tvojemu najboljem Crnogorcu. Ma znao i poginuti, ali neću mu se ukloniti ni prepasti od njega. Ovo ko če vjeruje, može opitati kad mu je gođ drago, i s kakrijem gođ hoće oružjem! Ja sam zazda gotov!` — Takve reči izgovoriti u Crnoj Gori mnogo znači. Sima ih izgovori, lupi ljutito vratima, i ostavi svoga učenika samog u sobi. Posle nekoliko minuta, on zove Simu. Kad Sima uđe, Rade zaključa vrata od sobe i, pokazujući dva pištolja na stolu, jetko i oštro reče mu: `Ja ne hoću da idem i da tebi zovem najboljega Crnogorca na megdan, no evo ti mene! Izberi jedan od ta dva puna pištolja, a ja ću uzeti drugi; pa ovđe, na ovi čas, po crnogorski, da skrešemo dim u dim, pa što kom bog da i sreća junačka! Da poznaš ti što je i dijete crnogorsko!` — Sima, kad vide ozbilju i gnev svoga mladog učenika, nađe se u velikom čudu. Takav poziv od svakog drugog zaista bi primio, ma znao da će i poginuti, ali od svojega učenika ne može. Živa svađa nanovo se počne. Sima kaže: `Neću s tobom megdan da dijelim, a sa svakim drugim Crnogorcem hoću.` — Rade mu žestoko odgovori: — `Kad ne smiješ sa mnom, kako bi smio sa drugim Crnogorcem?!` — Kad Rade nikako nije hteo od dvoboja odustati, Sima se još većma razgnevi, stane uz duvar, razdrlji prsi i odsečno poviče: `Ja nejmam ruke koju bi digao na jednoga Njeguša; a ti udri! Evo me!` — `A misliš li da ne hoću?` poviče Rade, zgrabi pištolj, upravi u prsi Simine i skreše. Pištolj plane i pukne, no tako slabo da zrno nasred sobe padne. — `Uzmi drugi! Taj si u strahu punio, pa prah mimo cijev prosuo!`, rekne Sima, neprestano na belezi stojeći. Učenik, još u većoj jarosti, dohvati drugi pištolj sa stola i skreše, no i to zrno padne nasred sobe, daleko od Sime. — `Zar se tako pune puške za megdan? Daj ovamo da ja napunim, pa onda udri!` poviče Sima i maši se rukom za pištolj. Onda Rade ostavi svoje pretvaranje, zagrli i poljubi svoga učitelja, pa mu kaže da je on navalice tako puške napunio, samo da vidi i da se uveri hoće li zaista Sima smeti dočekati da se na njega puca. Prizna mu potpuno junaštvo, i posle mu je češće govorio: — `Boža ti vjera, jesi što i rođeni Crnogorac!` — Rade, u svojim docnijim godinama, vrlo je žalio što je svojega dragog nastavnika na takvo teško iskušenje stavio. — Mnogi stranci, i pre i posle toga, bili su izloženi podobnoj oporoj šali. I sam Dositej nije bez takvog jednog spomena pošao iz Crne Gore.

Mladi Rade dosta se koristio Siminim bavljenjem na Cetinju. On je za njega bio jedna živa enciklopedija, jedna u svako doba otvorena knjiga; mogao mu je na svako pitanje odmah odgovoriti, i opširno o svem i svačem pripovedati. Sima je bio poznat sa literaturom mnogih naroda, pohodio je nemačke univerzitete, poznavao je svet, imao je dosta iskustva; a vrlo je rado govorio, pričao i druge učio i onome čemu sam sebe nigda nije mogao naučiti; jer on je do smrti ostao u svim svojim, naročito domaćim poslovima, nepraktičan. Svakome je savetovao da štedi i da zavezuje novac u devet čvorova, a on nigda nije umeo štedeti. Kad je imao novaca, a to ne beše svagda, ko mu prvi poište, on mu pokloni ili pozajmi, pa nigda više ne traži. — Videći da u Crnoj Gori nema dosta zemlje, on izmisli kako bi se tri ploda s jedne iste njive za jedno leto mogla dobiti. Posadi najpre vrlo duboko krompire, po krompiru zaseje pasulj, povrh pasulja zaseje kukuruz, pa sve to podrlja i poravni. Kad jesen dođe, na Čubrinoj njivi nema ni krompira, ni pasulja, ni kukuruza; ništa nije rodilo.

On je zadovoljno provodio svoje dane na Cetinju. Ništa nije sprečavalo njegovu slobodu. Mogao je potpuno živeti po svojoj, često čudnovatoj ćudi. Njegov govor, jelo, piće, odelo, lečenje, ekonomija i sav njegov život, beše sama poezija. Uobraženje bilo mu je hitro i odveć živo. Misli su mu bile kao talasi na moru. U jednoj pameti nije se mogao obuti. Ako se s kim porečka ili ga kogod uvredi, posle pet minuta on je to već zaboravio. Nije mogao živeti bez društva i razgovora, a pri tom ljubio je samoću. — Jednoga jutra nema Sime na Cetinju. Nestalo ga. Prođe nedelja dana, ne zna se gde je — izgubio se. Njegovi učenici raspituju za njega — nema ga nigde. U svom Cetinjskom polju Crnogorci razgovaraju se o njem. Jedno momče što je sišlo s planine sluša te razgovore pa reče: `Eno takvog istog čovjeka u našijem stanovima, više Žanjeva dola!` — To zaista beše Sima. Tu je on, u toj pastirskoj samoći i tišini, za osam dana napisao tragediju Miloš Obilić. I za tih osam dana, kao što sam veli, nije ništa jeo. No ne treba razumeti da za celo to vreme nije ni mleka pio, koga je dovoljno imao u lovćevskim kolibama. Pri toj slaboj hrani napisao je i slabu tragediju. No veliko delo njegovog bavljenja na Cetinju ostaje mu u tome ako bude štogod prineo te je njegov učenik postao pravi pesnik svoje zemlja. Rade, i pre dolaska Simina, počeo je praviti šaljive i satirične pesmice; ali može biti da bi se varnica u njemu ugasila da Sima u to vreme nije došao, i svojim govorom i pričanjem otvorio njegovom mladom uobraženju prostrana čarobna polja poezije; pokazao mu putanju koja preko Parnasa vodi u Panteon večite slave. Svi Petrovići, od kad se zna za njih, preko svega ljube slavu. To je njihov život. Ko se proslavi i ostavi lep spomen za sobom, taj se imao rašta i roditi. Lepo junaštvo i lepa pesma donose slavu. Dosadašnja istorija svih naroda to dvoje k nebu je podizala: prenašala ih na bogove. Junaštvo je podizalo pesmu, a pesma je podizala junaštvo. Svet je navikao oboje da slavi. Junaci i pesnici i ne mare za drugo.

Ljubomir P. Nenadović,
O Crnogircima


CRNOGORCI NE LJUBE LANCE

U Crkvi svetog Petra (u Rimu), kao osobita svetinja, čuva se lanac kojim je sveti Petar u Jerusalimu u tamnici bio vezan. To je onaj lanac što je u našem narodu poznat pod imenom `časne verige`. U kalendaru, u mesecu januaru, njima je posvećen jedan dan... Taj lanac čuva se kao svetinja i stoji u kovčegu svagda pod ključem. Kaluđer, kad ga pokazuje otmenim putnicima, sa velikom pažljivošću otvara skrinju, vadi lanac iz pamuka i sa osobitom pobožnošću i smirenošću prinosi ga poklonicima, te ga oni — klečeći, sa skrštenim rukama — celivaju. Kad je kaluđer prineo vladici (Petru Petroviću Njegošu) ove verige, vladika ih odmah uze u svoje ruke, rasteže ih da vidi kolike su i, čudeći se kako su dugačke, reče: `Ala su ga dobro vezali!` Zatim ih vrati odmah kaluđeru, koji od čuda jedva je mogao zapitati: `Zar ih neće vaša svetlost celivati?!` Vladika mu polazeći odgovori: `Crnogorci ne ljube lance!`

Ljubomir P. Nenadović
Iz knjige putopisa Pisma iz Italije

[postavljeno 30.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361





Petar Petrović Njegoš II (1813—1851)
« Odgovor #8 poslato: Novembar 11, 2010, 12:06:32 am »
**

VLADIKA PETAR DRUGI PETROVIĆ NJEGOŠ.


Za vlade vladike Petra I, jula 1. godine 1813, rodi se sinovac vladičin od najmlađega mu brata Toma, docnije naslednik njegov, veliki pesnik srpski — Vladika Petar II. Petrović Njegoš, ili po krštenom imenu Rade.

Život ovoga neobičnoga Srbina s jedne je strane list iz istorije Crne Gore a sa druge list iz Istorije Srpske Književnosti. On bejaše vladar Crne Gore i duhovni i svetovni poglavar njen, i bejaše vladar u carstvu poezije.

Kao dete od nepunih desetak godina stupi u manastir na Cetinju, u službu svoga strica vladike, a malo docnije pošalje ga vladika u Boku Kotorsku da u školi koja je bila na Topli produži učenje svoga početničkoga i samoučkoga rada na obrazovanju. U Topli ostane Rade poduže vreme pa se onda vrati na Cetinje, kamo dođe, iste godine, i tada veoma čuveni Sima Milutinović, koji pored drugih poslova postade i učitelj Radu. Poznato je kako je teklo predavanje Simino i učenje Radovo. To bejaše u prvom redu špartanska škola prenesena iz klasičnoga sveta u siromašnu Crnu Goru. Učitelj i učenik ipak su se razumevali, a za srpsku poeziju stoji fakat da je učenik pošao u jačini i muževnosti stila i u pesničkom pogledu na istoriju za svojim učiteljem koji se u prvom redu tim osobinama odlikovao.

`1830. g. u oči Lučina dne oko po noći zanemože vladika sa svim. I kako je običaj u narodu našem, da samrtnik najmilijemu naslonjen na prsima izdahne, Rade pridrži strica, dok je izdahnuo. Kad ga je na prsi naslonio, on se osvesti, blagoslovi ga i iz nedara mu dade od svojega sanduka ključ, ne mogavši ni jedne reči prosloviti. I u zoru izdahne. Tako Radu bi suđeno da bude vladika i gospodar Crne Gore i da ime svoje promeni s imenom Petar P`.

Postavši arhimandritom, Petar II. ode 1833. u Rusiju te se u Petrogradu zavladiči a po tom se vrati u Crnu Goru i počne njome upravljati. `U političkoj upravi on je prvi zadao udar starinskoj crnogorskoj patrijarhalnoj decentralizaciji... Isterao je `guvernatura` iz Crne Gore i prikupio vrhovnu vlast u svoje ruke; a sastavio senat za svu Crnu Goru od dvanaest plemenskih glavara... Sebi načini dvorsku stražu od trideset `perjanika`, koje izbra od najboljih kuća iz sve Crne Gore. Da bi imao otkud trošiti na škole i prosvetu, plaćati senatorima i sudijama i t. d. uvede porez u Crnoj Gori, koga do njega gotovo nikako nije bilo... U izvođenju je svojih reforama bio u opšte vrlo strog. Ali je od naroda, koji nije poznavao nikakve političke vlasti nad sobom, i koji je mnogo patio od svoje neobuzdanosti, stvorio poslušan narod i stvorio mu vlast koju će slušati i koje će se svi bojati. Time je smanjio zla, koja su narod rastrzala sa neobuzdanosti i plemenske zavade... Na posletku može se reći, da je Njegoš ostavio svome nasledniku knezu Danilu Crnu Goru bolju, nego što je njemu predao Petar I.`

Vladika i gospodar Crne Gore onoga doba morao je imati mnogo gorkih časova i teških dana. U jednom pismu svome pred kraj 1847. vladika proklinje i čas `u koji je skočila ova iskra u naše gore iz gomile pepelah veličine Dušanove, rašta i ona nije umrla đe se ognjište srpsko ugasilo`. Tako je isto i ono njegovo muško jadanje poslednjih dana života mu na nedela Omer-pašina: `Šta kome čini ovaj kameni krš, okupan suzama i krvlju? Zar se već nije nasitio blaga i gospodstva, za koje je promjenio vjeru svoju? Ne da mi pas ni bolovati ni umrijeti s mirom! E da Bog da poša` tragom svijeh poturčenjaka i srpsko mu zrno srce raznijelo, kao što je to bilo svima poturčenim pašama! E da Bog da ga razgubalo srpsko mlijeko, kojim je odojen! E da Bog da se na strašnom sudu pogledao u oči s Obilićem!` Približujući se smrti, Njegoš na godinu dana pred kraj svoga života veli u jednom pismu: `Moja je ideja među nebesima i grobnicom smjelo lećela, i ja sam smrt ovako razumjeo: ili je tihi vječni san, koji sam boravio pređe rođenja; ili lako putovanje iz svijeta u svijet i pričislenje besmrtnome liku, i vječito blaženstvo`. A u pismu Vuku Karadžiću, na dve nedelje pred smrt, veli: `Davno bi na Vaše pismo odgovorio, da mi mrtvilo dade, nego iz kakvog Vam stanja pišem dosta je i ovoliko, jerbo kada tijelo strada i stenje, duša se vije u olujama`.

Njegoš je dosta putovao, a naročito je poznato, po opisu Lj. P. Nenadovića, njegovo putovanje u Neapolj i Italiju — upravo bavljenje tamo — prvih meseci 1851. godine. Mnogobrojne anegdote prekrasno karakterišu vladiku-pesnika, koji je već i po tim interesnim podacima neobičan čovek. Ali suvoj bolesti, koja ga je morila, nije bilo leka, i vladika preminu na Cetinju 19. oktobra 1851. godine. Na tri dana pred smrt vladika je poželeo poći ma samo do Kotora radi lečenja, ali nije imao ni toliko snage. Poslaše u Kotor po lekara koji se pozivu odazva i pođe ali na polovini puta ču da je bolnik preminuo. Videći da mu se približuje samrtni čas, pozvao je sebi poglavare narodne, oprostio se sa njima, izjavivši im da je testamentom naredio sve što je potrebno. Za tim ih je opomenuo da se pokore poslednjoj volji njegovoj, da žive među sobom u slozi i da se prijateljski drže prema susedima a naročito sa Bokom Kotorskom.

Danas posmrtni prah pesnika-vladara počiva na vrhu gorostasnoga Lovćena, lebdeći nad dragom mu Crnom Gorom i Srpstvom onako kao što je duh njegov uzletao nebu za života njegova.

Prva i ako ne najglavnija odlika književnoga rada pesnika Njegoša jeste — plodnost.

Godine 1834. u novootvorenoj štampariji na Cetinju štampao je knjigu `Lijek jarosti turske` i `Pustinjik cetinjski`, pa su za tim izašla dela: `Luča Mikrokozma`, `Ogledalo Srpsko`, `Gorski Vijenac`, `Kula Đurišića` i `Čardak Aleksića`, `Lažni car Šćepan`, `Slobodijada`, i različite lirske pesme od kojih je neke štampao sam za života u pojedinim listovima a neke su mu štampane tek posle smrti. Veli se da je dobar deo lirike pred smrt spalio u rukopisu; također se danas zna da je bio napisao i spev o smrti Čengić-age, a ima tragova da je radio i na Istoriji Crne Gore.

Klasifikujući književni rad Njegošev, Sv. Vulović nalazi u razvitku pesnikovu tri periode. `Najpre je Njegoš pevao svojim prirodnim darom. Posle je imitovao, pošto se upoznao s klasičnim pesnicima velikih literatura. Za tim je postao samostalan pesnik i pravi umetnik. U prvo vreme svoga pevanja — 1830.—1840. — on nije mogao poći za pravcem ondašnje umetničke poezije srpske... Pesnički poslovi Njegoševi prvoga vremena nisu išli ni za jednim suvremenim književnim pravcem, ali nisu mogli stati ni za ugled suvremenim umetničkim pesnicima; oni su prvi pisani po ugledu na narodnu poeziju, imitujući joj često do jednolikosti... Nije čudo što je Njegoš u ovom vremenu ostao nepoznat. Ali u drugom vremenu naše velike sile pesničke počinju primati Njegoša u svoj red... Doista je on u ovom vremenu imitovao. Pesnička sprema njegova još ne beše dovršena`. U trećoj je periodi. — Ovakva klasifikacija rada Njegoševa potrebuje korekcije. To je, docnije, uvideo i sam klasifikator, dodajući izjavu da se te tri vrste rada Njegoševa odista jasno raspoznaju ali da se one ne mogu deliti po vremenu, jer se i u potonjim spisima Njegoševim kad što čuju tonovi isti koji i u prvinama njegovim. S takom ispravkom — karakteristika je rada Njegoševa tačna.

U prvu grupu dolaze `Lijek jarosti turske`, `Pustinjik cetinjski`, `Ogledalo Srpsko` (t. j. iz ove zbirke one pesme koje nisu narodne već Njegoševe), `Kula Đurišića`, `Čardak Aleksića` i `Slobodijada`. Sve je ovo pevanje vladičino i po duhu i po obliku iz oblasti narodnoga pevanja. Postanak se njegov tumači ponajpre prirodom pevanja koja je u pismenijih Crnogoraca laka i pokretljiva. Sličnog podražavanja narodnim pesmama ima i danas u krševitoj i poetskoj Crnoj Gori. Ali je Njegošev duh bio pozvan u više regione pesničke, i on je k njima pošao i — stigao. I ako se, odolevajući običaju pevanja, i docnije Njegoš prihvatao narodnih gusala, ipak je i sam znao koja i kakva dela njegova čuvaju ime pesnikovo za sve vekove.

U drugoj su grupi `Luča Mikrokozma`, `Slobodijada` (jednom vrstom osobina svojih) i većina lirskih pesama vladičinih. Ovi su radovi dobro obeleženi kao rezultati pesnikova čitanja. Za `Luču` se mahom ponavlja da je ona, dosta srećna, pesnička imitacija `Izgubljenom Raju` Miltnovu. Ali ovo delo, koje nije slobodno od takoga prigovora, očekuje još svoga ispitivača, koji će, smemo tvrditi, naći da je u njemu odjek, tako reći, dantizma, jer su i Dante i drugi koji su u njegovu pravcu pevali, ostavili, zajedno s Miltnom, jake utiske na duši pesnikovoj, i od tih je utisaka granula srpska `Luča`... U lirici je vladika, i ako često filosof, potpun pesnik po nadahnuću i izrazu. Ona se, u nekim pojedinostima, takmiči s klasičnim mestima najsavršenijih mu radova.

Treću grupu čine `Šćepan Mali` i `Gorski Vijenac`.

`Gorski Vijenac` je najsavršenije delo Njegoševo. Po detaljnom ispitivanju izlazi ovaka presuda o tom delu... Građu je vladika mogao naći u istoriji Crne Gore a još više u predanju narodnom. U delu je veliki broj ličnosti koje su nesumnjivo postojale i delovale. Pored svega bogastva u raznolikosti scena `Gorski Vijenac` ima jedinstvo predmeta. Pojedine pojave nesumnjivo slikaju istragu poturica, kao što je skupština o Gospođinu dne, pojava igumanova, Badnje Veče, Božić po svršenom boju. S tim stoje u vezi i pojave koje na prvi pogled mogu izgledati kao zasebne epizode. Kompozicija u detaljima potpuna je i izmakla je daleko napred, ispred kompozicije u celini. Radnja u delu ima da predstavi način kojim je izvršena istraga poturica u Crnoj Gori. Po obliku svome `Vijenac` na prvi mah izaziva pomisao na dramu, i ako je naslikan događaj bez dramske intrige. Svaki skoro prizor predstavlja po jednu sliku događaja, iznosi po jednog činioca njegovog, pokazuje po jednu priliku u kojoj se događaj desio — a svi zajedno predstavljaju i tok događaja i stanje zemlje u tom vremenu. Ali je, ipak, `Vijenac` u dramatskom obliku, a to mu je prvo obeležje za dramu, jer dramske radnje nije ni bilo u svima epohama istorije drame ovakve kakvu mi danas tražimo. U njemu ima jedinstva mesta i vremena, a to nas podseća na grčku dramu, na koju `Vijenac` liči i po svojim kolima, koji odgovaraju klasičnim horovima, kao i nedelenjem na činove. Karakteri su u delu ocrtani, dobrim delom, precizno i izraziti su, a među licima ima i vrlo oriđinalnih fizionomija. Spev je pun lokalne boje, a dikcija mu je narodna. Kao delo pravog pesnika jakih i uzvišenih osećaja, — `Gorski Vijenac` ima dikciju uzvišene lirike a mestimice i nežnosti, pitomine. — Popularnost, jedinstvenu u srpskoj književnoj poeziji, `Vijenac` je dobio prvenstveno lepotom gnoma koje su hiljadama rasturene u stihovima njegovim. I kad bi sud s pogledom na umetničku kompoziciju bio sa svim nepovoljan, opet bi `Vijenac` bio veliko pesničko delo zbog pomenute osobine svoje. Zato je i rečeno da je on niz bisera koji se nikad ne može dovoljno nagledati, a svako je zrno sa čudotvornoga drveta života narodnog...

`Šćepan Mali`, delo sličnih osobina, pokazuje jasnije pesnikovu težnju da stvara oglede dramatske poezije.— ——

Dana 19. meseca oktobra 1901. godine navršilo se pola veka od smrti Njegoševe. Spomen koji mu je tada učinjen u srpskom narodu odvojio je od slavlja za života njegova. Njegoš je — rekli smo tom prilikom — bio svestan svoje duhovne snage i veličine. Suvremenici su ga dobro znali i cenili — ali i jedno i drugo bledi pred veličinom kakva se danas nama ukazuje, kakvom se prikazuje sama duša velikoga pesnika iz dela njegovih.

Nijedan listak sa `Gorskog Vijenca`, venca slave njegove a časti srpske, nije za pola stoleća svenuo! Vreme, neumitni sudija, poklonilo se besmrću umrloga pesnika!

Danas praznujemo prvi stupanj u dugovečnoj slavi posmrtnoga života pesnikova. Dani su takoga života dugi i svetli. Prvi je trajao pola stoleća, za njim nastupaju drugi, sjajniji i topliji. Mi, današnji skromni radnici, nećemo doživeti da se još jednom, posle druge polovine stoleća, poklonimo slavi pesnikovoj — ali ćemo i tada, u svetu gde nema želja i strasti, biti ponosni sa večite slave našega sunarodnika...

Zahvalno se klanjamo spomenu tvome, tebi koji večito živiš tamo —

`Đe Obilić nad sjenima vlada!`



Tekst preuzet iz knjige:
Znameniti Srbi XIX veka
Andra Gavrilović
Drugo dopunjeno izdanje
Naučna KMD
Beograd, 2008.

[postavljeno 30.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361





Petar Petrović Njegoš II (1813—1851)
« Odgovor #9 poslato: Novembar 11, 2010, 12:06:55 am »
**

GORKE GODINE


Ni one pre gorkih nisu bile slasne. Zar nije mladi Rade Petrović, pre no što je stekao prvu titulu Gospodara i postao arhimandritom, zar nije već primio pismeni ultimatum od paše iz Skadra? Ali od godine 1836, iskušenja, nevolje i nepravde naviraće kao bujica. Premda će u momentima dolaziti do oseka i do odušaka, može se ipak reći da će jedno desetak godina gorčine, ogorčenja, pa i očajanja sedeti uz mladoga Gospodara dok hleb jede, dok pisma i peome piše, kad se odmara. A posle tih deset godina ostalo mu je još svega tri-četiri da boluje, umire i umre.

Crna Gora opasana je `Turcima od Albanije i onima od Hercegovine` i Austrijom. Turci napadaju, ubijaju, haraju, premamljuju ljude i plemena na novac, žito, odelo, oružje. Austrija se godinama razgraničava, i pri tom štrba, krnji, kupuje što jeste njeno, i što ne može biti njeno. Čim se na nekom mestu razgraničenje svrši, znači da su Crnogorci, uz prigušen bol, ili uz tuču i krv i kazne, izgubili nešto zemlje, nešto pasišta svojih; znači da je Vladika prodao neki manastir, ili svoje lično zemljište. A kad se razgraničenje najzad konačno završilo, prestao je Vladika biti mitropolit crnogorski, brdski i primorski, izgubio od titule i prava ono treće. Primorje je Austrija. Priroda, od svoje strane, niže sušne godine, glad raste, novaca nema, pomoć iz Rusije je mala i stiže neredovno. Spletke i optužbe protiv Goopodara putuju Gagiću, i u Rusiju, svim putevima. Narod, nevoljan, mučen, prek je, na zlo brz, za sve baca krivicu na onoga koji je starešina i upravlja. Prosvetne ustanove, tek zasvetlucaju, gase se od nemaština svakojakih, onih materijalnih i onih u smislu dovoljno širokih duhovnih potreba. Vladika, što dalje, sve više oseća lično svoje kulturne nedostatke, teškoće da se snabdeva knjigama i da se sastaje s obrazovanim svetom. Koliko je puta do smrtne svoje godine, do 1851, pa još i 51, malo vremena pred izdisanje, pisao: `Ja sam za granicom prosvijećenosti svijeta, na mom uzanom podnebiju svagda se lome tirjanski gromovi, stoga je moj mali kraj tamom divljine obezobražen.` U njemu samom, onako složenu a još primitivnu, bila je tama. Čovek ima zadataka i funkcija, ali čovek ima i sebe: svojih gladi i žeđi, svojih strasti koje mora zadovoljavati. I taj čovek je sila, jedan mali svet za sebe, suverenost u sebi, sa sudovima i judikaturom u sebi. Da govorimo okruglo, sve do 1847. ići će tako, gorko, otrovno, burno, sa malim zatišjima i provedrinama. U suzama je Vladika hleb jeo, u očajanju polazio na put da moli i prosi. Ali, po rečima Getea:

Ko nikada u suzama hleb svoj nije jeo,
Taj vas ne poznaje, o nebeeke moći!

Iz tih gorkih godina, do 1847, Vladika će izneti i Luču i Vijenac. Ali u stopu će doći 1848, revolucionarna godina, i doneti svoje gorčine. U stvari zajedničkih borbi Jugoslovena, zajedničke politike, pravog sporazuma i neke stvarne konsolidacije, Vladika se mnogo nadao od Srbije, i od Hrvatske sa banom Jelačićem, pa se mnogo razočarao u političarima, u vojnicima, čak i u borbenim jezičarima onoga doba. Ni Srbija da počne, ni Hrvatska iskreno da prihvati. A Vojvodina — `Vojvodstvo je na slabe grane`, pisao je Vladika u smislu tom: Vojvodine kako god radila, za tuđina radi. Vladika vodi u to vreme nemirnu prepisku na sve strane, moli, ohrabruje, obećava borce iz Crne Gore čim tamo stvari krenu, ali nije doživeo ni odlučan korak Srbije, ni pravu pomoć Srbije, ni doslednost Hrvatske. Knićaninu, koji je pošao u pomoć Srbima revolucionarima preko Save, ostentativno je poslao medalju Miloša Obilića: `za blagorodnu gordost`. Što će reći: Stvar je ostala što je bila, ali, imao si obraz, hvala. A Rusiju, u tim momentima, Vladika nije ni pominjao. Možda je tu ključ za situaciju: Rusija zapretila Vladici da se svega okane, jer je rešila bila, kao što je poznato, da uguši mađarski ustanak, pa s njim i srpski i hrvatski. Godina 50. već je godina Vladičina samrtnoga bolovanja, a iduća je godina njegove smrti.

Krst tereta i briga na Vladici, 36. godine, tako je težak da mladić od dvadeset tri godine rešava da ga silom strese. Gospodar Crne Gore staje na ivicu strašnoga rešenja: da dezertira. Ne treba se mnogo užasnuti na ovu reč: i taj ekstremni bol zajednički je kod Petrovića. Petar Prvi, učitelj Radov, hteo je svisnuti od bola za Bokom. Petar Prvi je bio osvajač. Osvojenu Boku morao je, 1806, predati Austriji; pa ju je nanovo uzeo; i kad je, 1807, morao da je preda Francuzima, tako je bio utučen da je hteo, tačno kao Rade, `da ostavi sve` i da beži iz Crne Gore. Zna se da je Vladika Rade i ranije, kad ga stegne u podgrlcu, govorio i pisao `da mi je da sve ostavim, da odem na nečesov ostrov`; ali to su bili samo uzdasi ili prolomi gneva... Godine 36. sve se bilo steklo. Turci, suša, glad, paklene spletke, nemogućnost zajma, samoća hladna i crna, revolt pesnika koga život sve više lišava slobode da živi duhom. Laokon u kvrgama i grčevima. Kao proklet i osuđen, Vladika se tada rešava da beži i stvarno beži, u oktobru 36, do Beča. Tu, da li što je krenuo sa bratom od strica Đorđijem, da li sam po sebi, Vladika se lomi. A lome ga i drugi: svakovrsni špijoni u Beču; i poslanik ruski u Beču koji treba da dade vizu na pasoš, pa da Pariza željni mladić i poet krene, na zapad, kuda, jadnik, nikada neće stići. U Beču je sedeo i sedeo, ušao u godinu 1837. čekajući, mesto vize da ide, da beži u Pariz, vizu da ide u Rusiju, da, iako oklevetan i osumnjičen, prosi pomoć. U Rusiji, biće uz put interniran u Pskovu, i jedva, maja meseca 1837, stiže u Petrograd. Dakle, mesto da postane dramski junak, tragični krivac između dužnosti i nagona da beži u slobodu, postaće tragična žrtva, podneće uniženja, vratiće se u svoju pustinju. U Beču mesecima, u Pskovu u internaciji oko šest nedelja, a u Petrogradu svega dvadesetak dana. Za to kratko vreme Vladika je istinu o stradanjima crnogorskoga naroda, istinu o sebi suviše oklevetanom — dokazao sa svom snagom argumenata i rečitosti, sa svom čestitošću i lepotom mladića koji samopregorno živi i služi. Dobio je jaču svotu novaca kao pomoć odmah, i uspeo da vrlo znatno poveća svotu redovne godišnje pomoći. Dramatični moment pri raspletu čvora nalazimo u Vladičinu pismu ruskome caru Nikolaju Prvom, pred polazak svoj iz Petrograda kući. `... Od svega što je došlo do Visokog saznanja o mom držanju i ponašanju, jedino je moje očajanje stvarno. Istina je: videći nemogućnost da upravljam narodom bez pomoći, hteo sam da ostavim sve, i da odem u inostranstvo... Moćna Vaša desnica zadržala me je od nepromišljene namere, koja se rodila u meni samo iz očajanja...` Kad se vratio iz Rusije, Vladika je pričao detalj iz svoje audijencije kod cara. `Ako je istina da hoćete u Pariz, ja ću Vam dati pasoš; nije meni stalo do vas, no do onog mučnog naroda.` — A ja ne mogah đavolju prozborit, no ostadoh kanoti nijem.`—

Iz Skadra je došlo bilo, godinu dana ranije, zauzimanje malot crnogorskog ostrva Lesendre; a godinu dana posle ugovora s Ali-pašom1 uzeli su albanski Turci i ostrvo Vranjinu. Vranjina je nekada bila zetska mitropolija; stojao je još tamo pravoslavni manastir; služilo je ostrvo Crnogorcima pri lovljenju ukljeva, značajnog ribolova od kojega su imali koristi, po određenim delovima. Gospodar, zemaljska blagajna, i muška čeljad naroda; najzad, bila su oba ostrva svoja, crnogorska zemlja. Vladika se sav poremetio bio zbog tog gubitka; započeće on jednu dugu diplomatsku elegiju, koja mora tronuti svakog čitaoca Vladičinih molbi i izraza skrušenog čekanja, samo nije tronula ni austrijsku ni rusku diplomatiju, koje su naglrazno obećavale da će Turci morati napustiti ostrvca. Turci su, međutim, brže-bolje manastir pretvorili u tvrđavu, dovukli tri broda s topovkma, nekoliko brodova za transport, i pucali i palili okolna sela i livade Crnogorci, kako se utučeni Vladika iskreno i bolno žalio: naperili su dva rđava i stara topa, bez zrna ili sa zrnima bez kalibra; Crnogorci za boj na vodi nisu imali ništa, i Vladika je nadmoć tursku na ostrvima osećao kao svakodnevni udarac po časti i obrazu. Razboleo se od jada — pišu svi koji su u to vreme što o njemu beležili. Zbog ostrva, Vladika je 44. krenuo u Beč, da lično objasni haramiluk turski, da moli da da zaštite i da mu pomognu. Opominjao je tadašnjeg ruskog poslanika u Beču, grofa Medema; molio austrijske ministre; opet i opet molio Gagića da potvrdi njegove iskaze. Čak je, skrivajući doduše bol, ali ipak elegično pisao i Osman-paši skadarskom. `... no ako te kail miru, kako što je mene, makni mi se sa onog ništavnog ostrova te si ga lanih uzeo, pa je mir među nama gotov... Nećeš li se maći, ja svakojako nikoga zadijevati neću, no ću, kako su mi rekli stariji, čekati udovletvorenja od blistatelne Porte.` Naravno, `stariji` su imali druga posla nego da oni `zadijevaju` Portu. Osman-paša odgovara Vladici: da je Vranjina `carska zemlja`, jer od nje živi Žabljak A Vladika otpisuje. `...Što kažeš da si oteo carsku zemlju s kojom je Žabljak živeo, ti lijepo znaš, Osman-pašo, da je Žabljak Žabljak, a Vranjina Vranjina, i da je do sada tako bilo. Ja žabljačko ništa ne tražim, a protivno mi je naše da se otimlje. Nego, moj dragi prijatelju, ako ćeš, smiri ovu stvar, a možeš te kako, da narod počine, i da se zauzima svak svojim poslom... mirno. Ako li nećeš, ti znaš što činiš, i da od više zla gore biva...` Gore je bilo samo Vladici, gore i sve gore, i sve gorče. Austrija i Rusija ne miču. Grofu Medemu piše Vladika očajno pismo: da se narod sa oba ostrva `skita po Crnoj Gori bez hrane i krova, a Vama je poznato siromaštvo našega kraja.` Vladika je dalje pisao da mu taj položaj prosto ubija čast. `A život bez časti to je što i telo bez duše.` Gorke godine. Gorka sudbina. Vladika nije dobio crnogorska ostrva. Vladika nije preboleo Lesendru i Vranjinu.

_________________

1 Ugovor je napravljen 1842.


Isidora Sekulić, Njegošu, knjiga duboke odanosti

[postavljeno 30.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361





Petar Petrović Njegoš II (1813—1851)
« Odgovor #10 poslato: Novembar 11, 2010, 12:07:26 am »
**

MLADI NJEGOŠ


Mladi Vladika mislio je ostati u Petrogradu duže, sačekati sveščice iz Beča, prikazati se sa sveščicom stihova i kao pesnik. Prilike na Cetinju zatražiše ga, i on se u septembru iste godine, posle tri meseca bavljenja u inostranstvu, vrati u otadžbinu. Da je cenzura u Beču i dozvolila štampanje Kamenštaka, kao što nije, ne bi sveske imale vremena da stignu u Rusiju. U Beču, na povratku kući, upoznao se Vladika sa mnogim ljudima oko Vuka; tu se osvedočio šta Crna Gora znači u srpstvu i u slovenstvu; tu je prvi put osetio da će njegov zadatak u životu imati da bude znatan. Tu je, sudimo po jednom pasusu iz Vukove prepiske iz tih dana, tu je imao priliku da čuje nešto što se poklapa sa divnom mlšlju filosofa Spinoze, koja se misao čudesno poklalala sa etikom crnogorskih kamenštaka: `Ljudima treba govoriti o njihovoj slobodi, a ne o njihovu robovanju!`

Mi, danas, ni naslutiti ne možemo kako je taj primitivni, krvni, nemirni, silno daroviti mladić iz pustinje, doživeo prvo svoje svetsko putovanje. Prvi put sloboda sasvim osobite vrste, i uz nju hiljadu iskušenja i hiljadu inspiracija. Nasrkao se sigurno pesnik i života i sveta! Gost u Rusiji još je i ujutro `sanljiv`. Novu strast je stekao mladić: putovanje; slast od najviše škole uz najveća uživanja. Još i poslednje godine svoga života, sa poslednjega putovanja u Italiju, godine 1851-ve, piše prebolan Vladika prijatelju Vladisavljeviću, učitelju srpskome u Trstu, inteligentnom narodnom posleniku na više strana, piše mu: `Ko ne putuje taj ne živi, taj ne zna što je svijet, što je svjetska mješavina. Svijet je knjiga otvorena u kojoj treba učiti.` U istome pismu daje izraza jednom iskustvu koje je on, mučenik i `glumac`, više no iko potvrdio i zapečatio. `Svijet je pozorište smiješno na kojemu se treba u različitim i raznobojnijem maskama pokazivati.` ...)

Pustinjak Cetinjski sadrži svega deset pesama. Po onovremenom običaju, a i po svom položaju, pesnik je uneo dve pesme posvećene ruskom caru i nasledniku prestola; tri ode posvećene ruskim velikodostojnicima, i jednu reci Nevi. Tu je i oda austriskom caru. Pa satirična pesma, alegoriski prikazan napad Francuza na Rusiju kao boj kokota (galsski petao), protiv orla (iz ruskoga grba) i najzad dve pesme karakteristične, bezmalo programatičke za potonjega pesnika. Kraj kurtoaziji i frazeologiji; u tim pesmama progovara, nevešto ali iskreno, pravi pesnik, koji doduše takođe tek cepa čauru. Karakteristično za potonjega Njegoša: obe te pesme su poeme, vrsta narativne poeme, vrsta religiozne ode, izraz pesnika koji neće pisati liriku. Jedno je Zarobljeni Crnogorac od vile, a drugo Crnogorac k Svemogućemu Bogu. Povest o Crnogorcu i vili spevana je u desetercu, svome desetercu, već. Tema: čobanin i vila, dakle narodna tema, vukla je u deseterac, ali tonalitet, kadenca i figure odaju drugo: da su stihovi zaogrnuti ruhom narodne pesme zato da bi se skrio erotični moment lične prirode. Vila je tu zbog narodne pesme, a žena je tu zbog mladoga Rada. Opis izlaska sunca nema ničega narodnoga, potpuno je umetnički. Nešto je suviše ogrezao u slike taj opis, ali je već tu pesnik originalnih scena i vizija, u kojima uvek ima — to je već Njegoš! — i mislen element, i baš taj daje snagu elementu mašte. Sunce se diže na srebrnim i zlatnim krilima, i tako dalje. Ali glavna slika, njegoševska poenta sa mislenim elementom, to je vizija i znanje da će sunce sa svim onim krilima obleteti zemlju` sunce će se `preletu zemlje puštavati`. Odjednom, čobanin opazi lasicu, i sprema se da je ubije. Pa se seti narodnoga verovanja da lasicu ne treba dirati. (U Gorskome vijencu, kukavice-Lazareve kćeri ne treba dirati.) Zapne ipak pušku, `oko s pucem i lasicom slijem`, kad tamo, u pušci mesto praha sitno cveće. Koji sugestivan, klasično idiličan uvod u poemu! kakva fina, nežna zamisao o nestašluku devojke da koketuje s momčetom stavljajući mu cveće u pušku! To je čisto umetnički detalj čisto ličnoga obeležja. Razumevao se mladi Rade Petrović u tananoj erotici! kako da kažemo: već, jer piše jedva iskljuveo pesnik, ili još, jer neće moći dugo ostati pesnik erotski. Vladičanski rang i strogo muški ukusi klasične Crne Gore prigušiće krv jednog silno krvnoga pesnika, i lišiće našu književnost jedne erotske lirike koja se samo sluti kroz jedinu ljubavnu pesmu iz zaostavštine pokojnoga pesnika. Čobanin, odjedared, tačno kako strast zapoveda, niti vidi niti čuje: približuje se žena, vila-žena, žena-vila.

U srce me kada nešto dirnu;
— — — — — — — — — — —
I nekakvu sladost oćutujem.
— — — — — — — — — — —
Sleće pred mnom žena sa krilima —
Nemam pera lepotu joj kazat,
Ni jezika nakite, imena;
Šćelo bi se glas, pero slavuja;
I mastilo cvijetne rosice —
Da joj oblik pravo sv`jetu kaže.

Vila Lovćenska, `posestrima`, na koju se čobanin tobože naljuti, i zaklinje je da ga se prođe, ta vila

Pogleda me, nasmjeknu se malo,
Za ruku me uze svojom nežnom:
— — — — — — — — — — —
Ne zbor` tako, Drago Dragoviću,
— — — — — — — — — — —
Milij si mi od očih mojijeh!
Al` inače, ak` učini išta
Već onako ka ti naređujem...

A naredba će biti da vila posadi čobanina labudu na ramena, i poleti s njim zajedno u svoje pećine — dvorove na Lovćenu. Čobanin je zadivljen: dvori, presto, na njemu sedi kao neko božanstvo, naravno

U ženskomu licu i pogledu.
— — — — — — — — — — —
Te posjedim gledajuć ljepotu.

Čudna je stvar: vezivati činjenice simbolički, pošto je čovek nestao iz života. Mladi Njegoš počinje sa čarobnim letom na Lovćen na ramenima labuda. Još uvek mladi Njegoš biće ispet na Lovćen poslednji put, na ramenima ljudi. Postoji narodna pesma o rečima Vladičinim: `Nemojte me niđe sahraniti — bez visoka visa na Lovćenu...`.

Ona druga pesma u Pustinjaku ističe, takođe od prvoga koraka, drugi eros potonjega velikog čoveka i mislioca pesnika: strast tvoračku koja kreće u osvajanje vasionskih znanja i tajni, koja hoće dodir sa poetom vasione, sa onim koga je naš pesnik zvao `Tvorcem`, stvaraocem, i to ime voleo nada sva druga imena koja se pridaju Bogu. Svemoćnost Tvorca već se u ovoj ranoj poemi te vrste odnosi — kao što će se u Luči Mikrokozma odnositi — odnosi se na svemoćan um, na svemoćnu poeziju. U tom prvom izrazu duhovnih svojih nemira, mladi Arhimandrit vuče već u dodir, i srodstvo, veliki i mali svet, makrokozam i mikrokozam, čoveka i vasionu. Bog u toj mladićkoj poemi nema nikakav oblik; nema nikakav religiski status. Što bi rekao onaj sjajnc mislilac XIV veka, Majster Ekart: `Stvarnost Boga, a ne religija`. Bog mladoga Njegoša je um sveta, on je vrhunac stvaralačkih sila. I u pesniku — kaže pesnik o sebi — Bog je um. `Bog si uma, duše moje` — kaže određeno, i jedared za svagda, pesnik koji nije imao dvadeset godina kad je te stihove slagao. Uz ode carevima i Oberprokuroru, došla je dakle i oda umu i duši, misli i pesničkoj moći. Promalja se iz čaure Njegoš. Onaj koji će za čoveka tražiti večnu saradnju u vasioni,
69465545 Petar Petrović Njegoš GORSKI VIJENAC (1934)

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.