pregleda

Dušan Srezojević - ZLATNI DASI (1. izd., 1912) retko!!!


Cena:
14.990 din
Želi ovaj predmet: 2
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
Lično
Grad: Novi Sad,
Novi Sad
Prodavac

alenemigrant (2351)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 4856

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

EKSTREMNO RETKO IZDANJE! Prvo izdanje jedine knjige pesama jednog od `ukletih` pesnika srpske avangarde Dušana Srezojevića. U veoma dobrom stanju. Rikna malo zacepljena s gornje i donje strane, potpis na predlistu. Unutra odlično očuvano, kompletno, bez pisanja.

Dušan Srezojević (Jagodina 12. oktobar 1886 — Beograd 15. januar 1916) je bio srpski avangardni pesnik, pripovedač i polemičar.
Osnovnu školu i gimnaziju, do male mature, završio je u Jagodini, a više razrede i maturu u Beogradu. Studirao je srpsku književnost, nacionalnu istoriju i francuski jezik, kod Bogdana i Pavla Popovića, Jovana Skerlića, Aleksandra Belića. Diplomirao je 1911. godine.
Prvu pesmu objavio je 1908. u Srpskom književnom glasniku. Poeziju je uglavnom objavljivao u sledećim časopisima i listovima: Brankovo kolo (1909-1911), Borba (1910 — 1912), Novo vreme (1910), Socijalist (1910), Zvezda (1912).
Njegovu pesmu Unutrašnji dijalog uvrstio je Bogdan Popović u Antologiju novije srpske lirike (1911) [
Za života objavio je samo jednu zbirku pesama, Zlatni dasi (Kragujevac, 1912).
Dušan Srezojević, nepravedno skrajnuti pesnik bez groba, spomenika i ikakve fotografije, koji je sa nekoliko pesama (koje su predstavljale poetski međaš i preteču avangarde), dosegao vrhove srpske poezije, mnogo godina posle smrti, književno je vaskrsao (naročito, preko njegove „Bezimene pesme“) blagodareći antologijama i istorijama naše književnosti, čiji su priređivači i autori bili Bogdan Popović, Božidar Kovačević, Vasko Popa, Zoran Mišić, Predrag Palavestra, Miodrag Pavlović i drugi.
Posebno treba istaći da je knjiga preštampana (sa obimnom studijom, komentarima i beleškama Dragutina Ognjanovića) u izdanju kragujevačke Svetlosti 1975. godine.
Ista je doživela još jedno izdanje, pod imenom „Zlatni dasi i druge pesme“, priređivača Milivoja Nenina i Zorice Adžić, objavljeno 2008. godine u Beogradu.
Književni klub „Đura Jakšić“, iz Jagodine, ustanovio je od 1989. godine, književnu nagradu „Dušan Srezojević“, koja se dodeljuje za najbolju knjigu pesama refleksivne ili metafizičke tematike, objavljenu na srpskom jeziku, u protekloj godini.
Poznati jagodinski novinar i književnik Bajo Džaković objavio je 1999. godine dokumentarnu radio – dramu, koja govori o jednom događaju iz burnog života Dušana Srezojevića, pod nazivom „Dva pucnja u Šarenoj kafani“.

U poznatoj knjizi eseja Osam pesnika, objavljenoj l963. godine, za pesnika Dušana Srezojevića (l886–l9l6) Miodrag Pavlovićkaže: „Srezojevićje pesnik koji je najmanje pisao, o kome se najmanje pisalo i o kome se najmanje zna, barem u ovom trenutku“. Ovaj pesnik, čiji lik nije sačuvan ni na jednoj fotografiji, napisao je tridesetak pesama. Unutarnji dijalog, Bezimena pesma, Poslednji samrtnik, pesme su koje se nalaze u desetinama izbora i antologija srpskog pesništva (Pavlovića, B. Popovića, Tontića, Mišića…). Srezojević „gostuje“ i u Popinom čuvenom zborniku pesničkih snoviđenja `Ponoćno sunce`. Pominju ga i njegovim delom se bave i značajni istoričari srpske književnosti: Dragiša Vitošević, J. Deretić, P. Palavestra, R. Konstantinović…


Autor - osoba Срезојевић, Душан, 1886-1916 = Srezojević, Dušan, 1886-1916
Naslov Златни даси / Душан Срезојевић
Vrsta građe poezija
Jezik srpski
Godina 1912
Izdavanje i proizvodnja Крагујевац : Штампарија Р. Јовановића, 1912
Fizički opis 55 стр. ; 22 cm
UDK 886.1-14
Link Digitalna Narodna biblioteka Srbije


`Pesnik Dušan Srezojević, [...] umro je pomračene svesti u duševnoj bolnici. Do groba ga je ispratio samo Petar Kočić. 1927. godine njegov grob je prekopan. Od pesnika nije sačuvana nijedna fotografija. Iako se pojavljivao u antologijskim pregledima, nikada nije uvršten u kanonske pesnike. Pre svega zahvaljujući trudu Milivoja Nenina (i Zorice Hadžić), Srezojevićeve pesme su ponovo dostupne svima zainteresovanima`.

ZLATNI DASI

Pola veka posle Đure Jakšića u Kragujevac dolazi još jedan značajan srpski pesnik, Dušan Srezojević. Njegov dolazak u varoš na Lepenici je imao malu predistoriju.
U leto 1911. godine Srezojević je diplomirao na beogradskom Filozofskom fakultetu kao jedan od najboljih studenata u svojoj generaciji; njegov diplomski rad je pohvaljen, tako da je on sa punim pravom očekivao da će dobiti posao u nekoj od beogradskih škola. To se može videti i iz molbe koju on upućuje Ministarstvu prosvete:
`Završivši univerzitetske studije, čast mi je umoliti G. ministra prosvete da me izvoli postaviti za suplenta u Četvrtoj Beogradskoj Gimnaziji.
Lično uveren da se, kod nas, umetnost može negovati samo u Beogradu, ja ponavljam molbu da se pri mom postavljenju uzmu u kombinaciju samo beogradske gimnazije (Četvrta ili koja druga), u unutrašnjost uopšte ne mogu da idem. Biti uvek u toku književnosti, u krugu literarnih ljudi znači mnogo za onog ko se bavi književnošću, i ja mislim da će G. ministar ovaj razlog za moju službu u Beogradu oceniti i kao opravdan i kao jak.`
Možda je i sam ton Srezojevićeve molbe uticao da on ne dobije postavljenje ni u jednoj od beogradskih škola, već ga Ministarstvo upućuje na rad u Drugu kragujevačku gimnaziju. Prema sećanju i svedočenju savremenika, on se u šumadijskoj varoši nije najbolje snašao. Zbog političkih stavova (bio je socijalista) i odnosa prema ljudima iz okruženja (bio je veoma otvoren u komunikaciji) često je dolazio u sukob sa neposrednom okolinom. Ipak, za Kragujevac je vezan njegov najveći književni uspeh, objavljivanje knjige pesama Zlatni dasi (1912. godine).
Rastrzan između literarnih ambicija i želje da materijalno pomogne porodici, pesnik oktobra 1911. godine ponovo upućuje molbu ministru prosvete: `Molim g. Ministra da me izvoli postaviti u Jagodinu, u učiteljsku školu (ili gimnaziju, ako je popunjen broj nastavnika u učiteljskoj školi). Razlog: nemogućnost opstanka u materijalnom pogledu zbog dugova koje sam kao student bio prinuđen da nabavim i potreba da živim u Jagodini, obavezan da potpomažem svoje roditelje, koliko mogu.`
Njegova molba ni ovoga puta nije povoljno rešena, pa pesnik maja 1912. godine ponovo čini napor da dobije premeštaj: `Pobuđen rđavim materijalnim prilikama svojih roditelja i svojim ličnim učtivo molim Gospodina Ministra da me premesti u Jagodinu, u gimnaziju ili učiteljsku školu.` Prosleđujući Srezojevićevu molbu Ministarstvu prosvete direktor Druge kragujevačke gimnazije je dodao napomenu `da je treba uvažiti, pošto su razlozi u njoj navedeni, koliko je potpisanome poznato, potpuno tačni i opravdani.`
Iz lekarskog uverenja od 4. avgusta 1912. godine saznajemo da pesnik `boluje od katara u plućima i da se radi lečenja nalazi na Đurđevom brdu.` Srezojević lekarsko uverenje sa novom molbom za premeštaj ponovo upućuje ministru prosvete: `Po lekarskom uputstvu, radi lečenja od akutnog katara u vrhovima pluća sa izbacivanjem krvi, ovo leto provodim na jednom brdu u okolini Jagodine, na način koji mi je prepisao iskusni kragujevački lekar Dr. Antić.
Po mišljenju jagodinskog lekara, da bih koliko-toliko poboljšao stanje svojih pluća, koje je u ovom trenutku još vrlo rđavo, potrebno je da ostanem na ovom brdu još znatno duže vreme.
Ja molim Gospodina Ministra da, uvažavajući lekarske razloge i imajući obzira prema mom rđavom zdravlju, izvoli odobriti da odsustvujem od dužnosti nastavnika i razrednog starešine III razreda Druge kragujev. Gimnazije od 11. do 31. avgusta ove godine.`
Lekarsko uverenje i molbu Dušana Srezojevića od 8. avgusta 1912. godine direktor Kragujevačke gimnazije prosleđuje Ministarstvu u Beogradu sa napomenom da je Srezojević `zaista delikatnog zdravlja i da je i pored toga dužnost vršio tačno. Srezojević sad izgleda bolje nego li pređe` i da bi mu i on sam `rado odobrio molbu, da nije pala u nezgodno vreme za odsustvovanje.` Zato predlaže Ministarstvu da se Srezojeviću `ne odobri odsustvo` i moli da se rešenje donese što hitnije i uputi Gimnaziji.
Uprkos takvom, kontradiktornom predlogu direktora Gimnazije ministar Sv. Jovanović odobrava Srezojeviću odsustvo do 26. avgusta `s tim da posvršava poslove oko ispita ako ih ima.`
Kao suplent za srpski i latinski jezik Srezojević ostaje u Kragujevcu do januara 1913. godine. Početkom drugog polugodišta školske 1912/13. konačno je premešten u Jagodinsku gimnaziju u kojoj predaje francuski jezik. Međutim, to nije kraj njegovih nevolja. Aprila 1913. godine mladi srpski pesnik je smešten u duševnu bolnicu u Beogradu u kojoj ostaje do kraja života.

BEZIMENA PESMA I PESNIK BEZ LICA


Dušan Srezojević: Zlatni dasi i druge pesme

(priredili Milivoj Nenin i Zorica Hadžić)

Službeni glasnik, Beograd, 2008.

Prva pesma Dušana Srezojevića objavljena je 1908. u Srpskom književnom glasniku. Do prvog pristojnog izdanja pesme ovog pesnika su morale da čekaju ceo vek. Srezojević je 1912. u Kragujevcu objavio zbirku Zlatni dasi sa dvadeset i dve pesme, sa nekoliko praznih strana u sredini, što nije bio nikav izuzetak u štampi toga vremena. Dragutin Ognjanović objavljuje u Kragujevcu (1975) sabrane Srezojevićeve pesme (svega trideset), ali ih deli u tematske cikluse, izdavajajući ljubavne pesme od proleterskih, vizionarskih i slično. Ovakvo čitanje lirike, a to ću pokušati da pokažem na primeru Srezojevićevih pesama, pogubno je. Čitalac ulazi u svet jednog dela sa razrađenim sistemom pojmova i pokušava da pesme prilagodi tom sistemu.

Novo, kritičko izdanje Zlatnih daha predstavlja ne korak napred, već valjan temeljac za svako buduće proučavanje Srezojevićevog dela. Osim zbirke Zlatni dasi, u dodatku se nalaze pesme koje Srezojević u nju nije uvrstio. Takođe su date i starije verzije nekih pesama. Precizno je data bibliografija pesama Dušana Srezojevića, kao i literatura o njemu. Pogovor Milivoja Nenina detaljno prolazi kroz recepciju Srezojevićevog dela, ukazujena vrline i mane koji su pojedini autori nalazili Srezojeviću, ali, na mestima gde za to ima potreba, mišljenja tih autora argumentovano pobija ili ukazuje na njihove manjkavosti. Generalni sud o Srezojevićevom delu je izostao. Može se pretpostaviti da je Nenin želeo da da pouzdan vodič kroz proučavanje Srezojevićevog dela. Svako veće uplitanje sopstvenih stavova bilo bi razlog novim polemikama i na kraju dovelo do toga da ova knjiga ne bude adekvatan priručnik.

Srezojevićev opus je namanji u našoj književnosti. Od njega bi bio manji jedino opus Mladena Leskovca, ako se zanemari njegov prevodilački i teorijski rad. Srezojević, međutim, ceo stoji iza svojih trideset pesama. Od njega nije sačuvano ništa, ni grob, pa čak ni fotografija. Sa jedne strane, on se može nazvati ukletim pesnikom. Rođen 1886, 1912. objavljuje prvu zbirku koja je sačekana nemilosrdnije i od Disove. Zbog jednog ljubavnog skandala 1914. završava u duševnoj bolnici. Umire 1916. nepoznat, nepriznat, do groba ga ispraća samo prijatelj iz bolnice, Petar Kočić.

Sa druge strane — Srezojević je rođen pod srećnom zvezdom. Kao najbolji student književnosti, miljenik Bogdana Popovića, Srezojević je jedini pesnik zastupljen u Antologiji novije srpske lirike, a da pre toga nije imao objavljenu zbirku. To što je na taj način ušao tamo gde Dis nije, i gde je Kostić tako loše prošao, Srezojevića je činilo zagonetnim likom. Savremenici su njegovo prisustvo u Antologiji oštro kritikovali. Možda je to i doprinelo negativnoj recepciji Zlatnih daha. Srezojević je, međutim, uvek imao i branilaca. To se može opravdati i time što stoji na početku naše proleterske poezije.

Prisustvo Srezojevića u antologijama srpske poezije prdstavlja jedno od svedočanstava tog uspeha. Desetak njegovih pesama, dakle trećina opusa, našlo je svoje mesto u nekoj od antologija. Nenin detaljno navodi koje su Srezojevićeve pesme pojedini kritičari izdvajali. Na osnovu toga jasno se ističu dve pesme — Poslednji samrtnik i Bezimena pesma.

Počeću s tradicionalnom tematskom podelom Srezojevićeve poezije, koju osim Ognjanovića ističe i Pavlović, a sam Nenin se prećutno saglašava. Jedna od boljih Srezojevićevih pesmama, Nostalgija, počinje sumornom slikom besmislenog i mučnog života ljudi i malom gradu, a završava kolektivnom epifanijom. Pesma je tajanstvena, precizna, snažna. Svakako jedna od boljih vizionarskih pesama. Ali, da li je to vizionarska pesma? Aleksandar Pejović ju je svrstao među ljubavne. Ognjanović je stavlja među proleterske. Nenin to naziva problematičnim, ali se sam posebno ne izjašnjava. Nostalgija se nalazi pre Proleterove pesme. Možda Srezojević ima i slabijih pesama, ali svojom dužinom i brojem trivijalnih stihova ova ostavlja najnepovoljniji utisak. Međutim, u njoj postoje stihovi koji neobično podsećaju na one iz Nostalgije:

I kad na mutnom novembarskom svodu,
Ko magijom ukaza se sunce
I budeći iz mrtvih snova vodu
Purpurnom kišom zapraši vrhunce:
Zastremiše sve glave u visinu,
Sa očima mutnog, grozničavog sjaja,
Zagnjureni u bezdanu dubinu
Purpurnih polja pruženih bez kraja.

(NOSTALGIJA)

Čujmo taj divni Glas koji poziva!
Mi ćemo stići! — Naše hrabre čete
Pred horizontom koji se raskriva,
Zastaće o č a r a n e, i zanete.

(PROLETEROVA PESMA)

Srezojevićeva ljubavna poezija jednodušno je negativno ocenjena. Sve zamerke koje su uputili prethodni čitaoci — stoje. Čini mi se, međutim, da su se oni hvatali za ono što je loše, ne samo u Srezojevićevoj ljubavnoj lirici, već ono što je loše u ljubavnoj lirici uopšte. Kod Srezojevića, istina, ima dosta takvih mesta. Međutim ne može se prihvatiti Pavlovićeva tvrdnja da je `Srezojević napisao pesme bez ličnijih tonova, i te se pesme u definitivnoj oceni ovoga pesnika mogu zanemariti.` Srezojević zaista nema uspelih ljubavnih pesama. Pesma Sanjarija, koju Vladimir Čerina smatra jedinom Srezojevićevom pesmom `uspešnom do kraja`, naprosto je slaba i nebitna. Treba imati u vidu da je Čerina tražio formalno savršenstvo u pesmama. Srezojević se celog života tražio kao pesnik. Samo nekoliko njegovih pesama mogu se tretirati kao zrele, dakle uspele. Upravo zahvaljujući toj nezrelosti uspeo je da, po uzoru na prethodnike, napiše formalno uspelu pesmu kakva je Sanjarija. Lične utiske, međutim, još nije znao da uobliči pa mu te pesme izgledaju manjkavo. Recimo, u pesmi Čari pojedinosti, Srezojević veoma zrelim stihovima ispisuje prve dve strofe — rakićevski. Međutim, u završnom distihu javlja se autentični Srezojevićev doživljaj: `nežno me uzbudi// Tvoj osmeh taman plašljivih slifida,/ Na licu koje pali plamen stida.` Nedovoljno za uspelu pesmu, ali dovoljno za autentičan ljubavni doživljaj. Lepa je i pesma o nautaživosti želje, Cveće ljubavi: `Oh! zalud žvaćem ovo slatko cveće,/ Kad se za svakim pupoljkom, utami/ Tvog grla, uvek jedan drugi kreće./ Koji, još slađi, uzdah mi izmami!` Najličnija i najbolja Srezojevićeva ljubavna pesma je U prolazu. I u njoj je mnogo poznatog i trivijalnog. Osim toga, pesma je loše uobličena. Prve tri strofe govore o razvoju jedne slučajne ljubavi do vremena kada je među njima `bedem predrasuda`. Oni su se sa tim pomirili i odlučuju da se rastanu. Upravo u ovom trenutku, Srezojević postaje veliki pesnik, kakav će biti i u svojim najboljim pesmama:

Pa ipak... ja bih tako silno hteo
Da, milujući tvoje meke kose,
Sa nežnim ushićenjem pričam ceo
San o životu, sav od sjajne rose.
I, kroz poljupce česte kao kiša,
Sad slušam kako veje, kao mana,
Srebrna pesma, sve bleđa i tiša,
Tvog glasa, kao onog snežnog dana...

(U PROLAZU)

Motiv neostvarenog sna centralni je motiv Srezojevićavog pesništva. Oko njega su okupljene sve njegove bolje pesme, uključujući i ovu ljubavnu. Shema je jednostavna. Na početku postoji san. San se potom pokaže neostvarivim. Ali, ljubav prema snu ostaje. Srezojevićev put u ludilo bio je logični korak dalje.

Ovaj iskustveni obrazac postoji i u Pesmi koju nikad neću napisati. To je pesma o neizrecivom, o gorčini pesničkog neuspeha. U ovoj pesmi to nije lični neuspeh već neuspeh jednog projekta — pesničkog projekta. Pesma Poslednji samrtnik govori o neuspehu jednog drugog, važnijeg projekta — čovečanstva i života uopšte. Osećanje pesnika iz Pesme koju nikad neću napisati i osećanje prirode da je život bio neuspeh — slični su:

Moje zanavek ugašene grudi
Ogromna crna pritisnuće tuga.
Pod mrazlim dahom ubistvene studi
U vrtlozima očajanja duga.

(PESMA KOJU NIKAD NEĆU NAPISATI)

I dokle tvoje materinske grudi
Pali k`o otrov, bol jedan beskrajan:
Dok crna neman neumorno, budi
Leden užas, svud sa grozom vajan.

(POSLEDNJI SAMRTNIK)

Završna strofa Poslednjeg samrtnika, međutim, podseća na završne strofu pesme U prolazu.

Tvoj sveti uzdah mirisaće ti`o
Na mirišljave prainskonske vlage, —
Setne i suzne, i san neki mio
Koji tištaše tvoje grudi drage

(POSLEDNJI SAMRTNIK)

Da podvučem — pričanje se pretvorilo u uzdah (pošto se nema kome šta reći), prvi (snežni) dan ljubavi postaje praiskonski vlažni dan; san o životu postaje neodređen `san neki mio`.

U Srezojevićevoj ljubavnoj lirici nalaze se zameci najboljih njegovih ostvarenja. Nesavesno ih odbaciti — bilo bi pogrešno. Moguće je da je bio previše pritisnut savremenom ljubavnom poezijom da bi autentični izraz ostvario u njoj — ali to ne znači da tog autentičnog izrazanije ni bilo.

Pesma Unutrašnji dijalog predstavlja još jedan od vrhova Srezojevićevog dela. U ovoj dugačkoj pesmi se preispituje svrha čovekovog postojanja, a sa tim i smisao pesničkog stvaranja. Ključnu ulogu igraju dve poslednje strofe:

Do međe moći. Biće dosta ako,
Kucnuv i ja u uzvišeno zvono
U koje kuca pokolenje svako,
Jedno sa drugim, s verom ili bono, —
Vidim kako se, u magli što rudi.
K`o nezapamćen mastodont prastari,
U ogromnom ležištu svom budi
Univerzalna zagonetka stvari.

Pokušaj da se `kucne u zvono` predstavlja upisivanje u čovečanstvo. Nije reč samo o prostom postojanju, to postojanje se mora i opravdati. U pozadini ovih stihova krije se ideja da ostvareno delo predstavlja ostvarenje života. To ostvarenje je istovremeno i učešće u nečemu kolektivnom. Ne samo da se tajna naslućuje tim kucanjem, ona se time spasava zaborava. Čovečanstvo koje pokušava da do nje dođe svesno je da je nešto zaboravilo. Kada togan ema zaborav je potpun — zaborav zaboravljenog . Tu se za Srezojevića otkriva svrha svih uzaludnih napora uživotu. Ne u cilju do koga treba da dovedu, već u zlu koja ova budnost pesnika treba da spreči. Možda bi se umesto ovog, helderlinovskog tumačenja pesme, mogla ponuditi i drugačija marksistička perspektiva, u skladu sa Srezojevićevim proleterskim pesmama.

Izbudismo se iz dubina tame.
Glasovi mutni iz neznanog kuta
Pište, zovući nekuda, i mame.
Šum njihov večno našim tragom luta.
Tučni svodovi pogledaju tamno,
Večito nešto čekajući. Bludi
Sluktanje jedno silno, nepojamno.
I sve za Nešto svoj podsticaj nudi.
Grudi se naše nadimaju. Grizu
Nam tamna čela pijavice bora.
Svoje duhove osjećamo blizu
Večitih, nikad netaknutih gora.
Mirni smo kao kipovi i bledi.
U dubinama gde Veliko rudi,
Sve ljudsko u nas mrzne se i ledi.
Sa dahom bogova nismo više ljudi.
Pokret bogova vasiona sluti.
Ali on još ne dolazi. Pun tame,
Naš pogled dubok večne sfere muti,
Pred sobom svuda cepajući skrame.
Dah nam se gasi... A trenuci mile.
(Ne mari: Vreme neka valja vale.)
Oko duhova naših koji čile,
Oreoli se uzvišeni pale.

(BEZIMENA PESMA)

Bezimena pesma stoji kao vrhunac Srezojevićeve poezije. Istorija čovečanstva (ili opšta sudbina) predstavljena je kao život pojedinca, i to čistim slikama, bez direktnog poređenja. Život pojedinca uhvaćen je u stadijumima: `izbudismo se`; `mame (nas)`; `Grizu/ Nam tamna čela pijavice bora`; `dah nam se gasi`. Prvo lice množine ukazuje na to da je reč o čovečanstvu ili opštoj sudbini čoveka. Tumačenje i ovde ostaje otvoreno. Ima povoda da se pesma pročita kao proleterska: `Večito nešto čekajući`; `I sve za Nešto svoj podsticaj nudi`. Ovde bi trebalo izbeći intencionalnu zabludu ili smeštanje pesme u žanrovske okvire. Misaoni sklop je zaokružen i može se stavljati u različite kontekste. Lična sudbina je gramatičkim sredstvima (prvim licem množine) stavljena na nivo opšte. Uopšteno govoreći, u pesmi je reč o razvoju čoveka. On nastaje ni iz čega: `Izbudismo se iz dubine tame`. Svet je nejasan: `Glasovi mutni iz neznanog kuta`. Ono što čoveka mami nije, kako bi se očekivalo, telesno iskustvo. Ta faza je kod Srezojevića zanemarena. Iskustvo koje se uzima u obzir nije čulno, ono odmah pripada nekom višem svetu. Duh čeveka se vremenom približava tom nečulnom: `Svoje duhove osećamo blizu/ Večitih nikad netaknutih gora.` Gore netaknute na načinna koji je to slučaj sa `zagonetkom stvari` iz Unutrašnjeg dijaloga. One nisu nešto što pojedinac nije dostigao, već nešto što nikada nije dostigao. O tome svedoči ovo `mi`. Zatim slede sasvim helderlinovski stihovi: `Pokret bogova vasiona sluti/ Ali on još ne dolazi.` Smrt o kojoj se govori na kraju svedoči o tome da oni nisu ni došli. Najzagonetniji je završetak pesme: `Oko duhova naših, koji čile,/ Oreoli se uzvišeni pale`. I po cenu mogućeg učitavanja usudiću se da protumačim kraj, a time i celu pesmu. Oreoli koji se pale nisu oreoli bića koja su došla do suštine. Vizija kojom se smrću osvetljava i osmišljava život nije ni neobična, ni nova. Čini mi se da se iz Srezojevićeve pesme može izvući jedan dublji sloj značenja. Te duše, koje su težile nečemu višem, ne dosežući ga, postaju sveci, uzori na koje se treba ugledati. To je Smisao života. Ne — postići cilj, već samo `kucnuti u zvono`. U njega treba da kucne `pokolenje svako`. Oni koji su kucali pre, na to pozivaju. Oni koji će doći — imaće `nas` kao uzore, svece. Jednom rečju, za Srezojevića je ispunjen, uzoran, pravi ljudski život samo onaj koji je ispunjen čežnjom za nečim višim. Bezimena pesma prati ljudski poraz u tom životu, ali tom porazu daje status uzornog poraza i jedinog mogućeg smisaonog života. Ne osmišljava se život smrću, već obrnuto, u smrti se dobija oreol za takav život. Ukoliko se `mi` razume kao apsolutno `mi`, kao celokupno čovečanstvo, onda se taj cilj može shvatiti i kao cilj čovečanstva. Ne, dakle, doći do nečega konkretnog i ostvarenog, već večno težiti onom najdubljem i nedostižnom.

avangarda, retko izdanje, bibliofilsko izdanje, moderna
KC


Predmet: 67243853
EKSTREMNO RETKO IZDANJE! Prvo izdanje jedine knjige pesama jednog od `ukletih` pesnika srpske avangarde Dušana Srezojevića. U veoma dobrom stanju. Rikna malo zacepljena s gornje i donje strane, potpis na predlistu. Unutra odlično očuvano, kompletno, bez pisanja.

Dušan Srezojević (Jagodina 12. oktobar 1886 — Beograd 15. januar 1916) je bio srpski avangardni pesnik, pripovedač i polemičar.
Osnovnu školu i gimnaziju, do male mature, završio je u Jagodini, a više razrede i maturu u Beogradu. Studirao je srpsku književnost, nacionalnu istoriju i francuski jezik, kod Bogdana i Pavla Popovića, Jovana Skerlića, Aleksandra Belića. Diplomirao je 1911. godine.
Prvu pesmu objavio je 1908. u Srpskom književnom glasniku. Poeziju je uglavnom objavljivao u sledećim časopisima i listovima: Brankovo kolo (1909-1911), Borba (1910 — 1912), Novo vreme (1910), Socijalist (1910), Zvezda (1912).
Njegovu pesmu Unutrašnji dijalog uvrstio je Bogdan Popović u Antologiju novije srpske lirike (1911) [
Za života objavio je samo jednu zbirku pesama, Zlatni dasi (Kragujevac, 1912).
Dušan Srezojević, nepravedno skrajnuti pesnik bez groba, spomenika i ikakve fotografije, koji je sa nekoliko pesama (koje su predstavljale poetski međaš i preteču avangarde), dosegao vrhove srpske poezije, mnogo godina posle smrti, književno je vaskrsao (naročito, preko njegove „Bezimene pesme“) blagodareći antologijama i istorijama naše književnosti, čiji su priređivači i autori bili Bogdan Popović, Božidar Kovačević, Vasko Popa, Zoran Mišić, Predrag Palavestra, Miodrag Pavlović i drugi.
Posebno treba istaći da je knjiga preštampana (sa obimnom studijom, komentarima i beleškama Dragutina Ognjanovića) u izdanju kragujevačke Svetlosti 1975. godine.
Ista je doživela još jedno izdanje, pod imenom „Zlatni dasi i druge pesme“, priređivača Milivoja Nenina i Zorice Adžić, objavljeno 2008. godine u Beogradu.
Književni klub „Đura Jakšić“, iz Jagodine, ustanovio je od 1989. godine, književnu nagradu „Dušan Srezojević“, koja se dodeljuje za najbolju knjigu pesama refleksivne ili metafizičke tematike, objavljenu na srpskom jeziku, u protekloj godini.
Poznati jagodinski novinar i književnik Bajo Džaković objavio je 1999. godine dokumentarnu radio – dramu, koja govori o jednom događaju iz burnog života Dušana Srezojevića, pod nazivom „Dva pucnja u Šarenoj kafani“.

U poznatoj knjizi eseja Osam pesnika, objavljenoj l963. godine, za pesnika Dušana Srezojevića (l886–l9l6) Miodrag Pavlovićkaže: „Srezojevićje pesnik koji je najmanje pisao, o kome se najmanje pisalo i o kome se najmanje zna, barem u ovom trenutku“. Ovaj pesnik, čiji lik nije sačuvan ni na jednoj fotografiji, napisao je tridesetak pesama. Unutarnji dijalog, Bezimena pesma, Poslednji samrtnik, pesme su koje se nalaze u desetinama izbora i antologija srpskog pesništva (Pavlovića, B. Popovića, Tontića, Mišića…). Srezojević „gostuje“ i u Popinom čuvenom zborniku pesničkih snoviđenja `Ponoćno sunce`. Pominju ga i njegovim delom se bave i značajni istoričari srpske književnosti: Dragiša Vitošević, J. Deretić, P. Palavestra, R. Konstantinović…


Autor - osoba Срезојевић, Душан, 1886-1916 = Srezojević, Dušan, 1886-1916
Naslov Златни даси / Душан Срезојевић
Vrsta građe poezija
Jezik srpski
Godina 1912
Izdavanje i proizvodnja Крагујевац : Штампарија Р. Јовановића, 1912
Fizički opis 55 стр. ; 22 cm
UDK 886.1-14
Link Digitalna Narodna biblioteka Srbije


`Pesnik Dušan Srezojević, [...] umro je pomračene svesti u duševnoj bolnici. Do groba ga je ispratio samo Petar Kočić. 1927. godine njegov grob je prekopan. Od pesnika nije sačuvana nijedna fotografija. Iako se pojavljivao u antologijskim pregledima, nikada nije uvršten u kanonske pesnike. Pre svega zahvaljujući trudu Milivoja Nenina (i Zorice Hadžić), Srezojevićeve pesme su ponovo dostupne svima zainteresovanima`.

ZLATNI DASI

Pola veka posle Đure Jakšića u Kragujevac dolazi još jedan značajan srpski pesnik, Dušan Srezojević. Njegov dolazak u varoš na Lepenici je imao malu predistoriju.
U leto 1911. godine Srezojević je diplomirao na beogradskom Filozofskom fakultetu kao jedan od najboljih studenata u svojoj generaciji; njegov diplomski rad je pohvaljen, tako da je on sa punim pravom očekivao da će dobiti posao u nekoj od beogradskih škola. To se može videti i iz molbe koju on upućuje Ministarstvu prosvete:
`Završivši univerzitetske studije, čast mi je umoliti G. ministra prosvete da me izvoli postaviti za suplenta u Četvrtoj Beogradskoj Gimnaziji.
Lično uveren da se, kod nas, umetnost može negovati samo u Beogradu, ja ponavljam molbu da se pri mom postavljenju uzmu u kombinaciju samo beogradske gimnazije (Četvrta ili koja druga), u unutrašnjost uopšte ne mogu da idem. Biti uvek u toku književnosti, u krugu literarnih ljudi znači mnogo za onog ko se bavi književnošću, i ja mislim da će G. ministar ovaj razlog za moju službu u Beogradu oceniti i kao opravdan i kao jak.`
Možda je i sam ton Srezojevićeve molbe uticao da on ne dobije postavljenje ni u jednoj od beogradskih škola, već ga Ministarstvo upućuje na rad u Drugu kragujevačku gimnaziju. Prema sećanju i svedočenju savremenika, on se u šumadijskoj varoši nije najbolje snašao. Zbog političkih stavova (bio je socijalista) i odnosa prema ljudima iz okruženja (bio je veoma otvoren u komunikaciji) često je dolazio u sukob sa neposrednom okolinom. Ipak, za Kragujevac je vezan njegov najveći književni uspeh, objavljivanje knjige pesama Zlatni dasi (1912. godine).
Rastrzan između literarnih ambicija i želje da materijalno pomogne porodici, pesnik oktobra 1911. godine ponovo upućuje molbu ministru prosvete: `Molim g. Ministra da me izvoli postaviti u Jagodinu, u učiteljsku školu (ili gimnaziju, ako je popunjen broj nastavnika u učiteljskoj školi). Razlog: nemogućnost opstanka u materijalnom pogledu zbog dugova koje sam kao student bio prinuđen da nabavim i potreba da živim u Jagodini, obavezan da potpomažem svoje roditelje, koliko mogu.`
Njegova molba ni ovoga puta nije povoljno rešena, pa pesnik maja 1912. godine ponovo čini napor da dobije premeštaj: `Pobuđen rđavim materijalnim prilikama svojih roditelja i svojim ličnim učtivo molim Gospodina Ministra da me premesti u Jagodinu, u gimnaziju ili učiteljsku školu.` Prosleđujući Srezojevićevu molbu Ministarstvu prosvete direktor Druge kragujevačke gimnazije je dodao napomenu `da je treba uvažiti, pošto su razlozi u njoj navedeni, koliko je potpisanome poznato, potpuno tačni i opravdani.`
Iz lekarskog uverenja od 4. avgusta 1912. godine saznajemo da pesnik `boluje od katara u plućima i da se radi lečenja nalazi na Đurđevom brdu.` Srezojević lekarsko uverenje sa novom molbom za premeštaj ponovo upućuje ministru prosvete: `Po lekarskom uputstvu, radi lečenja od akutnog katara u vrhovima pluća sa izbacivanjem krvi, ovo leto provodim na jednom brdu u okolini Jagodine, na način koji mi je prepisao iskusni kragujevački lekar Dr. Antić.
Po mišljenju jagodinskog lekara, da bih koliko-toliko poboljšao stanje svojih pluća, koje je u ovom trenutku još vrlo rđavo, potrebno je da ostanem na ovom brdu još znatno duže vreme.
Ja molim Gospodina Ministra da, uvažavajući lekarske razloge i imajući obzira prema mom rđavom zdravlju, izvoli odobriti da odsustvujem od dužnosti nastavnika i razrednog starešine III razreda Druge kragujev. Gimnazije od 11. do 31. avgusta ove godine.`
Lekarsko uverenje i molbu Dušana Srezojevića od 8. avgusta 1912. godine direktor Kragujevačke gimnazije prosleđuje Ministarstvu u Beogradu sa napomenom da je Srezojević `zaista delikatnog zdravlja i da je i pored toga dužnost vršio tačno. Srezojević sad izgleda bolje nego li pređe` i da bi mu i on sam `rado odobrio molbu, da nije pala u nezgodno vreme za odsustvovanje.` Zato predlaže Ministarstvu da se Srezojeviću `ne odobri odsustvo` i moli da se rešenje donese što hitnije i uputi Gimnaziji.
Uprkos takvom, kontradiktornom predlogu direktora Gimnazije ministar Sv. Jovanović odobrava Srezojeviću odsustvo do 26. avgusta `s tim da posvršava poslove oko ispita ako ih ima.`
Kao suplent za srpski i latinski jezik Srezojević ostaje u Kragujevcu do januara 1913. godine. Početkom drugog polugodišta školske 1912/13. konačno je premešten u Jagodinsku gimnaziju u kojoj predaje francuski jezik. Međutim, to nije kraj njegovih nevolja. Aprila 1913. godine mladi srpski pesnik je smešten u duševnu bolnicu u Beogradu u kojoj ostaje do kraja života.

BEZIMENA PESMA I PESNIK BEZ LICA


Dušan Srezojević: Zlatni dasi i druge pesme

(priredili Milivoj Nenin i Zorica Hadžić)

Službeni glasnik, Beograd, 2008.

Prva pesma Dušana Srezojevića objavljena je 1908. u Srpskom književnom glasniku. Do prvog pristojnog izdanja pesme ovog pesnika su morale da čekaju ceo vek. Srezojević je 1912. u Kragujevcu objavio zbirku Zlatni dasi sa dvadeset i dve pesme, sa nekoliko praznih strana u sredini, što nije bio nikav izuzetak u štampi toga vremena. Dragutin Ognjanović objavljuje u Kragujevcu (1975) sabrane Srezojevićeve pesme (svega trideset), ali ih deli u tematske cikluse, izdavajajući ljubavne pesme od proleterskih, vizionarskih i slično. Ovakvo čitanje lirike, a to ću pokušati da pokažem na primeru Srezojevićevih pesama, pogubno je. Čitalac ulazi u svet jednog dela sa razrađenim sistemom pojmova i pokušava da pesme prilagodi tom sistemu.

Novo, kritičko izdanje Zlatnih daha predstavlja ne korak napred, već valjan temeljac za svako buduće proučavanje Srezojevićevog dela. Osim zbirke Zlatni dasi, u dodatku se nalaze pesme koje Srezojević u nju nije uvrstio. Takođe su date i starije verzije nekih pesama. Precizno je data bibliografija pesama Dušana Srezojevića, kao i literatura o njemu. Pogovor Milivoja Nenina detaljno prolazi kroz recepciju Srezojevićevog dela, ukazujena vrline i mane koji su pojedini autori nalazili Srezojeviću, ali, na mestima gde za to ima potreba, mišljenja tih autora argumentovano pobija ili ukazuje na njihove manjkavosti. Generalni sud o Srezojevićevom delu je izostao. Može se pretpostaviti da je Nenin želeo da da pouzdan vodič kroz proučavanje Srezojevićevog dela. Svako veće uplitanje sopstvenih stavova bilo bi razlog novim polemikama i na kraju dovelo do toga da ova knjiga ne bude adekvatan priručnik.

Srezojevićev opus je namanji u našoj književnosti. Od njega bi bio manji jedino opus Mladena Leskovca, ako se zanemari njegov prevodilački i teorijski rad. Srezojević, međutim, ceo stoji iza svojih trideset pesama. Od njega nije sačuvano ništa, ni grob, pa čak ni fotografija. Sa jedne strane, on se može nazvati ukletim pesnikom. Rođen 1886, 1912. objavljuje prvu zbirku koja je sačekana nemilosrdnije i od Disove. Zbog jednog ljubavnog skandala 1914. završava u duševnoj bolnici. Umire 1916. nepoznat, nepriznat, do groba ga ispraća samo prijatelj iz bolnice, Petar Kočić.

Sa druge strane — Srezojević je rođen pod srećnom zvezdom. Kao najbolji student književnosti, miljenik Bogdana Popovića, Srezojević je jedini pesnik zastupljen u Antologiji novije srpske lirike, a da pre toga nije imao objavljenu zbirku. To što je na taj način ušao tamo gde Dis nije, i gde je Kostić tako loše prošao, Srezojevića je činilo zagonetnim likom. Savremenici su njegovo prisustvo u Antologiji oštro kritikovali. Možda je to i doprinelo negativnoj recepciji Zlatnih daha. Srezojević je, međutim, uvek imao i branilaca. To se može opravdati i time što stoji na početku naše proleterske poezije.

Prisustvo Srezojevića u antologijama srpske poezije prdstavlja jedno od svedočanstava tog uspeha. Desetak njegovih pesama, dakle trećina opusa, našlo je svoje mesto u nekoj od antologija. Nenin detaljno navodi koje su Srezojevićeve pesme pojedini kritičari izdvajali. Na osnovu toga jasno se ističu dve pesme — Poslednji samrtnik i Bezimena pesma.

Počeću s tradicionalnom tematskom podelom Srezojevićeve poezije, koju osim Ognjanovića ističe i Pavlović, a sam Nenin se prećutno saglašava. Jedna od boljih Srezojevićevih pesmama, Nostalgija, počinje sumornom slikom besmislenog i mučnog života ljudi i malom gradu, a završava kolektivnom epifanijom. Pesma je tajanstvena, precizna, snažna. Svakako jedna od boljih vizionarskih pesama. Ali, da li je to vizionarska pesma? Aleksandar Pejović ju je svrstao među ljubavne. Ognjanović je stavlja među proleterske. Nenin to naziva problematičnim, ali se sam posebno ne izjašnjava. Nostalgija se nalazi pre Proleterove pesme. Možda Srezojević ima i slabijih pesama, ali svojom dužinom i brojem trivijalnih stihova ova ostavlja najnepovoljniji utisak. Međutim, u njoj postoje stihovi koji neobično podsećaju na one iz Nostalgije:

I kad na mutnom novembarskom svodu,
Ko magijom ukaza se sunce
I budeći iz mrtvih snova vodu
Purpurnom kišom zapraši vrhunce:
Zastremiše sve glave u visinu,
Sa očima mutnog, grozničavog sjaja,
Zagnjureni u bezdanu dubinu
Purpurnih polja pruženih bez kraja.

(NOSTALGIJA)

Čujmo taj divni Glas koji poziva!
Mi ćemo stići! — Naše hrabre čete
Pred horizontom koji se raskriva,
Zastaće o č a r a n e, i zanete.

(PROLETEROVA PESMA)

Srezojevićeva ljubavna poezija jednodušno je negativno ocenjena. Sve zamerke koje su uputili prethodni čitaoci — stoje. Čini mi se, međutim, da su se oni hvatali za ono što je loše, ne samo u Srezojevićevoj ljubavnoj lirici, već ono što je loše u ljubavnoj lirici uopšte. Kod Srezojevića, istina, ima dosta takvih mesta. Međutim ne može se prihvatiti Pavlovićeva tvrdnja da je `Srezojević napisao pesme bez ličnijih tonova, i te se pesme u definitivnoj oceni ovoga pesnika mogu zanemariti.` Srezojević zaista nema uspelih ljubavnih pesama. Pesma Sanjarija, koju Vladimir Čerina smatra jedinom Srezojevićevom pesmom `uspešnom do kraja`, naprosto je slaba i nebitna. Treba imati u vidu da je Čerina tražio formalno savršenstvo u pesmama. Srezojević se celog života tražio kao pesnik. Samo nekoliko njegovih pesama mogu se tretirati kao zrele, dakle uspele. Upravo zahvaljujući toj nezrelosti uspeo je da, po uzoru na prethodnike, napiše formalno uspelu pesmu kakva je Sanjarija. Lične utiske, međutim, još nije znao da uobliči pa mu te pesme izgledaju manjkavo. Recimo, u pesmi Čari pojedinosti, Srezojević veoma zrelim stihovima ispisuje prve dve strofe — rakićevski. Međutim, u završnom distihu javlja se autentični Srezojevićev doživljaj: `nežno me uzbudi// Tvoj osmeh taman plašljivih slifida,/ Na licu koje pali plamen stida.` Nedovoljno za uspelu pesmu, ali dovoljno za autentičan ljubavni doživljaj. Lepa je i pesma o nautaživosti želje, Cveće ljubavi: `Oh! zalud žvaćem ovo slatko cveće,/ Kad se za svakim pupoljkom, utami/ Tvog grla, uvek jedan drugi kreće./ Koji, još slađi, uzdah mi izmami!` Najličnija i najbolja Srezojevićeva ljubavna pesma je U prolazu. I u njoj je mnogo poznatog i trivijalnog. Osim toga, pesma je loše uobličena. Prve tri strofe govore o razvoju jedne slučajne ljubavi do vremena kada je među njima `bedem predrasuda`. Oni su se sa tim pomirili i odlučuju da se rastanu. Upravo u ovom trenutku, Srezojević postaje veliki pesnik, kakav će biti i u svojim najboljim pesmama:

Pa ipak... ja bih tako silno hteo
Da, milujući tvoje meke kose,
Sa nežnim ushićenjem pričam ceo
San o životu, sav od sjajne rose.
I, kroz poljupce česte kao kiša,
Sad slušam kako veje, kao mana,
Srebrna pesma, sve bleđa i tiša,
Tvog glasa, kao onog snežnog dana...

(U PROLAZU)

Motiv neostvarenog sna centralni je motiv Srezojevićavog pesništva. Oko njega su okupljene sve njegove bolje pesme, uključujući i ovu ljubavnu. Shema je jednostavna. Na početku postoji san. San se potom pokaže neostvarivim. Ali, ljubav prema snu ostaje. Srezojevićev put u ludilo bio je logični korak dalje.

Ovaj iskustveni obrazac postoji i u Pesmi koju nikad neću napisati. To je pesma o neizrecivom, o gorčini pesničkog neuspeha. U ovoj pesmi to nije lični neuspeh već neuspeh jednog projekta — pesničkog projekta. Pesma Poslednji samrtnik govori o neuspehu jednog drugog, važnijeg projekta — čovečanstva i života uopšte. Osećanje pesnika iz Pesme koju nikad neću napisati i osećanje prirode da je život bio neuspeh — slični su:

Moje zanavek ugašene grudi
Ogromna crna pritisnuće tuga.
Pod mrazlim dahom ubistvene studi
U vrtlozima očajanja duga.

(PESMA KOJU NIKAD NEĆU NAPISATI)

I dokle tvoje materinske grudi
Pali k`o otrov, bol jedan beskrajan:
Dok crna neman neumorno, budi
Leden užas, svud sa grozom vajan.

(POSLEDNJI SAMRTNIK)

Završna strofa Poslednjeg samrtnika, međutim, podseća na završne strofu pesme U prolazu.

Tvoj sveti uzdah mirisaće ti`o
Na mirišljave prainskonske vlage, —
Setne i suzne, i san neki mio
Koji tištaše tvoje grudi drage

(POSLEDNJI SAMRTNIK)

Da podvučem — pričanje se pretvorilo u uzdah (pošto se nema kome šta reći), prvi (snežni) dan ljubavi postaje praiskonski vlažni dan; san o životu postaje neodređen `san neki mio`.

U Srezojevićevoj ljubavnoj lirici nalaze se zameci najboljih njegovih ostvarenja. Nesavesno ih odbaciti — bilo bi pogrešno. Moguće je da je bio previše pritisnut savremenom ljubavnom poezijom da bi autentični izraz ostvario u njoj — ali to ne znači da tog autentičnog izrazanije ni bilo.

Pesma Unutrašnji dijalog predstavlja još jedan od vrhova Srezojevićevog dela. U ovoj dugačkoj pesmi se preispituje svrha čovekovog postojanja, a sa tim i smisao pesničkog stvaranja. Ključnu ulogu igraju dve poslednje strofe:

Do međe moći. Biće dosta ako,
Kucnuv i ja u uzvišeno zvono
U koje kuca pokolenje svako,
Jedno sa drugim, s verom ili bono, —
Vidim kako se, u magli što rudi.
K`o nezapamćen mastodont prastari,
U ogromnom ležištu svom budi
Univerzalna zagonetka stvari.

Pokušaj da se `kucne u zvono` predstavlja upisivanje u čovečanstvo. Nije reč samo o prostom postojanju, to postojanje se mora i opravdati. U pozadini ovih stihova krije se ideja da ostvareno delo predstavlja ostvarenje života. To ostvarenje je istovremeno i učešće u nečemu kolektivnom. Ne samo da se tajna naslućuje tim kucanjem, ona se time spasava zaborava. Čovečanstvo koje pokušava da do nje dođe svesno je da je nešto zaboravilo. Kada togan ema zaborav je potpun — zaborav zaboravljenog . Tu se za Srezojevića otkriva svrha svih uzaludnih napora uživotu. Ne u cilju do koga treba da dovedu, već u zlu koja ova budnost pesnika treba da spreči. Možda bi se umesto ovog, helderlinovskog tumačenja pesme, mogla ponuditi i drugačija marksistička perspektiva, u skladu sa Srezojevićevim proleterskim pesmama.

Izbudismo se iz dubina tame.
Glasovi mutni iz neznanog kuta
Pište, zovući nekuda, i mame.
Šum njihov večno našim tragom luta.
Tučni svodovi pogledaju tamno,
Večito nešto čekajući. Bludi
Sluktanje jedno silno, nepojamno.
I sve za Nešto svoj podsticaj nudi.
Grudi se naše nadimaju. Grizu
Nam tamna čela pijavice bora.
Svoje duhove osjećamo blizu
Večitih, nikad netaknutih gora.
Mirni smo kao kipovi i bledi.
U dubinama gde Veliko rudi,
Sve ljudsko u nas mrzne se i ledi.
Sa dahom bogova nismo više ljudi.
Pokret bogova vasiona sluti.
Ali on još ne dolazi. Pun tame,
Naš pogled dubok večne sfere muti,
Pred sobom svuda cepajući skrame.
Dah nam se gasi... A trenuci mile.
(Ne mari: Vreme neka valja vale.)
Oko duhova naših koji čile,
Oreoli se uzvišeni pale.

(BEZIMENA PESMA)

Bezimena pesma stoji kao vrhunac Srezojevićeve poezije. Istorija čovečanstva (ili opšta sudbina) predstavljena je kao život pojedinca, i to čistim slikama, bez direktnog poređenja. Život pojedinca uhvaćen je u stadijumima: `izbudismo se`; `mame (nas)`; `Grizu/ Nam tamna čela pijavice bora`; `dah nam se gasi`. Prvo lice množine ukazuje na to da je reč o čovečanstvu ili opštoj sudbini čoveka. Tumačenje i ovde ostaje otvoreno. Ima povoda da se pesma pročita kao proleterska: `Večito nešto čekajući`; `I sve za Nešto svoj podsticaj nudi`. Ovde bi trebalo izbeći intencionalnu zabludu ili smeštanje pesme u žanrovske okvire. Misaoni sklop je zaokružen i može se stavljati u različite kontekste. Lična sudbina je gramatičkim sredstvima (prvim licem množine) stavljena na nivo opšte. Uopšteno govoreći, u pesmi je reč o razvoju čoveka. On nastaje ni iz čega: `Izbudismo se iz dubine tame`. Svet je nejasan: `Glasovi mutni iz neznanog kuta`. Ono što čoveka mami nije, kako bi se očekivalo, telesno iskustvo. Ta faza je kod Srezojevića zanemarena. Iskustvo koje se uzima u obzir nije čulno, ono odmah pripada nekom višem svetu. Duh čeveka se vremenom približava tom nečulnom: `Svoje duhove osećamo blizu/ Večitih nikad netaknutih gora.` Gore netaknute na načinna koji je to slučaj sa `zagonetkom stvari` iz Unutrašnjeg dijaloga. One nisu nešto što pojedinac nije dostigao, već nešto što nikada nije dostigao. O tome svedoči ovo `mi`. Zatim slede sasvim helderlinovski stihovi: `Pokret bogova vasiona sluti/ Ali on još ne dolazi.` Smrt o kojoj se govori na kraju svedoči o tome da oni nisu ni došli. Najzagonetniji je završetak pesme: `Oko duhova naših, koji čile,/ Oreoli se uzvišeni pale`. I po cenu mogućeg učitavanja usudiću se da protumačim kraj, a time i celu pesmu. Oreoli koji se pale nisu oreoli bića koja su došla do suštine. Vizija kojom se smrću osvetljava i osmišljava život nije ni neobična, ni nova. Čini mi se da se iz Srezojevićeve pesme može izvući jedan dublji sloj značenja. Te duše, koje su težile nečemu višem, ne dosežući ga, postaju sveci, uzori na koje se treba ugledati. To je Smisao života. Ne — postići cilj, već samo `kucnuti u zvono`. U njega treba da kucne `pokolenje svako`. Oni koji su kucali pre, na to pozivaju. Oni koji će doći — imaće `nas` kao uzore, svece. Jednom rečju, za Srezojevića je ispunjen, uzoran, pravi ljudski život samo onaj koji je ispunjen čežnjom za nečim višim. Bezimena pesma prati ljudski poraz u tom životu, ali tom porazu daje status uzornog poraza i jedinog mogućeg smisaonog života. Ne osmišljava se život smrću, već obrnuto, u smrti se dobija oreol za takav život. Ukoliko se `mi` razume kao apsolutno `mi`, kao celokupno čovečanstvo, onda se taj cilj može shvatiti i kao cilj čovečanstva. Ne, dakle, doći do nečega konkretnog i ostvarenog, već večno težiti onom najdubljem i nedostižnom.

avangarda, retko izdanje, bibliofilsko izdanje, moderna
KC
67243853 Dušan Srezojević - ZLATNI DASI (1. izd., 1912) retko!!!

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.