ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Tematika: Istorija
Jezik: Nemački
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Autor: Strani

Berlin 1939
tvrde korice 254 str
odlično očuvana
pisana staro/nemačkim - gotikom


Рудолф Стратз
Рука Фатме

Да ли је песнику дозвољено да приказује садашњост? Шта је за нама само годину и по или две и још увек се протеже у време великог рата?
Или треба веровати позиву уметничких судија: Не! Време је још увек преблизу. Превелика. Морате да ћутите.
Сви смо до сада сами ћутали! Од дана када је избио рат, сви су вероватно одложили оловке. Неки писци су се борили на терену. Другима, као Јоханнитеру, медицинским сестрама, аутомобилистима, ратним извештачима, који су неко време генерално примани на фронт, било је дозвољено да упију чудовишни спектакл најмонструознијег рата од свих народа и времена на Западу и Истоку. Ја сам био један од последњих.
А код куће је свако од нас видео другу, не мање огромну слику: други немачки фронт, фронт жена и научника, радника и штедиша.
А споља видимо непријатеља: најбесрамнија лаж у светској историји, Енглеска, најсрамнија издаја у светској историји, Италија, најсрамнија
Дестилерија убистава која је Русија, сатански бес Француска. Видимо да су Немци стављени ван закона по целом свету, чули смо за масовну глад, која је требало да доврши касапљење сенегалског црнца на највеће цивилизоване људе на свету. Гушило нас је гнушање према човечанству, од којег нас је у светом бесу ослободила само помисао на Немачку.
И да ли треба да ћутимо о свему овоме?
„Ма не!“, Каже критички германиста. „Само полако! Удаљеност! Удаљеност! За пет година - или за десет - или за тридесет - у зависности од тога - удаљеност од ствари и страсти биће довољно велика да створи зрело уметничко дело! `
Да, доврага, је ли спокојство једина сврха уметности? Моћ мржње, снага љубави ништа? Оно што сада сви ми доживљавамо у себи свим влакнима душе у рикању сумрака народа и преокрета света, шта споља говори са хиљаду ватрених језика на бојном пољу и код куће звони на хиљаду црквених звона? О чему сви мисле, за шта сви дишу, о чему сви говоре: само песник не?
Али, претпоставимо: уметнички судија би био у праву: Шта да радимо сада у међувремену до исправне књижевне дистанце?
`У међувремену? Боже мој - врло једноставно: Изаберите своје тканине из времена пре рата као и раније! `
Време пре рата? Када је то заправо било? Трљаш очи: осећај је као век. Није заправо битно колико је давно било. Све је постало тако другачије. Тако ново. Тако огромно. Људи иза немачке фонтане младости 4. августа - то више нисмо ми! Ми смо далеко изнад њих ...
Другим речима: Свако ко описује период пре 1914. године пише историјски роман. Историјски романи нису свачија чаја чаја, поготово сада када историја сама хода земљом.
Вратимо се садашњости! У стидљивом и колебљивом страхопоштовању, писац стоји пред округлом сликом запаљене земаљске кугле, која превазилази било коју меру ока и ума човека, и од почетка каже себи, ако жели да покуша да ухвати делић слике:
„Неадекватни, ево догађаја!“
Да, наравно: Неадекватно, комадно ће бити све оно што они који су видели време и рат могу сада да обликују. Не може ништа друго него да из себе извуче максимум. Мора да покуша, од свог бића, свог погледа на свет, својих утисака, да добије угао посматрања где му се, кроз сноп одозго, спољни свет одражава једнако јасно као и непријатељски положај у телескопском телескопу.