ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

1927.

retko u ponudi

Nenad Mitrov[i] se ubio u noći između 6. i 7. jula 1941. najverovatnije pred zoru, samo nekoliko sati pre saslušanja, četvrtog po redu, zakazanog za 8 ujutru. Prethodnog dana, u nedelju, ručao je kod rođaka, a popodne je, kako beleži Mladen Leskovac u svom Sećanju na Nenada Mitrova, proveo u svom stanu. „Nije išao nikome i nije puštao nikoga k sebi”. Tokom noći napisao je tri pisma: jedno policiji, drugo rođacima, treće Tonki Vasiljević. Čitao je ili pokušavao da čita: na stolu je nađena rasklopljena knjiga Kostolanjijevih novela; prebirao je po knjigama, sređivao rukopise i pribor za pisanje, koji je inače uvek držao u redu, i pušio. U porculanskoj činiji za voće, koja mu je služila kao pepeljara, izrastao je te noći, pod morem dima, čitav jedan razgranat sprud od zgnječenih opušaka, palidrvaca i pepela. Bilo je verovatno oko tri iza ponoći kada se Mitrov svukao u pižamu, i veliku naslonjaču, koju je nekoliko meseci ranije kupio na smrt bolesnoj majci, dovukao u kupatilo i postavio pred mali plinski rešo. Navukao je gumenu cevčicu na čeličnu šipku gasnog sprovodnika, obliznuo je i – udahnuo. Vazduh u malom stanu bio je toliko zasićen ugljen monoksidom da ni vatrogasci, tokom prepodneva, nisu smeli da uđu bez gas-maski.

Zašto se ubio Nenad Mitrov?

Mladen Leskovac, sećajući se poslednjeg susreta sa njim, kaže: „O samom povodu svojih odlazaka u mađarsku policiju jedva da je hteo reći reč-dve nejasnog objašnjenja; možda više nije ni umeo; ali od početka kao da je odmah shvatio sve najtragičnije, i jednako ponavljao kako on ovo neće moći preživeti: jedan policajac-Mađar, mađarski doctor iuris utriusquae, gumenom palicom mu je pretio i udario ga, a Nenadu je bilo stid priznati da je otrpio udarac i poniženje”. Izgledalo je, dakle, da Mitrov, ni pred četvrto saslušanje, nije znao zašto ga pozivaju, a da policija uporno zamagljuje svoje razloge i namere. Od Mitrova se nešto tražilo: očekivalo da nešto prizna. Ali šta?

Leskovac je, zapisujući svoja sećanja posle rata, pretpostavljao da je saslušanje njegovog prijatelja moralo biti u vezi sa traganjem Pavelićeve, a u sprezi sa njom i Hortijeve policije za Mitrovljevim sinovcem, zagrebačkim studentom hemije i pesnikom Viktorom Rozencvajgom koji je ubrzo uhvaćen i streljan. Činilo se da Mitrov ništa ne zna o ilegalnim aktivnostima svog rođaka, a da policija nikako ne veruje da on ne zna, pa da je sve to nekakav fatalni „splet nesporazuma”.

I Bogdan Čiplić, u svom Sećanju na Nenada Mitrova objavljenom deceniju nakon Leskovčevog, glavni razlog samoubistva vidi u postupanju okupacione policije prema Mitrovu. Tvrdi, pritom, da je Odeljenje za kontrolu stranaca, takozvana „Kontrašpijunaža”, tražilo od Mitrova spisak novosadskih intelektualaca, antirežimski nastrojenih, i taj svoj zahtev propratilo uobičajenim drastičnim pretnjama, računajući da Mitrov kao ranjiv, nesrećan čovek neće imati snage da se odupre. Mitrov je, po Čiplićevom svedočenju, odluku o samoubistvu doneo već nakon prvog saslušanja, ali se dvoumio u pogledu sredstva. Kada od svog prijatelja doktora Poštića nije dobio tra

...
judita šalgo



MITROV, NENAD
(Vukovar, 28.04.1896 — Novi Sad, 07.07.1941)


Pravo ime Alfred Rozencvajg (Alfred Rosenzweig). Potiče iz jevrejske lekarske porodice. Pesnik. Filosofiju i klasičnu filologiju završio je u Gracu (Austrija) i Zagrebu.

Ispovedni liričar kod koga se sentimentalne note prepliću s iskazima snažne autoironije, dok se svet daje kao slika ispresecana aluzijama i simbolima što prirodu, čoveka i savremeno društvo sjedinjuju s opštim značenjima ranih i dalekih kultura.

Životnu ukletost (grbavac od rođenja) nadoknađivao je plemenitošču i izuzetnim obrazovanjem (zbirke pesama `Dve duše`, 1927; `Kroz klance jadikovce`, 1928; `Tri prema jedan za poeziju`, 1934: sa još tri pesnika). Živeo je i stvarao u Novom Sadu.

Mađarski okupator zamenio ga je s njegovim sinovcem Viktorom Rozencvajgom, skojevcem za kojim je bila raspisana ustaška poternica, i podvrgao ga ispitivanju i mučenju tražeći spisak komunista koji on, i da je hteo, nije mogao da im da.

Pretpostavivši časnu smrt poniženjima hortijevskog islednika, umesto četvrtog saslušanja izabrao je plinsku cev, stavio je u usta i odvio gas.

Autor teksta nepoznat


* * *

NENAD MITROV, pseudonim zloslutno prikriva identitet Jevrejina pred nadolazećom nacističkom olujom Alfred Rozencvajga rođenog 1896. godine koji je pripadao pesnicima tridesetih godina dvadesetog veka. Porodica Rozencvajg je iznedrila dva pesnika, pa kao što njegov sestrić Viktor stvara pod pseudonimom, tako i Alfred svoj književni izraz oblikuje pod imenom Nenad Mitrov. Pesnikov portret najplastičnije je dočarao njegov savremenik Mladen Leskovac u eseju `Sećanje na Nenada Mitrova`. Opisao ga je kao čoveka bogatog unutrašnjeg bića i neprestano gladnog znanja, opisao ga je kao intelektualca `koji je zbog Leopardija naučio italijanski, zbog Bodlera francuski, bio je uronjen u antičku poeziju i izučavao je budističku misao i pesništvo`. Tog pesnika i humanistu, izabrao je okupator za žrtvu svog napada na čovečnost. Tragajući za pesnikovim sestrićem Viktorom, uputio je pesniku ultimatum: ili da bude mučen i ubijen ili da sastavi spisak novosadskih intelektualaca, komunistički opredeljenih. Pesnik je izvršio samoubistvo, udahnuvši otrov iz gasnog rešoa.

Pesničko delo Nenada Mitrova ostalo je obavijeno velom tame. Zastupljen u Antologiji novije lirike Sime Pandurovića, kao i u Antologiji srpskohrvatske posleratne lirike Đure Gavele, prevođen na mađarski i poljski, ostavio je književno nasleđe, koje je izmicalo oku kritičara i tek ponekad bilo predmet interesovanja. Pet knjiga poezije i proze ostalo je u rukopisu, a zbirke Dve duše (1927), Kroz klance i jadikovce (1928), kao i ciklus Bespuće crnoga spruda, u zbirci Tri prema jedan za poeziju (kolektivno poetsko istupanje koje je okupilo tri pesnika: Nenada Mitrova, Žarka Vasiljevića, Mladena Leskovca i jednog prozaistu: Dušana Mikića, dopunjeno ilustracijama Aleksandra Kumrića, objavljeno 1934. godine), obuhvata poeziju umerenog modernizma. Ovu poeziju Jovan Deretić ocenjuje kao `napor` pesnika `da svoj lični udes uzdigne do metafizičke pobune protiv sudbine..` U novije vreme Dragana Beleslijin se bavila delom ovog pesnika i uspela da objavi njegovu pesničku voluminoznu zaostavštinu, pod naslovom, Pozno bilje. dkv.org.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361





Nenad Mitrov / Alfred Rosenzweig (1896—1941)
« Odgovor #1 poslato: Novembar 25, 2017, 11:50:33 pm »
*

PESNIK NENAD MITROV


Kada prođete jednom uličicom u Novom Sadu, možda ćete se osvrnuti na tablu sa njenim nazivom. Većini anonimno, na prvi poged ne tako značajno ime, krije jednu tragičnu ljudsku, pesničku sudbinu. Kao što se on skrivao u svojim stihovima i u njih ušuškavao svoju krhku dušu, tako je pseudonim, Nenad Mitrov, zloslutno prikrivao identitet Jevrejina pred nadolazećom nacističkom olujom. Alfred Rozencvajg rođen je 1896. godine i pripada pesnicima tridesetih godina dvadesetog veka. Porodica Rozencvajg je iznedrila dva pesnika, pa kao što njegov sestrić Viktor stvara pod pseudonimom, tako i Alfred svoj književni izraz oblikuje pod imenom Nenad Mitrov. Nežne građe, grbav i bolešljiv, po dolasku okupatora 1941. godine, biva otpušten iz državne službe i nemilosrdno primoran na težak fizički rad. Pesnikov portret najplasičnije je dočarao njegov savremenik Mladen Leskovac u toplom, prijateljskom eseju `Sećanje na Nenada Mitrova`. Opisao ga je kao čoveka bogatog unutrašnjeg bića i neprestano gladnog znanja, opisao ga je kao intelektualca `koji je radi Leopardija naučio italijanski, radi Bodlera francuski, sav bio uronjen u antičku poeziju i, kao valjda niko kod nas, predao se bio izučavanju budističke filosofije i pesništva`. U tom zapisu možemo doći do najsitnijih detalja vezanih za pesnika tragične sudbine, ali manje vezanih za njegovo delo a više kao omaž čoveku meke, lirske duše. Tog pesnika i humanistu, Jevrejina izranjavljene duše, izabrao je okupator za žrtvu svog napada na čovečnost. Tragajući za pesnikovim sestrićem Viktorom, uputio je pesniku ultimatum: ili da bude mučen i ubijen ili da sastavi spisak novosadskih intelektualaca, komunistički opredeljenih. Pesnikov odgovor je bio jasan, izvršio je samoubistvo, udahnuvši otrov iz gasnog rešoa.

Pesničko delo Nenada Mitrova ostalo je obavijeno velom tame. Zastupljen u Antologiji novije lirike Sime Pandurovića , kao i u Antologiji srpskohrvatske posleratne lirike Đure Gavele , prevođen na mađarski i poljski, pesnik je ostavio književno nasleđe, koje je izmicalo oštrom oku kritičara i tek ponekad bilo predmet nečijeg interesovanja. Čak pet knjiga poezije i proze ostalo je u rukopisu, a zbirke Dve duše (1927), Kroz klance i jadikovce (1928), kao i ciklus Bespuće crnoga spruda, u zbirci Tri prema jedan za poeziju (uzbudljivo kolektivno poetsko istupanje koje je okupilo tri pesnika: Nenada Mitrova, Žarka Vasiljevića, Mladena Leskovca i jednog prozaistu: Dušana Mikića, dopunjeno ilustracijama Aleksandra Kumrića, objavljeno 1934. godine), obuhvata poeziju umerenog modernizma, bliskog orijentaciji neoromantizma, te iako pripada generaciji prvih modernista, svoju punu zrelost dostiže znatno kasnije, na izmaku modernizma ili u postmodernističkom periodu. Ovu poeziju Jovan Deretić kratko ocenjuje kao `napor` pesnika `da svoj lični udes uzdigne do metafizičke pobune protiv sudbine, napor koji se slama u izražajnoj sputanosti`. Vrlo intimna, samooslobađajuća lirika duše, opterećena formom i metrikom, iako odbačena i zaboravljena u nauci o književnosti zaslužuje pažnju, jer uprkos svim manama, jačina i potresnost pesničke reči uvek može pronaći svoj put.

Sudbina duha u tamnici tela

Nenad Mitov shvatao je poeziju kao stvar najličnije ispovesti. Ta izvesna doza potrebe za samorazgolićavanjem je prisutna u svim njegovim značajnijim pesmama. Svoj udes pokušava odbaciti kroz ispoved u pesmama, pa baš kao što zmija odbacuje svoju košuljicu, on pročišćenje doživljava u stihu. Kaže za sebe da nosi na `hrbatu guju` koja truje svest `gnusnim sokovima` i `grdnom formom` a on je nikada neće znati ukrotiti.

Prva zbirka pesama je vidno drugačija od ostatka njegove poezije. Već u predgovoru pod nazivom Dubine, možemo to da naslutimo. Posvećena `senima jedne mrtve iluzije` Mariji Aleksandrovnoj, koja poput Beatriče postaje lajtmotiv zbirke. Otkriva nam pesnik, u obraćanju `gospi`, niti svoje autopoetike. Sav u duhu salonske konverzacije, u stilu kurtoazno-sentimentalističke poetizacije, stvarajući lik dučićevski idealne drage, Mitrov postavlja temelje i svom potonjem pesništvu. Opravdavajući sebe, odnosno svoju poeziju, koja je lišena nadahnuća i `životvornog uticaja jedne centralne zračne vizije` pesnik pribegava `veštačkim sredstvima` udešavanja, komponovanja. Zaista, njegova poezija je opterećena formom, a pesnik, majstor na mučnom poslu ritma i rime, oprobao se u velikom broju pesničkih oblika. Slike i epiteti, rime i bleštave reči, predstavljaju osnovno sredstvo pesnika u borbi protiv praznine i utučenosti. Na taj način događaje, koji ga razapinju, ublažava u, kako sam priznaje, manirističkoj formi, izazivajući katarzu u pesničkom subjektu. Da bi pevao, pesnik uzima masku, kojom prekriva jad, bez koje bi njegove pesme bile `sam vrisak i jauk` ili `sam užas i haos`. U obraćanju gospi, objašnjava `razorno delovanje svirepe ironije` jer bol zapoveda vidljivu, čulnu reprodukciju ali njena strahovita suština sputava se u adekvatnom izrazu. Upravo u ovom predgovoru leži pesnički manifest, koji objašnjava odsustvo harmonije u njenom ispoljavanju, jer pesnik je u rascepu između poezije i vlastitih osećanja, a ono što ujedinjuje sve pesme jeste prisustvo bola i pesimizma u svakom stihu. Radomir Konstantinović, jedan od retkih kritičara koji je pisao o Nenadu Mitrovu, ocenjuje njegov izraz kao formalno cerebralan i racionalno suzdržan. Ta cerebralnost je, po Konstantinoviću , proizvod zazora od stihije pesnikovih osećanja, i zaista, poezija je za Mitrova, reprodukcija sopstvenog užasa, zahtev bola da bude izražen u što adekvatnijem obliku. Konstantinović ističe da je Mitrov pisao poeziju koja je veoma često, krajnje banalni sentimentalizam osuđen na ironisanje tj. sentimentalističko-ironičarsko ispovedanje, čiji govor je pseudo-ispovedni, neka vrsta maskiranja ili utapanja vriska i užasa u sentimentalističko-ironičarsku frazu. U banalnost, patetiku i sentimentalističku frazu Mitrov uranja, i to se pre svega odnosi na zbirku Dve duše, koja sadrži stihove kao što su: Ponoćni pozni je čas/ Duša mi pohađa vas, Vetrić pirka./ Mesec žmirka. O, samo jedanput daj da se spoje/ srce moje i srce tvoje u jedinstven otkucaj!, Ceo jedan dan/ Cvetao je san./ A kad stiže veče/ Java opet steče/ Svoju staru vlast,/ I slomi san i slast., Ja sedim kraj peći. I duša mi zebe./ Ja mislim na tebe. Ja mislim na tebe!. Običnog čitaoca ova pesnikova gubljenja u bljutavo banalnim stihovima poznoromantičarskog sentimentalizma, mogu zavarati. Sentimentalizam Nenada Mitrova, koji zavodi putem anahrone konvencionalnosti, potom i napori da ostane objektivan, ukazuju na zazor od vlastite osećajnosti. Ljubav Nenada Mitrova nije telesna, ne zbog toga što njegova gospa pripada drugome tj. zbog moralnih konvencionalnosti, nego zbog pesnikovog zazora, ne samo od osećajnosti već i od vlastite telesnosti. Za njega je telo izvor patnje i uzrok samoće i prema njemu ima negativan odnos. Ono ga sprečava u ispoljavanju ljubavi pa je zbog toga prinuđen na metafizičku ljubav, duhovno, gotovo prijateljsko traženje onoga ko će ga razumeti, pa otuda i naziv zbirke Dve duše, jer pesnik traži baš ovakvo približavanje. Na više mesta u zbirci Dve duše mogu se pronaći stihovi koji to potvrđuju:

I obuzeta jezama samoće,
Zaželećeš da vaskrsneš moj lik
Koji obeležen beše svim znacima ružnoće,
Jer ćeš tada znati:
Da je ispod krova
Izvitoperena, trošna i trula,
Prebivala jedna duša puna plemenitih snova,
Duša koja bi jedina htela,
I mogla, Tebi dati
— u prkos tela,
U prkos čula —
Zadovoljstva neizmerna.

Pesma Srce takođe sadrži stihove koji potvrđuju da je telo izvor rugla, dok u pesmi Jalova biljka, prokletstvo takvog tela je posredovano na alegorijsko-simboličan način. Pesma sadrži četrnaest nejednakih strofa, sa refrenom Sumoran i pust je udes moj,/ Teško meni, bilci jalovoj koji se ponavlja deset puta. Evidentno je da je ovaj vešti versifikator, u pesmi načinio prestup, jer nakon osme strofe refren se gubi, da bi bio veštački nakalemljen na jedanaestu i četrnaestu strofu. Nakon osme strofe ritmički obrazac se raspada, stihovi su kraći, vizuelno-muzički intenzitet se osetno smanjuje, a racionalnost se uvećava. Romantičarska, alegorijsko-simbolička interpretacija zla (romantizam noćne jeze, koji obnavlja mitologiju vukodlaka, kužnih bara, zmija i gmaza, fosforastih isparavanja, slepih miševa, sove i ćuka) nije za Nenada Mitrova, sredina izbavljenja, jer on nije telo u svetu mefita, nego telo među telima drugih ljudskih bića, zbog toga dolazi do krize pesničkog sistema i potpunog pesničkog pada. Sistem romantičarske simbolizacije udesa ne pružaju mogućnost Nenadu Mitrovu da se u potpunosti izrazi, zbog toga on naglo prelazi u anti-poetsku racionalnost koja govori a ne peva (iako se pretvara da peva). U poslednjoj strofi zaključujuće Elem iz banalno-rasejanog ćaskanja, nosilac vulgarnosti i banalnosti, nešto prizemno, tuđe duhu refrenskih stihova pesme Jalova biljka, iskazuje nemoć Nenada Mitrova za romantičarsku interperetaciju sopstvenog udesa. [...]

Autor: Kristina Lapajne