ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Izbor i redakcija: Svetislav Stefanović
Izdavač: Srpska književna zadruga (Beograd) [kolo 44, knj. 306; kolo 45, knj. 307]
Godina: 1943, 1944
Pismo: ćirilica
Broj strana: XXII + 278 + 316
Povez: tvrd
Visina: 20 cm
Stanje: ★★★★☆

Bez tragova pečata, potpisa ili drugih vidova korišćenja.

↓ Više o autoru i samim knjigama ↓

◆ O knjigama ◆
Knjige su štampane u Beogradu za vreme nemačke okupacije Srbije. Komunističke vlasti su knjige neposredno nakon oslobođenja Beograda od nemačke okupacije stavile na indeks, a Svetislava Stefanovića, predsednika Srpske književne zadruge, streljale 1944. godine, koga su proglasili za neprijatelja naroda i ratnog zločinca. Primerci ovih knjiga su sistematski uništavani zbog prethodno navedenih razloga i posledično su veoma retki.

◆ O autoru ◆
Svetislav Stefanović (1. novembar 1877, Novi Sad — novembar 1944, Beograd) je bio pesnik, kritičar, prevodilac, esejist, dramski pisac, lekar i apologeta fašizma i rasizma u međuratnoj Jugoslaviji.

Svetislav Stefanović je po profesiji bio lekar, osnivač je Katedre za patologiju, a bio je predsednik i osnivač Jugoslovenskog lekarskog društva. Učestvovao je u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, više je puta odlikovan. Bio je predsednik Srpske književne zadruge.

Dolazak nacionalsocijalista na vlast u Nemačkoj uticao je na Stefanovića da se odrekne svojih dotadašnjih shvatanja i prihvati ideje koje su dolazile iz Italije i Nemačke. Svoju fazu apologete fašizma Svetislav Stefanović je započeo 1934. serijom članaka u Vremenu o renesansi nacionalizma u Evropi. U ovoj seriji članaka Stefanović je od 1935. počeo da zagovara superiornih rasa, iako je samo godinu dana ranije tvrdio da ne postoje superiorne i inferiorne rase. Smatrao je opravdanim akciju spaljivanja knjiga u Hitlerovoj Nemačkoj.

Na mestu predsednika SKZ se za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu bio je jedan od glavnih oslonaca nemačke propagande. Zalagao za izmenu književne i kulturne delatnosti SKZ u cilju favorizovanja nemačke literature „kao jednog od glavnih izvora iz koga će se crpeti ono najbolje, najkorisnije za srpsku kulturu“. Objavljivao je propagandne tekstove u korist Nemaca i Nedića. Zameralo mu se to što je 1937. godine preveo Musolinijevu knjigu O korporativnoj državi. Streljan je 1944. godine je kao neprijatelj naroda i ratni zločinac.

◆ Književni rad Stefanovića ◆
„Najplodniji među novim pesnicima srpskim jeste Svetislav Stefanović.— Javio se krajem devedesetih godina, i za desetak godina dao je nekoliko knjiga pesama, eseja, skica, prevoda. U Mostaru (1903, 1904, 1905), izišle su tri knjige njegovih Pesama; iz tih ranijih zbirki stihova, iz doba od 1902. do 1912, probrao je kao neku malu antologiju Sunca i senke (Beograd, 1912). 1911. izišla je u Novom Sadu njegova drama Sukobi, 1904, u Mostaru, zbirka proznih radova Skice. Prevodio je dosta iz engleskih pesnika, Bernsa, Bajrona, Šelija, Edgara Poa, Tenisona, Svinberna, Rosetija, Vajlda, itd. 1907. izišla je u Mostaru jedna sveska njegovih književnih ogleda Iz engleske književnosti (o Šekspiru, o `Novoj renesansi`, o Danteu, Gabrielu Rosetiju, o Aldžernonu Čarlsu Svinbernu). Stefanović je dosta prevodio iz Šekspira, u stihu. Tako: Julije Cezar (Mostar, 1902), Magbet (Mostar, 1903), Mletački trgovac (Mostar, 1905), Mnogo vike ni oko šta (Mostar, 1906). Od Edgara Poa preveo je Dve pripovetke (U Molstremskom vrtlogu i Istina o g. Valdemaru, Mostar, 1902).

Stefanović ima izvesnih dobrih osobina. On ima veliku duhovnu radoznalost, retku vrednoću i radnu snagu, dosta široko književno obrazovanje. Lekar po struci, kao posledicu svog prirodnjačkog obrazovanja, on ima i širih opštih ideja kojima često izlazi iz uskoga kruga osveštanih pesničkih tema. Stojeći pod uticajem engleskih pesnika, on ima i novije pesničke motive i originalniji pogled na svet. Širok panteizam, velika ljubav ka prirodi i saosećanje svetskoga života, često izražavano sa snagom i akcentom, odlikuje njegove najbolje stvari. Ali Stefanović ima mana koje vrlo jako opominju na Lazu Kostića, čiji je on obožavalac i jedan od vrlo retkih branilaca. Osećajući izvesnu originalnost u sebi, on hoće da bude originalniji no što jeste, usiljava se da bude dubok i simboličan i ispada mutan, zamršen i nejasan, i u celini ostaje težak za čitanje. Stihovi su mu uglasti i tvrdi, `pesničke slobode` nedopušteno velike, jezik neizrađen i nesiguran. Njegovi pokušaji da se potpuno oslobodi ranije srpske versifikacije i da stvori novu, slobodniju versifikaciju, nisu uspeli. Uopšte, on je jedan od onih pisaca koji više hoće no što mogu, i njegove književne ambicije nisu u skladu sa njegovim književnim sposobnostima. Kritički i dramski pokušaji su mu sasvim slabi, i odaju oskudicu ravnoteže u duhu i mere u ukusu.”

Jovan Skerlić: ’Istorija nove srpske književnosti’

Više o Stefanoviću na sledećem linku:









{KTJ20.020}