pregleda

Nikolaj Velimirovic - Misli o dobru i zlu 1923 god.


Cena:
3.990 din (Predmet nije aktivan)
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
Pouzećem
Lično
Grad: Novi Sad,
Novi Sad
Prodavac

Askeza (1305)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

99,74% pozitivnih ocena

Pozitivne: 2533

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Tematika: Religija i duhovnost
Jezik: Srpski

Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stanju!

Prvo izdanje!
Retko u ponudi!


Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički.

Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956.

Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena.


Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni.[1]

Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme.

Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje.

Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao.

Učitelj
Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove.


Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju.

Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[2] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“).

Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909).

Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija Njegoševa“.

Suplent Bogoslovije
Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme.[3]

Besednik
Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana.

Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje.

Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života.

Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj
Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao.

Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama.

No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[4], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške).

Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije.

Duhovna delatnost
Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima,[5]

Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji.

Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije.

Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav.[6]

Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.[7][8]

Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata
Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem.[9]

Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[10] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču.

Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[11] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem.[11] Putuovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd....

Ne saljem u inostranstvo!
Dobro pogledajte fotografije, da ne dodje do nekog nesporazuma!
Tu sam za sva pitanja!
Knjige saljem nakon uplate!
POUZECEM SALJEM SAMO CLANOVIMA BEZ NEGATIVNIH OCENA!!!! Takodje ne saljem clanovima koji su novi tj. bez ocena!!!

Predmet: 54207247

LimundoGrad d.o.o. koristi kolačiće koji su potrebni za pružanje usluga u svrhu statistike, sigurnosti, kao i utvrđivanja interesovanja korisnika i može ih deliti sa trećim licima u svrhu analize i marketinga. Više informacija.