pregleda

O uslovima uspeha: pisma srpskoj trgovačkoj omladini


Cena:
3.490 din
Želi ovaj predmet: 5
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: BEX
Pošta
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
PostNet (pre slanja)
Ostalo (pre slanja)
Pouzećem
Lično
Grad: Novi Sad,
Novi Sad
Prodavac

H.C.E (3326)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

99,67% pozitivnih ocena

Pozitivne: 5536

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

Tematika: Ostalo
ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

RETKO!!!
Čed. Mijatovića
Pravoga člana Kraljevske Srpske akademije
1909. Nova štamparija Davidović

kao na slikama jako dobro stanje


Čedomilj Mijatović (Beograd, 5/17. oktobar 1842 — London, 14. maj 1932) je bio srpski ekonomista, književnik, istoričar, političar i diplomata, jedan od najznačajnijih liberala. Šest puta je bio ministar finansija kneževine/kraljevine Srbije, tri puta ministar inostranih poslova, kandidat za najviše crkvene položaje i predsednik Srpske kraljevske akademije.

Čedomilj je rođen 17. oktobra 1842. godine u Beogradu. Otac Milan, rodom iz Jaska u Sremu, bio je profesor zemljopisa i istorije u Kragujevcu i prvoj beogradskoj gimnaziji Beogradu, do smrti 1853. godine. Majka Kristina – Rahela iz Velikog Bečkereka je bila španskog porekla.

Završio je Licej 1862. i zatim proveo tri godine na studijama u Minhenu, Lajpcigu, Cirihu i Beču. Tada se oženio Engleskinjom Elodijom Loton.

Od 1865. do 1869. je predavao političku ekonomiju (prvo kao suplent, pa od 1866. godine redovni profesor[1]) na Velikoj školi. Potom se zaposlio u državnoj upravi, na mesta viših činovnika: bio je sekretar beogradskog trgovačkog suda, član Ustavnog odbora 1869. (zalagao se za opšte pravo glasa i dvodomni parlament) i načelnik u Ministarstu finansija. Bio je blizak Jovanu Ristiću i liberalima.

Prvi put je postao ministar finansija 1873. godine, drugi put 1875. godine, a u međuvremenu bio je sekretar mladog kneza Milana, za koga se tada jako vezao. Iz liberalne stranke prešao je tzv. mladokonzervativcima, posle kojeg ga je vlada, u kojoj je Jovan Ristić bio predsednik, penzionisala 1880. godine. U srpsko-turskom ratu 1876-1877. bio je intendant Ibarske vojske i odlikovan.


Potpisnici Bukureškog mira
Zlatno Mijatovićevo vreme su 1880-te godine. Sa prijateljima je osnovao Naprednu stranku kojoj je knez Milan poverio formiranje vlade oktobra 1880. godine u kojoj je Mijatović izabran za ministra finansija i inostranih dela. Program vlade je bila modernizacija Srbije u svakom pogledu, uz odbacivanje celog političkog nasleđa i izgradnju liberalno-demokratskih institucija po zapadnom uzoru. Mijatović je u te tri godine postavio temelje modernizacije tadašnje Srbije time što je organizovao sledeće važne poslove: sklapanje trgovinskih ugovora, izgradnja prvih železnica, pomoć knezu Milanu kod sklapanja srpsko-austrijske konvencije, uvođenje novih posrednih poreza, uzimanje zajmova u inostranstvu i osnivanje Narodne banke. Po padu vlade krajem 1883. postao je član Državnog saveta i poslanik. Posle srpsko-bugarskog rata 1885. godine je bio jedan od pregovarača o miru na mirovnoj konferenciji organizovanoj u Bukureštu. Ponovo je postao ministar finansija u periodu 1886-1887. godine, a u periodu 1888-1889. godine ministar finansija i spoljnih poslova i predsednik Srpske kraljevske akademije.

U Mijatovićevom životu prelomna su 1888. i 1889. godina. Jedna dvorska afera – povezana sa sukobom kralja Milana i kraljice Natalije i kraljevom abdikacijom - odvela ga je, praktično zauvek, iz Srbije. Od avgusta 1889, Mijatović je u Londonu, kao privatno lice. Tek četiri godine kasnije obnovio je veze sa bliskim prijateljima Stojanom Novakovićem i Milutinom Garašaninom.

Još jednom je, zakratko, postao ministar finansija 1894. godine, ali je opet došao u sukob sa kraljevima Milanom i Aleksandrom. Od 1895. do 1903. godine je bio ambasador, uglavnom u Londonu. Bio je član Senata iz 1901. godine. Po ustoličenju Karađorđevića 1903, Mijatovića su definitivno penzionisali. Ipak, pokušavao je da pomogne srpskoj vladi kod britanske, koja je bila užasnuta svirepim ubistvom poslednjih Obrenovića. Tokom Prvog svetskog rata već poluslepi Mijatović je prikupljao pomoć za srpsku vojsku. On je decembra 1918. godine u Londonu, upravnik tamošnje kancelarije Kraljevske-Srpske povlašćene trgovačke agencije.[2] Umro je u Londonu u devedesetoj godini, 14. maja 1932. godine.

Mijatovićeva politička orijentacija i religioznost[uredi]
Kao političar, bio je za oslonac na Austrougarsku, verujući da je to najbolji put za opšti napredak Srbije i ispunjenje nacionalnih ciljeva. Bio je, kao i svi naprednjaci, rusofob i protiv oslonca na Rusiju, jer je smatrao da je Rusija autokratska, klerikalna i imperijalna.

Mijatović je bio duboko religiozan čovek, pravoslavni hrišćanin. Pošto je sveštenike Srpske pravoslavne crkve smatrao nedoučenim, jer je smatrao da ne znaju odgovore na osnovna pitanja, prevodio je engleske religiozne tekstove kako bi Srbima približio veru, birajući one autore koji su bili prihvaćeni i u pravoslavnom svetu. Verovao je i u spiritizam i pisao o njemu, verovao je Kremanskom proročanstvu i nagoveštavao tragičan kraj samom kralju Aleksandru Obrenoviću; ipak, ova „vera“ je upitna, jer su kasnija istraživanja pokazala da je zapravo Mijatović, zajedno sa Perom Todorovićem, izmislio čitavo Kremansko proročanstvo radi opravdavanja razvoda kralja Milana od kraljice Natalije.[3]

Više puta je pominjan kao kandidat za visoko mesto u crkvenoj hijerarhiji. Tako su mu 1914. godine prestolonaslednik Aleksandar i Nikola Pašić ponudili mesto arhiepiskopa u Skoplju, nagoveštavajući mogućnost da postane i patrijarh onda kada Srbija dobije patrijaršiju. U prvi mah se zagrejao, pomišljajući šta jedan čovek modernih pogleda može da učini, ali je ubrzo odustao zato što je shvatio da ne treba da postane visoki jerarh čovek koji ne veruje u sve dogme pravoslavne crkve.

Istoričar i književnik[uredi]
CedomiljeMijatovicARoyalTragedy.jpg
Kao istoričar bio je u svoje vreme vrlo cenjen. Prve članke o staroj srpskoj trgovini objavljivao je još kao đak u časopisu `Vili`.[4] Pišući brojna dela iz političke i ekonomske istorije, Mijatović je krenuo neispitanim stazama: dok su se ostali istoričari njegovog vremena bavili klasičnim srpskim srednjim vekom, on je prvi u Srbiji pisao o Despotovini, o poznom vizantijskom carstvu, o starijoj ekonomskoj istoriji srpskog naroda (napisao je članak `Finansije srpskog kraljevstva` za Glasnik Srpskog Učenog Društva 25) i o srpskom XVI i XVII veku. Kasnije, sa pobedom kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji, pao je u nemilost kao pozni romantičar. Tako je Vladimir Ćorović presudio da je Mijatović sentimentalni romantičar koji ne vrši potrebnu kritiku izvora i koga često mašta ponese da učini generalizacije za koje nema dovoljno argumenata. Ostalo je pitanje da li je, pre potpunijeg objavljivanja izvora za stariju srpsku istoriju, Mijatović mogao da piše kao kasniji istoričari. Starije istroričare treba porediti sa njihovim prethodnicima i savremenicima, a ne sa mlađim naraštajima, što bi Mijatoviću donelo zaslužena priznanja za unapređenje istoriografije u Srba. Verovatno je u pravu Radovan Samardžić kada Ćorovićevu kritiku smatra nepravednom i tvrdi da je Mijatović ostao neostvareni velikan srpske istoriografije, koji je imao više i vrlina i mana. Najbolje delo mu je knjiga o Đurđu Brankoviću (Despot Đurađ Branković, 1880), koja se i danas koristi u ozbiljnim raspravama o tome vremenu. Treba pomenuti još dve knjige pisane na engleskom jeziku: A Royal Tragedy: Being the Story of the Assassination of King Alexander and Queen Draga of Servia (1906) i sopstvene memoare The Memoirs of a Balkan Diplomatist (1917) koji su 2008. prevedeni i objavljeni na srpskom jeziku pod naslovom „Uspomene balkanskog diplomate“.[5]

I kao književnik bio je u svoje vreme cenjen i popularan. Pisao je uglavnom istorijske novele sa prosvetiteljskom i patriotskom notom. Još kao student napisao je četiri novele, od kojih je najpoznatija Zeka kapetan, 1862. Među kasnijima najznatnije su Ikonija vezirova majka, 1891, i Kraljičina Anđelija, 1928. Zanimljiv je i putopis Carigradske slike i prilike, 1901.

Kao književnik prošao je još gore nego kao istoričar u retrospektivnoj proceni. Dok je još tokom 1890-tih godina bilo pozitivnih kritika i Akademijinih nagrada, novo pokoljenje književnih kritičara s početka XX veka nije imalo ni razumevanja, ni milosti prema Mijatoviću. Skerlić i drugi mlađi kritičari doživljavali su kao javljanje duha iz davnih vremena (Skerlić: Mijatović je “mučio i sebe i nas sastavljajući prašnjave, arheološke i muzejske priče”). Slobodan Jovanović mu je odao priznanje za dobar stil (“Čeda Mijatović ima divan stil, živo priča, fino opisuje i slika”), ali je zamerio neuverljivost likova i preterivanja sa fantazijom i osećajnošću za koje je smatrao da idu do prenemaganja. Pavle Popović nije kod Mijatovića cenio ni stil (“ko još danas tako piše?”) i savetovao mu je da se bavi istoriografijom ili prevodilaštvom, tvrdeći da bi trebalo da bude koristan tamo gde može, umesto što se “zabavlja” u književnosti. Zameran mu je davno prevaziđeni romantizam.

Danas se Mijatovićevo delo ne može naći u standardnim pregledima srpske književnosti. Ima, ipak, i drugačijih glasova (Predrag Protić), koji ga delimično rehabilituju i nalaze određene vrednosti u njegovom delu.

Kao pripadnik prvih, malobrojnih generacija srpske inteligencije, Čedomilj Mijatović je osećao odgovornost prema sopstvenoj zemlji i trudio se da doprinese prosvetljavanju najvećim delom nepismenog i neobrazovanog srpskog naroda. Ta prosvetiteljska crta navela ga je da piše istorijske studije i romane koji će, verovao je, podstaći interes za prošlost i razbuditi patriotizam naroda, čiji je duh, kako je smatrao, zamro. U svojim pismima iz Londona Mijatovića podučava srpsku omladinu kako da uspe u životu – poštenjem, radom, štedljivošću – onim klasičnim vrlinama koje su, kako je smatrao, odavno zaboravljene (O uslovima uspeha, 1892). Prevodio je sa stranih jezika, a poseban uticaj na srpsku intelektualnu publiku imala je knjiga Henrija Bekla Istorija civilizacije u Engleskoj iz 1871. godine u Mijatovićevom prevodu.

Bio je prvi Srbin izabran za počasnog člana Kraljevskog istorijskog društva u Londonu.[traži se izvor]

Ekonomista[uredi]
Pojedini kritičari su nepovoljno ocenjivali Mijatovićevo književno i istorijsko delo. Ocene Mijatovićevog doprinosa ekonomskoj nauci su pozitivnije, izuzev jednog razdoblja (1945—1989) nepopularnosti liberalnih doktrina, sve do onih koje Mijatovića svrstavaju u najbolje srpske ekonomiste. Najznačajniji konkretan doprinos Mijatovića je u tome što je uveo Srbiju na evropsko novčano tržište; postavio temelje mnogih korisnih institucija, među kojima su narodna banka, železnica, berza, dinarski i metrički sistem i akcionarska društva; zajedno sa prijateljima sproveo je, kako kaže Dragiša Stanojević, Srbiju u kapitalizam u vremenu u kome su mnogi pokušavali da je skrenu u patrijarhalni, agrarni socijalizam.

Na načelnom, teorijskom nivou Mijatović je bio liberal, jedan od retkih pravih liberala među viđenijim srpskim ekonomistima i društvenim misliocima uopšte. Glavno Mijatovićevo ekonomsko delo je Nauka o državnom gazdinstvu ili nauka o financiji, 1869. Za osnovne uslove najpotpunijeg ekonomskog napretka naveo je samo dve stvari: pravo slobodne ličnosti i pravo sopstvenosti. Ova dva prava daju najbolje motive za poslovanje i omogućuju veoma korisnu konkurenciju. I time je sve bitno rečeno.

Mijatović u svome liberalizmu nije bio usamljen. Gotovo svi ekonomisti u Srbiji njegove mladosti suštinski pripadaju liberalnom pravcu, kao Kosta Cukić, Vladimir Jovanović, Milovan Janković i Aleksa Spasić. A i državna vlast ne pokazuje intervencionističke namere, makar zato što, pošto se radi o autonomnoj provinciji Osmanskog carstva, nema na raspolaganju sve potrebne instrumente.

Liberalni ekonomisti iz zavisnih država dođu u probleme kada takva država postane nezavisna. Tada se suoče sa zaostalošću i, u najboljoj nameri, počnu da razmišljaju o tome kako bi se ekonomski napredak mogao ubrzati. I ne neočekivano, često potegnu za klasičnim arsenalom zaštitnih carina, industrijskih povlastica, državnih preduzeća, subvencija... Tako je Vladimir Jovanović podlegao iskušenju i založio se za zaštitne carine u vreme kada je Srbija pregovarala o trgovinskom ugovoru sa Austrougarskom. Mijatović je odoleo iskušenjima, iako je bio ministar, i ostao liberalan. Tvrdio je da tadašnji “protekcionski fanatizam” “izaziva samo sažaljenje” i za sebe i vladu rekao da “nismo protekcioniste” i da “ne verujemo da su visoke carine bezuslovno čarobno sredstvo kojim se industrija može da stvori, a još manje da su one čudotvorno sredstvo kojim se osigurava politička nezavisnost”.

Mijatović je bio uveren da preduzeće u državnoj svojini ne može biti jednako efikasno kao kada bi bilo u privatnoj svojini. I zalagao se za privatizaciju, pozivajući se na “narodno-ekonomne razloge, koji ištu da se ona prevedu u ruke privatnim privrednicima”. Smatrao je, prvo, da privatnik poseduje zdrav motiv povećanja kapitala, što država ne može imati, i, drugo, da državni službenici nemaju interesa da se, kao privatni vlasnici, brinu o poslu. “Time je narodno gazdinstvo opet u šteti u toliko u koliko mu izvestan kapital manje donosi no što bi inače moglo”.

Mijatović je verovao da je pogrešno mišljenje “da država treba da sama preduzme najvažnija i najveća preduzeća industrijska”, pošto je mislio da je dobro da se i pri osnivanju novih grana ostavi “privatnoj preduzimljivosti slobodna inicijativa”. Ali, ukoliko država mora ili želi da zadrži neka dobra u svome vlasništvu, Mijatović je sugerisao izdavanje u zakup privatnicima. Tako bi ekonomski rezultati bili bolji, jer bi svaki zakupac radio za svoj račun, pa će “u svom sopstvenom interesu gledati da istera što veći prinos”.

I u politici je Mijatović bio liberal. Naprednu stranku, čiji je Mijatović bio jedan od osnivača, često su opisivali kao vrlo konzervativnu. Postojali su i stavovi da je ona ipak kombinacija liberalnog reformizma i ograničene, konzervativne demokratije. Mijatović se pridružio simpatizerima Videla, prethodnicima Napredne stranke, tražeći garancije da će program biti liberalan. Dobio ih je, kao i mogućnost da u samom Videlu objasni svoju programsku poziciju. Kada je kralj Milan jednom prilikom želeo da stvori konzervativnu vladu, nije računao na Mijatovića, koji se, kako je kralj rekao, “ne bi dao za reakcionarne tendencije”.

Mijatović je bio potpuni romatičar kao književnik, a manji kao istoričar. Kao ekonomista i diplomata nije bio sentimentalan. Više od svega, Mijatović je bio evropejac i modernizator koji je pokušao, i u mnogočemu uspeo, da razumne evropske institucije uvede u zaostalu Srbiju. Savremenici ga počesto nisu razumeli, a mlađi naraštaji nisu ni znali ko je uveo njima tako prirodne institucije.

Verovatno je da je ne baš pohvalna ocena o Mijatoviću koja je dominirala većim delom XX veka bila, bar jednim delom, rezultat ishoda političkih borbi u Srbiji s kraja XIX veka, tj. da je pobednička radikalska struja bez prevelikog razmišljanja odbacila nasleđe svojih političkih protivnika i prethodnika, a time i tako oskudno srpsko kulturno nasleđe. Sa promenama 1903. godine nije odbačena samo jedna dinastija, već i ceo jedan svet koji je imao svoje vrline i svoje junake, među kojima Čedomilj Mijatović svakako ima svoje mesto.

Dodeljen mu je Kraljevski orden Belog orla, Orden Takovskog krsta, francuska Legija časti i niz drugih odlikovanja.[6]

tags:
Rotšildi, Trgovački glasnik, ekonomija, trgovina, Kraljevska Srpska akademija, Čedomilj Mijatović, Ciceron, Smajls, Isus Hrist...

DOK JE SEZONA VIRUSA KNJIGE MOŽDA NEĆEMO SLATI BAŠ SVAKI DAN
IMAJTE RAZUMEVANJA AKO POŠILJKA BUDE STIGLA KOJI DAN KASNIJE (Što ne znači da ne može stići i dan odmah posle narudžbine, zavisi kako se pogodi)

Našu kompletnu ponudu možete videti preko linka
https://www.kupindo.com/Clan/H.C.E/SpisakPredmeta
ukoliko tražite još neki naslov koji ne možete da nađete pošaljite nam poruku možda ga imamo u magacinu
Pogledajte i našu ponudu na limundu https://www.limundo.com/Clan/H.C.E/SpisakAukcija
Slobodno pitajte šta vas zanima preko poruka. Preuzimanje moguce u Beogradu, Novom Sadu i Sremskoj Mitrovici uz prethodni dogovor. (Većina knjiga je u Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu, tako da se najavite nekoliko dana ranije u slucaju ličnog preuzimanja, da bi knjige bile poslate u Beograd - ako Vam hitno treba neka knjiga za danas ili sutra, obavezno proverite prvo preko poruke da li je u magacinu u Beogradu da ne bi doslo do neprijatnosti).
Beograd: lično preuzimanje Žarkovo (kod pijace, preko puta Vera), eventualno centar ako nam se potrefe termini dolaska.
U Novom Sadu lično preuzimanje na Grbavici ili u centru po dogovoru.
Slanje nakon uplate na račun u Erste banci (ukoliko ne želite da plaćate po preuzimanju). Poštarina za jednu knjigu je uglavnom oko 120 - 150 din. Slanje vise knjiga u paketu tezem od 2 kg 290-305 din.

INOSTRANSTVO: Šaljem po dogovoru, ili po prijateljima ili autobusom, jer je poštarina od 700 do 3000 din. zavisno od težine knjige, ali ukoliko želite moguće je i poštom. U Beč idem često pa knjige mogu doneti lično.

Ukoliko kupujete više od jedne knjige javite se porukom možda Vam mogu dati određeni popust na neke naslove.

Sve knjige su detaljno uslikane, ako Vas još nešto interesuje slobodno pitajte porukom. Reklamacije primamo samo ukoliko nam prvo pošaljete knjigu nazad da vidim u čemu je problem pa nakon toga vraćamo novac. Jednom smo prevareni od strane člana koji nam je vratio potpuno drugu knjigu od one koju smo mu mi poslali, tako da više ne vraćamo novac pre nego što vidimo da li se radi o našoj knjizi.
Ukoliko Vam neka pošiljka ne stigne za dva ili tri dana, odmah nas kontaktirajte za broj pošiljke kako bi videli u čemu je problem. Ne čekajte da prođe više vremena, pogotovo ako ste iz inostranstva, jer nakon određenog vremena pošiljke se vraćaju pošiljaocu, tako da bi morali da platimo troškove povratka i ponovnog slanja. Potvrde o slanju čuvamo do 10 dana. U 99% slučajeva sve prolazi glatko, ali nikad se ne zna.

ukoliko uvažimo vašu reklamaciju ne snosimo troškove poštarine

Predmet: 43096225
RETKO!!!
Čed. Mijatovića
Pravoga člana Kraljevske Srpske akademije
1909. Nova štamparija Davidović

kao na slikama jako dobro stanje


Čedomilj Mijatović (Beograd, 5/17. oktobar 1842 — London, 14. maj 1932) je bio srpski ekonomista, književnik, istoričar, političar i diplomata, jedan od najznačajnijih liberala. Šest puta je bio ministar finansija kneževine/kraljevine Srbije, tri puta ministar inostranih poslova, kandidat za najviše crkvene položaje i predsednik Srpske kraljevske akademije.

Čedomilj je rođen 17. oktobra 1842. godine u Beogradu. Otac Milan, rodom iz Jaska u Sremu, bio je profesor zemljopisa i istorije u Kragujevcu i prvoj beogradskoj gimnaziji Beogradu, do smrti 1853. godine. Majka Kristina – Rahela iz Velikog Bečkereka je bila španskog porekla.

Završio je Licej 1862. i zatim proveo tri godine na studijama u Minhenu, Lajpcigu, Cirihu i Beču. Tada se oženio Engleskinjom Elodijom Loton.

Od 1865. do 1869. je predavao političku ekonomiju (prvo kao suplent, pa od 1866. godine redovni profesor[1]) na Velikoj školi. Potom se zaposlio u državnoj upravi, na mesta viših činovnika: bio je sekretar beogradskog trgovačkog suda, član Ustavnog odbora 1869. (zalagao se za opšte pravo glasa i dvodomni parlament) i načelnik u Ministarstu finansija. Bio je blizak Jovanu Ristiću i liberalima.

Prvi put je postao ministar finansija 1873. godine, drugi put 1875. godine, a u međuvremenu bio je sekretar mladog kneza Milana, za koga se tada jako vezao. Iz liberalne stranke prešao je tzv. mladokonzervativcima, posle kojeg ga je vlada, u kojoj je Jovan Ristić bio predsednik, penzionisala 1880. godine. U srpsko-turskom ratu 1876-1877. bio je intendant Ibarske vojske i odlikovan.


Potpisnici Bukureškog mira
Zlatno Mijatovićevo vreme su 1880-te godine. Sa prijateljima je osnovao Naprednu stranku kojoj je knez Milan poverio formiranje vlade oktobra 1880. godine u kojoj je Mijatović izabran za ministra finansija i inostranih dela. Program vlade je bila modernizacija Srbije u svakom pogledu, uz odbacivanje celog političkog nasleđa i izgradnju liberalno-demokratskih institucija po zapadnom uzoru. Mijatović je u te tri godine postavio temelje modernizacije tadašnje Srbije time što je organizovao sledeće važne poslove: sklapanje trgovinskih ugovora, izgradnja prvih železnica, pomoć knezu Milanu kod sklapanja srpsko-austrijske konvencije, uvođenje novih posrednih poreza, uzimanje zajmova u inostranstvu i osnivanje Narodne banke. Po padu vlade krajem 1883. postao je član Državnog saveta i poslanik. Posle srpsko-bugarskog rata 1885. godine je bio jedan od pregovarača o miru na mirovnoj konferenciji organizovanoj u Bukureštu. Ponovo je postao ministar finansija u periodu 1886-1887. godine, a u periodu 1888-1889. godine ministar finansija i spoljnih poslova i predsednik Srpske kraljevske akademije.

U Mijatovićevom životu prelomna su 1888. i 1889. godina. Jedna dvorska afera – povezana sa sukobom kralja Milana i kraljice Natalije i kraljevom abdikacijom - odvela ga je, praktično zauvek, iz Srbije. Od avgusta 1889, Mijatović je u Londonu, kao privatno lice. Tek četiri godine kasnije obnovio je veze sa bliskim prijateljima Stojanom Novakovićem i Milutinom Garašaninom.

Još jednom je, zakratko, postao ministar finansija 1894. godine, ali je opet došao u sukob sa kraljevima Milanom i Aleksandrom. Od 1895. do 1903. godine je bio ambasador, uglavnom u Londonu. Bio je član Senata iz 1901. godine. Po ustoličenju Karađorđevića 1903, Mijatovića su definitivno penzionisali. Ipak, pokušavao je da pomogne srpskoj vladi kod britanske, koja je bila užasnuta svirepim ubistvom poslednjih Obrenovića. Tokom Prvog svetskog rata već poluslepi Mijatović je prikupljao pomoć za srpsku vojsku. On je decembra 1918. godine u Londonu, upravnik tamošnje kancelarije Kraljevske-Srpske povlašćene trgovačke agencije.[2] Umro je u Londonu u devedesetoj godini, 14. maja 1932. godine.

Mijatovićeva politička orijentacija i religioznost[uredi]
Kao političar, bio je za oslonac na Austrougarsku, verujući da je to najbolji put za opšti napredak Srbije i ispunjenje nacionalnih ciljeva. Bio je, kao i svi naprednjaci, rusofob i protiv oslonca na Rusiju, jer je smatrao da je Rusija autokratska, klerikalna i imperijalna.

Mijatović je bio duboko religiozan čovek, pravoslavni hrišćanin. Pošto je sveštenike Srpske pravoslavne crkve smatrao nedoučenim, jer je smatrao da ne znaju odgovore na osnovna pitanja, prevodio je engleske religiozne tekstove kako bi Srbima približio veru, birajući one autore koji su bili prihvaćeni i u pravoslavnom svetu. Verovao je i u spiritizam i pisao o njemu, verovao je Kremanskom proročanstvu i nagoveštavao tragičan kraj samom kralju Aleksandru Obrenoviću; ipak, ova „vera“ je upitna, jer su kasnija istraživanja pokazala da je zapravo Mijatović, zajedno sa Perom Todorovićem, izmislio čitavo Kremansko proročanstvo radi opravdavanja razvoda kralja Milana od kraljice Natalije.[3]

Više puta je pominjan kao kandidat za visoko mesto u crkvenoj hijerarhiji. Tako su mu 1914. godine prestolonaslednik Aleksandar i Nikola Pašić ponudili mesto arhiepiskopa u Skoplju, nagoveštavajući mogućnost da postane i patrijarh onda kada Srbija dobije patrijaršiju. U prvi mah se zagrejao, pomišljajući šta jedan čovek modernih pogleda može da učini, ali je ubrzo odustao zato što je shvatio da ne treba da postane visoki jerarh čovek koji ne veruje u sve dogme pravoslavne crkve.

Istoričar i književnik[uredi]
CedomiljeMijatovicARoyalTragedy.jpg
Kao istoričar bio je u svoje vreme vrlo cenjen. Prve članke o staroj srpskoj trgovini objavljivao je još kao đak u časopisu `Vili`.[4] Pišući brojna dela iz političke i ekonomske istorije, Mijatović je krenuo neispitanim stazama: dok su se ostali istoričari njegovog vremena bavili klasičnim srpskim srednjim vekom, on je prvi u Srbiji pisao o Despotovini, o poznom vizantijskom carstvu, o starijoj ekonomskoj istoriji srpskog naroda (napisao je članak `Finansije srpskog kraljevstva` za Glasnik Srpskog Učenog Društva 25) i o srpskom XVI i XVII veku. Kasnije, sa pobedom kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji, pao je u nemilost kao pozni romantičar. Tako je Vladimir Ćorović presudio da je Mijatović sentimentalni romantičar koji ne vrši potrebnu kritiku izvora i koga često mašta ponese da učini generalizacije za koje nema dovoljno argumenata. Ostalo je pitanje da li je, pre potpunijeg objavljivanja izvora za stariju srpsku istoriju, Mijatović mogao da piše kao kasniji istoričari. Starije istroričare treba porediti sa njihovim prethodnicima i savremenicima, a ne sa mlađim naraštajima, što bi Mijatoviću donelo zaslužena priznanja za unapređenje istoriografije u Srba. Verovatno je u pravu Radovan Samardžić kada Ćorovićevu kritiku smatra nepravednom i tvrdi da je Mijatović ostao neostvareni velikan srpske istoriografije, koji je imao više i vrlina i mana. Najbolje delo mu je knjiga o Đurđu Brankoviću (Despot Đurađ Branković, 1880), koja se i danas koristi u ozbiljnim raspravama o tome vremenu. Treba pomenuti još dve knjige pisane na engleskom jeziku: A Royal Tragedy: Being the Story of the Assassination of King Alexander and Queen Draga of Servia (1906) i sopstvene memoare The Memoirs of a Balkan Diplomatist (1917) koji su 2008. prevedeni i objavljeni na srpskom jeziku pod naslovom „Uspomene balkanskog diplomate“.[5]

I kao književnik bio je u svoje vreme cenjen i popularan. Pisao je uglavnom istorijske novele sa prosvetiteljskom i patriotskom notom. Još kao student napisao je četiri novele, od kojih je najpoznatija Zeka kapetan, 1862. Među kasnijima najznatnije su Ikonija vezirova majka, 1891, i Kraljičina Anđelija, 1928. Zanimljiv je i putopis Carigradske slike i prilike, 1901.

Kao književnik prošao je još gore nego kao istoričar u retrospektivnoj proceni. Dok je još tokom 1890-tih godina bilo pozitivnih kritika i Akademijinih nagrada, novo pokoljenje književnih kritičara s početka XX veka nije imalo ni razumevanja, ni milosti prema Mijatoviću. Skerlić i drugi mlađi kritičari doživljavali su kao javljanje duha iz davnih vremena (Skerlić: Mijatović je “mučio i sebe i nas sastavljajući prašnjave, arheološke i muzejske priče”). Slobodan Jovanović mu je odao priznanje za dobar stil (“Čeda Mijatović ima divan stil, živo priča, fino opisuje i slika”), ali je zamerio neuverljivost likova i preterivanja sa fantazijom i osećajnošću za koje je smatrao da idu do prenemaganja. Pavle Popović nije kod Mijatovića cenio ni stil (“ko još danas tako piše?”) i savetovao mu je da se bavi istoriografijom ili prevodilaštvom, tvrdeći da bi trebalo da bude koristan tamo gde može, umesto što se “zabavlja” u književnosti. Zameran mu je davno prevaziđeni romantizam.

Danas se Mijatovićevo delo ne može naći u standardnim pregledima srpske književnosti. Ima, ipak, i drugačijih glasova (Predrag Protić), koji ga delimično rehabilituju i nalaze određene vrednosti u njegovom delu.

Kao pripadnik prvih, malobrojnih generacija srpske inteligencije, Čedomilj Mijatović je osećao odgovornost prema sopstvenoj zemlji i trudio se da doprinese prosvetljavanju najvećim delom nepismenog i neobrazovanog srpskog naroda. Ta prosvetiteljska crta navela ga je da piše istorijske studije i romane koji će, verovao je, podstaći interes za prošlost i razbuditi patriotizam naroda, čiji je duh, kako je smatrao, zamro. U svojim pismima iz Londona Mijatovića podučava srpsku omladinu kako da uspe u životu – poštenjem, radom, štedljivošću – onim klasičnim vrlinama koje su, kako je smatrao, odavno zaboravljene (O uslovima uspeha, 1892). Prevodio je sa stranih jezika, a poseban uticaj na srpsku intelektualnu publiku imala je knjiga Henrija Bekla Istorija civilizacije u Engleskoj iz 1871. godine u Mijatovićevom prevodu.

Bio je prvi Srbin izabran za počasnog člana Kraljevskog istorijskog društva u Londonu.[traži se izvor]

Ekonomista[uredi]
Pojedini kritičari su nepovoljno ocenjivali Mijatovićevo književno i istorijsko delo. Ocene Mijatovićevog doprinosa ekonomskoj nauci su pozitivnije, izuzev jednog razdoblja (1945—1989) nepopularnosti liberalnih doktrina, sve do onih koje Mijatovića svrstavaju u najbolje srpske ekonomiste. Najznačajniji konkretan doprinos Mijatovića je u tome što je uveo Srbiju na evropsko novčano tržište; postavio temelje mnogih korisnih institucija, među kojima su narodna banka, železnica, berza, dinarski i metrički sistem i akcionarska društva; zajedno sa prijateljima sproveo je, kako kaže Dragiša Stanojević, Srbiju u kapitalizam u vremenu u kome su mnogi pokušavali da je skrenu u patrijarhalni, agrarni socijalizam.

Na načelnom, teorijskom nivou Mijatović je bio liberal, jedan od retkih pravih liberala među viđenijim srpskim ekonomistima i društvenim misliocima uopšte. Glavno Mijatovićevo ekonomsko delo je Nauka o državnom gazdinstvu ili nauka o financiji, 1869. Za osnovne uslove najpotpunijeg ekonomskog napretka naveo je samo dve stvari: pravo slobodne ličnosti i pravo sopstvenosti. Ova dva prava daju najbolje motive za poslovanje i omogućuju veoma korisnu konkurenciju. I time je sve bitno rečeno.

Mijatović u svome liberalizmu nije bio usamljen. Gotovo svi ekonomisti u Srbiji njegove mladosti suštinski pripadaju liberalnom pravcu, kao Kosta Cukić, Vladimir Jovanović, Milovan Janković i Aleksa Spasić. A i državna vlast ne pokazuje intervencionističke namere, makar zato što, pošto se radi o autonomnoj provinciji Osmanskog carstva, nema na raspolaganju sve potrebne instrumente.

Liberalni ekonomisti iz zavisnih država dođu u probleme kada takva država postane nezavisna. Tada se suoče sa zaostalošću i, u najboljoj nameri, počnu da razmišljaju o tome kako bi se ekonomski napredak mogao ubrzati. I ne neočekivano, često potegnu za klasičnim arsenalom zaštitnih carina, industrijskih povlastica, državnih preduzeća, subvencija... Tako je Vladimir Jovanović podlegao iskušenju i založio se za zaštitne carine u vreme kada je Srbija pregovarala o trgovinskom ugovoru sa Austrougarskom. Mijatović je odoleo iskušenjima, iako je bio ministar, i ostao liberalan. Tvrdio je da tadašnji “protekcionski fanatizam” “izaziva samo sažaljenje” i za sebe i vladu rekao da “nismo protekcioniste” i da “ne verujemo da su visoke carine bezuslovno čarobno sredstvo kojim se industrija može da stvori, a još manje da su one čudotvorno sredstvo kojim se osigurava politička nezavisnost”.

Mijatović je bio uveren da preduzeće u državnoj svojini ne može biti jednako efikasno kao kada bi bilo u privatnoj svojini. I zalagao se za privatizaciju, pozivajući se na “narodno-ekonomne razloge, koji ištu da se ona prevedu u ruke privatnim privrednicima”. Smatrao je, prvo, da privatnik poseduje zdrav motiv povećanja kapitala, što država ne može imati, i, drugo, da državni službenici nemaju interesa da se, kao privatni vlasnici, brinu o poslu. “Time je narodno gazdinstvo opet u šteti u toliko u koliko mu izvestan kapital manje donosi no što bi inače moglo”.

Mijatović je verovao da je pogrešno mišljenje “da država treba da sama preduzme najvažnija i najveća preduzeća industrijska”, pošto je mislio da je dobro da se i pri osnivanju novih grana ostavi “privatnoj preduzimljivosti slobodna inicijativa”. Ali, ukoliko država mora ili želi da zadrži neka dobra u svome vlasništvu, Mijatović je sugerisao izdavanje u zakup privatnicima. Tako bi ekonomski rezultati bili bolji, jer bi svaki zakupac radio za svoj račun, pa će “u svom sopstvenom interesu gledati da istera što veći prinos”.

I u politici je Mijatović bio liberal. Naprednu stranku, čiji je Mijatović bio jedan od osnivača, često su opisivali kao vrlo konzervativnu. Postojali su i stavovi da je ona ipak kombinacija liberalnog reformizma i ograničene, konzervativne demokratije. Mijatović se pridružio simpatizerima Videla, prethodnicima Napredne stranke, tražeći garancije da će program biti liberalan. Dobio ih je, kao i mogućnost da u samom Videlu objasni svoju programsku poziciju. Kada je kralj Milan jednom prilikom želeo da stvori konzervativnu vladu, nije računao na Mijatovića, koji se, kako je kralj rekao, “ne bi dao za reakcionarne tendencije”.

Mijatović je bio potpuni romatičar kao književnik, a manji kao istoričar. Kao ekonomista i diplomata nije bio sentimentalan. Više od svega, Mijatović je bio evropejac i modernizator koji je pokušao, i u mnogočemu uspeo, da razumne evropske institucije uvede u zaostalu Srbiju. Savremenici ga počesto nisu razumeli, a mlađi naraštaji nisu ni znali ko je uveo njima tako prirodne institucije.

Verovatno je da je ne baš pohvalna ocena o Mijatoviću koja je dominirala većim delom XX veka bila, bar jednim delom, rezultat ishoda političkih borbi u Srbiji s kraja XIX veka, tj. da je pobednička radikalska struja bez prevelikog razmišljanja odbacila nasleđe svojih političkih protivnika i prethodnika, a time i tako oskudno srpsko kulturno nasleđe. Sa promenama 1903. godine nije odbačena samo jedna dinastija, već i ceo jedan svet koji je imao svoje vrline i svoje junake, među kojima Čedomilj Mijatović svakako ima svoje mesto.

Dodeljen mu je Kraljevski orden Belog orla, Orden Takovskog krsta, francuska Legija časti i niz drugih odlikovanja.[6]

tags:
Rotšildi, Trgovački glasnik, ekonomija, trgovina, Kraljevska Srpska akademija, Čedomilj Mijatović, Ciceron, Smajls, Isus Hrist...
43096225 O uslovima uspeha: pisma srpskoj trgovačkoj omladini

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.