ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1850 - 1899.
Autor: Domaći
Tematika: Istorija
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Pantelija Panta Srećković ISTORIJA SRPSKOG NARODA
Knjiga prva
Županijsko vreme 600 - 1159.

Srpsko učeno društvo, Beograd, 1884.
468 strana + tri karte, skoro udžbenički format, tvrd povez.

Korice su se odvojile( ništa strašno, prosečan knjigovezac bi sve lako doveo u red).
Požutela.
Ima tri pečata (dva možete videti na jednoj od slika).
Unutra odlična, nema podvlačenja, zapisa...(strane 441 i 442 - jedan list, zacepljen).

Пантелија Панта Срећковић (3. новембар 1834, Крчмари код Крагујевца — 8. јули 1903, Београд) је био српски историчар нарочито познат по својим сукобима са Иларионом Руварцем. Био је представник српске романтичарске историографије која се одликовала коришћењем народне традиције као примарног историјског извора што су оштро критиковали представници критичке историографије Иларион Руварац и Љубомир Ковачевић.

Школовао се у родном месту и Београду где је завршио богословију да би након две године школовање наставио у чувеној Духовној академији у Кијеву. Након поратка 1859. постављен је за професора опште историје на београдском Лицеју. Исто место задржао је и када је Лицеј прерастао у Велику школу. Kада су раздвојене катедре за општу и националну историју Срећковић је преузео катедру за српску историју и на њој је предавао све до повлачења из Велике школе 1894. године. Његови радови су тако у почетку више били са тематиком из нациналне историје а потом су готово искључиво преовладали они са националном тематиком.

Активно је учествовао у политичком животу Србије свога доба. Дуго је био посланик Народне скупштине, био је и пиротски окружни начелник 1878. годинеи једно време подпредседник народне скупштине. Био је јавни радник у различитим областима културе и најактивнији члан Одбора за школе и учитеље у српским областима под Турцима који је настојао да националном пропагандом утиче на учвршћивање националне свести српског народа и да припреми ове територије за ослобођење од турске власти. Због заслуга на пољу националног рада и подржавања династије Обреновића постао је један од првих чланова Српске краљевске академије 1887. године.

И поред тога што се историјом бавио дуги низ година, Пантелија Срећковић није иза себе оставио обимно дело. У почетку се бавио општијим темама које је третирао на компилаторски начин и без икакавих оригиналних доприноса. У каснијем раду бавио се проблемима мањег опсега и ту су његови резутати нешто значајнији, иако је радио без икакве критичности. Радови му се одликују неуједначеном композицијом тако да је јако тешко уочити главне ставове и резултате које износи. На крају је покушао да напише синтетски преглед историје српског народа у две књиге до 1367. године где је направио велики број ситнијих и крупнијих грешака. Стил овог дела одликује се реторичношћу која је иначе била омиљен Срећковићев манир. Иларион Руварац, главни представник критичке школе у српској историографији, нарочито је жестоко одреаговао на појаву ове књиге. Иначе су готово сви Срећковићеви радови повезани са српском средњовековном историјом. Предност је давао патриотизму и традицији над критиком и изворима. То је последица чињенице да се Срећковић није образовао за историчара али и стога што је његов превасходни циљ било буђење народне свести а не темељно изучавање историје. Због тога он брани вредност народне традиције као историјског извора. То је био кључни разлог критике преставника критичке школе. Иларион Руварац је чак више пута наводио да Срећковиће цени као патриоту и човека али да се оштро противи његовом коришћењу историје у патриотске сврхе на рачун истине. Срећковић није имао много присталица у круговима интелигенције онога времена. Наиме њега су углавном подржавали политичари и научници мањег значаја као што су руски историчар В. Качановски и српски историчар Милош Милојевић.