ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1850 - 1899.
Autor: Domaći
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

str. 405, korice LOSE, unutra DOBRO, POEZIJA
U Pančevu : Nakladom Knjižare Braće Jovanovića, 1874

Mita Popović rođen je u Baji 3. jula 1841. godine od roditelja Nauma i Julke. U školu je pošao odmah po navršetku pete godine, a 1851. stupi u latinske škole. Posle godinu dana umre mu otac, te nastade pitanje šta će od maloga učenika dalje biti. Iako u oskudici, majka njegova ipak produži školovati sina, koji lepo svrši i peti razred gimnazije, pa onda ode u Karlovce s namerom da se spremi za kalušera. Ali u Karlovcima ne nađe ono što je očekivao: njegova je sprema bila sada u najobičnijem i najtežem radu pokućarskom. Stoga, posle tolikih muka, ostavi Karlovce i o Uskrsu 1855. vrati se kući u Baju, gde produži i dovrši gimnaziju.

Tada potonji pesnik srpski propeva — mađarski. `Te madžarske pesme — veli Mitin biograf — stanu učitelji hvaliti i kao najbolje nagrađivati, a nekoje i naštampaše u zabavnim listovima mađarskim. Josif Kalmar, profesor madžarskog jezika i književnosti, htede Mitu silom da pomadžari, i nagovaraše ga da mesto svoga imena uzme kakvo madžarsko, al` on odbi s prekorom od sebe toga učitelja-prozelitu`.

Godine 1861. položi Mita maturu, pa ode u Peštu gde na univerzitetu započne učiti pravne nauke. Tada srpska đačka omladina u tom gradu osnova svoje književno društvo pod imenom `Preodnica`. Tome društvu pristupi i Mita; ono ga i sačuva srpskom narodu. `Sam od sebe sam se stideo — pričao je Mita docnije — kad sam u sednicama Preodničinim slušao čitati pesme Laze Kostića i Đorđa Bugarskoga, a ja nisam mogao pisati, e ne znadoh nikako srpskoga jezika. Osećajući u sebi nešto pesničkoga dara, stadoh čisto gutati srpske knjige a naročito dela Vukova i od njega skupljene narodne pesme. Kad sam se u jeziku srpskom malo izvežbao, prijavim se i ja za rad u sednici Preodničinoj, i nakon nekoliko dana pročitam p r v u svoju pesmu `Oj potoče, oj potoče mali...` koja je primljena s velikim oduševljenjem. To beše u početku 1862. godine.`

Tom se pesmom javio Mita prvi put i u srpskoj štampi. Još te godine izađe ona u novosadskoj `Danici`, čije je uredništvo pesnika pozdravilo ovim rečima: `Pozdravljamo ovde nova pesnika naroda, koga ovim izvodimo pred publiku srpsku. Sve do skora pisao je madžarske stihove, od kojih su mnogu štampani u različitim listovima. Radujemo se što se vratio u materinsko krilo, što je udario u skladne žice srpskih gusala — a vidi se da mu srpska vila nije uskratila svoga dara! Dao Bog, nikada ne poželio tuđa jata, već uvideo da je S r b i n u n a j b o lj e S r b i n o m b i t i!`

Otada poče Mita Popović sve više raditi na srpskoj pesmi. Postade jedan od najplodnijih srpskih pesnika. Njegovi radovi izlažahu, u toku vremena, u mnogobrojnim srpskim listovima i povremenim izdanjima: `Danici`, `Matici`, `Javoru`, `Istoku`, `Vrščaninu`, `Komarcu`, `Zmaju`, `Priklapalu`, `Letopisu`, `Preodnici`, `Glasu Naroda`, `Orlu`, `Sokolu`, `Pančevcu`, `Selu`, `Srpskoj Zori`, `Srbadiji`, `Mladoj Srbadiji`, `Zastavi`, `Ilustrovanoj Ratnoj Kronici`, `Starmalom`, `Rodoljublju`, `Vili` i t. d.

Godine 1862. — tada kad se javio kao srpski pesnik — postao je pitomac zavoda S. Tekelije, te je mogao bezbrižnije očekivati svoju budućnost. Nauke dovrši 1866. pa se vrati u svoje mesto rođenja, gde iduće godine bude izabran za velikoga beležnika u magistratu, u kome je zvanju ostao do 1872. Među tim još 1867. stekao je pravo advokatske radnje, te je, napustivši službu, otvorio kancelariju i izišao ubrzo na glas dobroga, savesnoga i duševnoga pravozastupnika. U Baji je ostao sve do jeseni 1877. godine. Te jeseni, 15. septembra, desi jedan neobičan i nemio događaj. Na suprot željama svega slovenskoga i ostaloga obrazovanoga sveta, Madžari se poradovaše trenutnom uspehu turskoga oružja u borbi protiv Rusa, koji su tada vojevali protiv Turaka. Među ostale izraze radosti dolazi i veselje u Baji, čiji stanovnici rečenoga dana osvetliše i prozore svojih stanova. To nije mogao učiniti sugrađanin Srbin Mita Popović, i oni zato stadoše pucati na neosvetljene prozore njegova doma. Rezultat je svega bio da je Mita ostavio Baju i nastanio se u Somboru, kad mu se ne mogaše ispuniti želja da ode u Novi Sad.

U Somboru je živeo do kraja svoga radnoga veka, produživši obilati književni rad.

Prvu, veliku, zbirku svojih pesama štampao je Mita 1874. godine izdanjem knjižare Braće Jovanovića u Pančevu; 1877. izašla je u Novome Sadu zbirka njegovih brojnih pesama pod imenom `Pred Vaskrse`, a godinu dana docnije i treća knjiga u kojoj su epske pesme o tadašnjem ratu srpsko-turskom i koja se zove `Svetli dani Srpski`. Ipak ni te tri zbirke ne obuhvataju svega pevanja njegova. S vremena na vreme javljao se i pripovetkama, a docnije je napisao čitav niz drama, od kojih se prikazuju: tragedija iz bosanske istorije `Krvav presto` i pozorišna igra `Naši seljani`, a štampana mu je lirska tragedija `Car Jovan` i druge.

Ipak je Mita Popović bio najviše poznat i najveće je uspehe pokazao svojim pesmama. On je prevodio mnoge tuđe pesnike. Prvi je poznao srpski čitalački svet s izabranim škotskim, staro-ingleskim i švedskim baladama. U baladama, svojim oriđinalnim, iznosio je slike iz prošlosti narodne; stoga je bio poznat i širim krugovima. Njegove su balade i romance: `Dimitrije Jakšić`, `Vladislav`, `Afis-paša`, `Car Dušan i kralj Lajoš`, `Kulin-kapetan`, `Stevan Sinđelić` i t. d. I ako je po toj vrsti rada bio više poznat, ipak je u stvari bolje uspevao u poetskim pripovetkama i većim idilskim slikama.

Popović je bio u svome književnom radu čudnovate sudbine. U početku — za dobrih šesnaest godina — nije se htela o njemu reći druga do samo pohvalna — kad što i raskošno pohvalna — reč. Izgleda danas da su to s negodovanjem činili upravo oni koji su vodili reč u literaturi. Slučaj je doneo da se u jedno doba, gotovo nenadano i neočekivano, ustalo protiv Popovića sa jednog novog gledišta. To je pređašnje hvalioce njegove toliko preplašilo da su odmah udarili u drugu krajnost: mnogi se prijatelji pesnikovi sklanjahu od njegovih radova i književnih ponuda, pokazujući malodušnost jedinstvenu u vasceloj književnosti srpskoj devetnaestoga veka. Pesnik se borio s neprilikama; i razočaran, uvređen, ponižen — ne od neprijatelja koliko od prijatelja — doživeo je strahovite dane duševne poremećenosti od koje ga oslobodi smrt 1888. godine.

Glavno obeležje rada njegova — a u tome mu je i poglavita zasluga — jeste u oduševljenju kojim je budio narod srpski. Poklič za rad i napredak, upravljen narodu srpskom, čuo se vazda sa lire Popovićeve. I ko god veruje da se knjigom i pesmom može u narodu raditi korisno i uspešno, taj nikada neće odricati istinu, po kojoj je Mita Popović bio svome narodu učitelj-pesnik. Odabranu, pak, zbirku u istinu lepih pesama iz svega poetskog rada popovićeva očekuju još i sada srpska književnost.

Njegovo rodoljublje ima prava na dugotrajna sećanja naroda kome je bio iskreno predani sin.