Oblast: Ostalo
ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2011
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Oslobađanje od saznatog – Jiddu Krisnamurti: 132 str. 1030 din.
Jiddu Krisnamurti
OSLOBAĐANJE OD
SAZNATOG
O AUTORU
Jiddu Krishnamurti (12. maj 1895. - 17. februar 1986.)
je veoma poznat pisac i propovednik o fundamentalnim
filozofskim i spiritualnim stvarima, takvim kao sto je svrha
meditacije, ljudski odnosi, i kako doneti globalne pozitivne
promene u svetu. U trideset četvrtoj godini on se javno odrekao
slave i mesijanskog statusa koji je zadobio odkad je bio
proglašen novom inkarnacijom Maitreya Buddhe od strane
Teozofskog Društva, i proveo je ostatak svog života
objavljujući redovno i držeći javna predavanja, većinom u
Južnoj Aziji, Evropi i Sjedinjenim Državama. U devedesetoj
godini govorio je u Ujedinjenim Nacijama o miru i svesti, a
1984. je mu je dodeljena medalja za mir.
Krishnamurti je roĎen u indijskoj brahminskoj telugu
porodici iz Madanapallea, a 1909 godine je sreo C. W.
Ledbeatera na privatnoj plaži Teozofskog Društva u četvrti
Adyar iz Madrasa (sada Chennai), India. Kasnije je rastao pod
starateljstvom Annie Besant i C. W. Leadbeatera, u to vreme
lidera Društva, koji su verovali da je on `vozilo` za očekivanog
`svetskog učitelja.` Kao mlad čovek, odrekao se te svetske
organizacije (Red Zvezde) koja je ustanovljena da podržava to.
Proveo je ostatak života putujući po svetu kao individualni
predavač, govoreći velikim i malim grupama, a takoĎe i
zainteresovanim pojedincima. Tvorac je većeg broja knjiga,
meĎu njima Prva i trajna sloboda, Jedino otkrivenje, i
Krishnamurtijeva beležnica. Uz to, štampana je velika
kolekcija njegovih govora i rasprava. Poslednje svoje javno
predavanje održao je u Madrasu, januara 1986, mesec dana
pre nego što je umro u mestu Ojai, California.
Njegove pristalice su, radeći preko nekoliko neprofitnih
fondacija, nadgledali izvestan broj nezavisnih škola
usredsreĎenih oko njegovih gledišta o obrazovanju - u Indiji,
Engleskoj i Sjedinjenim Državama - i nastavili su da prepisuju
i distribuiraju mnoge od hiljada njegovih govora, grupne i
pojedinačne diskusije, i druge spise, izdajući ih u različitim
formama, uključujući štampani, audio, video i digitalni oblik
kao i online, na mnogim jezicima.
Poglavlje 1
Čovek je kroz vekove tragao za nečim iznad samog
sebe, izvan materijalnog blagostanja - za nečim što mi
nazivamo istinom, Bogom, ili realnošću, bezvremenim stanjem
– nečim što ne može biti poremećeno okolnostima, od misli ili
ljudske pokvarenosti.
***
Uvek je čovek postavljao pitanje; šta je sa svim tim?
Ima li ţivot ikakvo značenje? On vidi ogromnu pometnju u
ţivotu, brutalnosti, revolt, ratove, beskrajne podele religije,
ideologije i nacionalnosti, i sa trajnim osećajem duboke
frustracije pita; šta čovek treba da čini, šta je s ovom stvari
koju nazivamo ţivljenjem, ima li ičega izvan toga?
Ne nalazeći ovu bezimenu stvar od hiljadu imena koju
je uvek traţio, kultivisao je veru – veru u spasitelja ili jedan
ideal – a vera stalno proizvodi nasilje.
U ovoj konstantnoj borbi koju mi nazivamo ţivljenjem,
pokušavamo da uspostavimo pravilo ponašanja u skladu s
društvom u kome smo odgajani, bilo da je komunističko
društvo ili takozvano slobodno društvo; prihvatamo standard
ponašanja kao deo naše tradicije kao hindusi, muslimani ili
hrišćani i šta god se desi da smo. Gledamo u nekoga da nam
kaţe šta je ispravno ili nepravilno ponašanje, šta je ispravna ili
pogrešna misao; da sledimo ovaj obrazac ponašanja i naše
mišljenje postane mehaničko, a naši odgovori automatski.
Moţemo zapaziti ovo vrlo lako u sebi.
Vekovima smo bili hranjeni kašikom od naših učitelja,
od naših autoriteta, od naših knjiga, naših svetaca. Govorimo;
`Kaţi mi o tome – šta leţi iza bregova, planina i zemlje?` i
zadovoljni smo s njihovim opisima, koji znače da ţivimo na
rečima a naš ţivot je plitak i prazan. Mi smo polovni ljudi.
Ţiveli smo na onome što nam je rečeno, bilo voĎeni našim
sklonostima, našim tendencijama, ili prinuĎeni da prihvatamo
okolnosti sredine, našeg okruţenja. Mi smo rezultat svih vrsta
uticaja i nema ničega novog u nama, ničega što smo otkrili u
sebi; ništa originalnog, drevnog, izvesnog i jasnog.
Kroz ideološku istoriju mi smo bili uvereni od
religioznih lidera da ako izvodimo odreĎene rituale,
ponavljamo odreĎene molitve ili mantre, potčinimo se
odreĎenim obrascima, ugušimo naše ţelje, kontrolišemo naše
misli, oplemenimo naše strasti, ograničimo svoje apetite i
uzdrţavamo se od seksualnog zadovoljavanja, mi ćemo nakon
dovoljnog mučenja uma i tela, naći nešto izvan ovog malog
ţivota. To su milioni ,takozvanih religioznih, ljudi činili kroz
vekove, bilo u izolaciji, odlazeći u pustinju, u planine ili
pećine, ili lutajući od sela do sela s prosjačkom zdelom ili u
grupi pridruţivši se manastiru, usredsreĎujući svoje umove
potčinjavanje odreĎenom obrascu. Inače mučeni um, slab i
razbijen um, um koji ţeli da pobegne od sveg meteţa, koji se
odrekao spoljnjeg sveta i učinjen tupim kroz disciplinu i
prilagodljivost – takav um, ma koliko da traga, naći će samo u
skladu sa svojim vlastitim izobličenjem.
Stoga da se otkrije da li nešto stvarno jeste ili nije izvan
ove briţne, krive, strašljive, takmičarske egzistencije, meni
izgleda da čovek mora imati sasvim drugačiji pristup.
Tradicionalni pristup je od periferije unutra, i kroz vreme
veţbanjem i odricanjem, postepeno da se doĎe do unutrašnjeg
cveta, te unutrašnje lepote i ljubavi – u stvari uraditi sve da bi sebe učinili skučenim, uskim, sitnim i bezvrednim; guleći malo
po malo; što će potrajati; sutra će se činiti, sledećeg ţivota će
se činiti – i kada na kraju čovek doĎe do centra nalazi da ničega
tamo nema; jer je čovekov um učinjen nesposobnim, tupim i
neosetljivim.
Vršeći i posmatrajući ovaj proces čovek pita sebe, ne
postoji li sasvim drugačiji pristup – a to znači, nije li moguće
eksplodirati iz centra?
Svet prihvata i sledi tradicionalni pristup. Osnovni
uzrok nesreĎenosti u nama je traţenje realnosti obećane od
drugog; mi mehanički sledimo nekoga koji će nam osigurati
udoban spiritualni ţivot. To je najizuzetnija stvar, premda je
većina nas protivna političkoj tiraniji i diktatorstvu, mi tiho
unutrašnje prihvatamo autoritet, tiraniju, drugoga da bismo
skrenuli i izopačili naše umove i način ţivota. Stoga ćemo
potpuno odbaciti ne intelektualno nego stvarno, svaki
takozvani spiritualni autoritet, sve ceremonije, rituale i dogme;
to znači da ostajemo sami i već smo u konfliktu sa društvom;
prestajemo da budemo valjana i poštovana ljudska bića.
Cenjenom ljudskom biću nije moguće da doĎe blizu do tog
beskonačnog, nemerljivog, do te realnosti.
Sada ste vi počeli pomoću osporavanja i negiranja
nečega apsolutno laţnog – tradicionalnog pristupa – ali ako
poričete to ,kao reakcija, stvorićete drugi obrazac u kome ćete
biti uhvaćeni; ako sebi kaţete intelektualno da je ovo odricanje
vrlo dobra ideja ali ne činite ništa oko toga, ne moţete uopšte
ići dalje. Ako ipak to odričete, jer razumete glupost i nezrelost
toga, ako odbacite to s ogromnom inteligencijom, jer ste
slobodni i niste uplašeni, vi ćete stvoriti veliku smetnju u sebi i
oko sebe ali ćete iskoračiti iz klopke ugleda i poštovanosti.
Naći ćete onda da više niste tragalac. To je prva stvar da se nauči – da se ne traţi. Kada traţite vi ste stvarno samo izlog –
pazarenje.
Pitanje da li postoji ili ne Bog ili istina, ili realnost, ili
kako god hteli to da nazovete, nikada na to ne mogu odgovoriti
knjige, sveštenici, filozofi ili spasitelji. Niko i ništa ne moţe
odgovoriti na pitanje sem vas samih i zbog toga morate znati
sebe. Nezrelost leţi samo u totalnom neznanju sebe. Da
razumete sebe jeste početak mudrosti.
A šta ste vi sami, individualno vi? Mislim da postoji
razlika izmeĎu ljudskog bića i individue. Individua je lokalni
entitet, ţiveći u odreĎenoj zemlji, pripadajući osobitoj kulturi,
odreĎenom društvu, posebnoj religiji. Ljudsko biće nije lokalni
entitet. Ono je svuda. Ako individua samo deluje u odreĎenom
uglu širokog polja ţivota, onda je njegovo delovanje totalno
nepovezano sa celinom. Stoga čovek mora da ima na umu da
mi govorimo o celini ne o delu, jer u većem manje jeste, ali u
manjem veće nije. Individua je malo uslovljen, jadan,
frustrirani entitet, zadovoljna sa svojim malim bogovima i
svojim malim tradicijama, dok ljudsko biće ima udela u
totalnom blagostanju, totalnoj bedi i totalnoj pometnji sveta.
Mi ljudska bića smo ono što smo bili milionima godina
– kolosalno pohlepni, zavidljivi, agresivni, ljubomorni,
nemirni, briţni i očajni, sa povremenim nastupima radosti i
ljubavi. Mi smo neobična mešavina mrţnje, straha i blagosti ili
otmenosti; oboje smo bes i mir. Postojao je spoljni napredak od
volovskih kola do dţet aviona, ali psihološki pojedinac se
uopšte nije promenio, a strukturu društva preko celog sveta su
stvorili pojedinci. Spoljašnja društvena struktura je rezultat
unutrašnje psihološke strukture naših ljudskih odnosa, jer
individua je rezultat totalnog iskustva, znanja i ponašanja
čoveka. Svako od nas je skladište sve prošlosti. Individua je ljudsko (biće) koje je celo čovečanstvo. Cela istorija čoveka je
zapisana u nama samima.
Da bi osmotrili i proučili šta se stvarno zbiva u vama i
izvan vas u takmičarskoj kulturi u kojoj ţivite s njenom ţeljom
za moć, poloţaj, prestiţ, ugled, uspeh i ostalim – proučite
postignuća na koja ste tako ponosni, celo ovo polje koje
nazivate ţivljenjem u kome postoji konflikt u svakoj formi
uzajamnih odnosa, mnoţenje mrţnje, antagonizma, brutalnosti
i beskrajnih ratova. Ovo polje, ovaj ţivot, sve je što znamo, i ne
bivajući sposobni da razumemo ogromnu bitku egzistencije
prirodno smo uplašeni nje i svim vrstama suptilnih puteva
traţimo način da pobegnemo iz nje. Plašimo se takoĎe
nepoznatog – plašimo se smrti, plašimo se onoga što leţi iza
sutra. Stoga se plašimo znanog i plašimo se neznanog. To je
naš svakodnevni ţivot i u njemu nema nade, pa zbog toga
svaka forma filozofije, svaka forma teološkog koncepta prosto
je jedino beg iz stvarne realnosti kakva (ona) jeste.
Spoljašnje forme promene koje donose ratovi,
revolucije, reformacije, zakoni i ideologije uopšte nisu uspele
da promene osnovnu prirodu čoveka, a otuda i društva. Kao
ljudska bića koja ţive u ovom monstruozno ruţnom svetu,
upitajmo sebe, moţe li ovo društvo zasnovano na takmičenju,
brutalnosti i strahu, doći do nekog cilja? Ne kao jedne
intelektualne koncepcije, ne kao (neke) nade, nego kao jedne
stvarne činjenice, tako da se um načini sveţim, novim i
nevinim i moţe ostvariti potpuno drugačiji svet? To se moţe
samo dogoditi, ja mislim, ako svako od nas prepozna vaţnu
činjenicu, da mi kao pojedinci, kao ljudska bića, u ma kom
delu sveta se desilo da ţivimo ili ma kojoj kulturi se desilo da
pripadamo, totalno smo odgovorni za čitavo stanje u svetu.