ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1947, 1995
Oblast: Ezoterija
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Dan za danom sa Bhagavanom – A. Devaraja Mudaliar: 450 str. 2770 din.
DAN ZA DANOM
SA BHAGAVANOM
Iz dnevnika A. Devarađe Mudaliara
(Od 16. marta 1945. do 4. januara 1947. godine)
Uvod
Pored `Razgovora sa Šri Ramanom Maharšijem` od T.
N. Venkataramana, i ovo delo nam pruža dragocene trenutke iz
blizine Ramane Maharšija, svedočanstva prisustva
prosvetljenog bića koja vrede više od najumnijih knjiga.
Teško je poverovati da se u tom vremenu paklenog
stradanja u II svetskom ratu na bezazlenom jugu Indije nalazila
ova oaza nevinosti duha negovana neposrednim odnosom
ljudskih duša posvećenih samospoznaji u prostodušnoj
atmosferi ašrama Ramane Maharšija.
Mnogi delovi iz ove knjige su izvađeni i korišćeni u
drugim knjigama o Ramani kao prikazi `njegovog učenja`, to su
briljantni dijalozi neposrednog uvida u pravu prirodu ljudskog
bića i uma, iskazi direktne spoznaje Božanskog kakvi su samo
od Ramane mogli da poteknu, iskazi iz samog izvora svesti
kakvi se ne mogu naći nigde više u duhovnoj literaturi. Mnogi
su odbacili veće delove ove knjige kao nezanimljive jer opisuju
bezazlene događaje u ašramu i sve što je vezano za
svakodnevni život Ramane Maharšija. Ali upravo u tim
naizgled sitnim i beznačajnim događajima, među kojima se,
kao dijamanti među staklićima, kriju i mnoga svedočanstava o
čudesnom prisustvu i delovanju Duha, leži najveća vrednost
ove knjige. Samo ta atmosfera nam može približiti pravu
veličinu prosvetljenog bića, koju ni on sam ne može da iskaže
rečima.
Poznato je da je Ramana najsnažnije delovao na
posetioce svojom tišinom.
Posle ove knjige, njegova tišina će vam biti jasnija nego
ikada.
Ivan Antić
Predgovor
Uvodna reč o nastanku ovoga dela možda neće biti
neumesna. Imao sam veliku sreću da živim duže od 4 godine,
od avgusta 1942 do kraja 1946, u Šri Ramanašramu i da imam
neprocenjivu dobrobit svakodnevnog kontakta sa našim
Bhagavanom. Nakon što sam tu proveo nekoliko meseci razni
ljudi, koji su posećivali ašram, počeli su da mi predlažu da bi
bilo dobro da zapisujem Bhagavanove izjave o duhovnim
temama koje su bile predmet razgovora, u odgovorima na
pitanja posetilaca i u mnogim drugim okolnostima. Dugo sam,
međutim, bio suviše lenj da uložim napor. Ipak, kad god bih
čitao ‘Jevanđelje Šri Ramakrišne Paramahamse’, što sam imao
običaj povremeno, osećao sam kako bi bilo dobro da se sastavi
slična knjiga i s našim Bhagavanom. Pošto sam se zanosio
ovom mišlju nekoliko godina, jednog jutra, 1 januara 1945,
tokom jednog sata tri različite osobe su me saletale i
nagovarale da se latim tog posla pošto sam po njihovom
ljubaznom mišljenju za to bio najprikladniji, a osim toga imam
i pogodnost stalnog bliskog kontakta sa Bhagavanom:
advokatski službenik, sin Šankara Amala koji je radio u
ašramu; poslovan čovek iz Madrasa po imenu M.V.P. Šastri
koga sam znao još od detinjstva, i O.P. Ramasvami Redi, koji
je kasnije postao premijer u Madrasu.
Zahtev od tako različitih ljudi u prvom danu nove
godine, u tako kratkom vremenu, koji su mi pristupali u brzom
nizu bez prethodnog međusobnog dogovora, ostavio je na
mene tako dubok utisak da sam to shvatio kao pravi poziv od
Bhagavana. Tako sam od tog dana počeo da vodim ašramski
dnevnik. Zamisao mi je bila da sačuvam za Bhagavanove
poštovaoce sve što se dogodilo u ašramu a može da bude od
važnosti s neke tačke gledišta, i Bhagavanove odgovore na pitanja koja su mu upućivali sa svih strana sveta, za koja sam ja
bio neka vrsta službenog prevodioca u Bhagavanovom dvoru.
Izneo sam Bhagavanu okolnosti pod kojima sam počeo
rad tražeći na taj način njegov blagoslov. Zatim sam dobio
odobrenje od starešine ašrama (Sarvadhikari). Takođe prvih
nekoliko dana čitao sam Bhagavanu sve što sam zapisao tako
da je mogao da me ispravi svuda gde sam pogrešio. Čak i kada
bih posetiocima tumačio Bhagavanove reči, ako bih učinio i
najmanju grešku, Bhagavan bi me ispravio. Kad god sam imao
sumnju u ono što je Bhagavan mislio ja sam ga pitao za
objašnjenje i on bi mi rado objasnio ponovo za moju dobrobit.
Nakon nekoliko dana prestao sam da svakodnevno čitam svoje
zapise, ali uvek kada bih posumnjao da sam tačno zapisao šta
je Bhagavan rekao pročitao bih mu zapis za taj dan i ispravio
ga gde god bi on ukazao da je potrebno.
Samo deo mojih zapisa je za sada dostupan za
štampanje. Drago mi je da će bar toliko odmah biti štampano.
Verujem da je njegova odluka da se taj prvi deo pojavi u
štampi.1
Nadam se i molim Bhagavanu da se izdavanje ove
knjige ne pokaže samo interesantno već i od velike koristi
onima koji je čitaju, da on podari svoju milost svakome koji ga
čita pažljivo, iskreno i s verom.
1. januar 1952
A. Devarađa Mudaliar
DAN ZA DANOM SA BHAGAVANOM
Jutro, 16.03.1945
P: (Posetilac): Treba li da se odreknem svog posla i da
se posvetim čitanju knjiga o vedanti?
B: (Bhagavan): Ako objekti imaju nezavisno
postojanje, ako oni ikako postoje odvojeno od vas, onda bi vam
bilo moguće da odete od njih. Ali oni ne postoje odvojeno od
vas; oni duguju svoje postojanje vama, vašem mišljenju. Stoga,
gde možete otići da pobegnete od njih? Što se tiče čitanja
knjiga o vedanti, možete sve da ih čitate. Mogu samo da vam
kažu: ‘Ostvari Sopstvo u sebi’. Sopstvo ne možete naći u
knjigama. Morate ga naći sami za sebe, u sebi.2
Veče
Gotovo isto pitanje je postavio drugi posetilac popodne
i Bhagavan je odgovorio: „Gde možete da odete bežeći od
sveta ili objekata? Oni su kao senka od koje čovek ne može da
pobegne. Postoji smešna priča o čoveku koji je pokušao da
sahrani svoju senku. Iskopao je duboku jamu i, ugledavši svoju
senku na dnu, bio je srećan što će moći da je zakopa tako duboko. Zatrpao je jamu i razočarao se videvši da je senka na
vrhu. Isto tako, objekti i misli o njima uvek će biti s vama dok
ne ostvarite Sopstvo.”
Popodne, 17.03.1945
G. T. P. Ramačandra Aijar je pitao Bhagavana o
značenju jednog stiha iz njegove poeme „Četrdeset stihova”.
B: To se odnosi na svetlost manasa (uma) s kojim
vidimo svet koji nam je poznat i koji nam je nepoznat. Prvo
postoji bela svetlost, da je tako nazovemo, od Sopstva, koja
transcendira oboje, i svetlo i tamu. U njoj nema objekata koji bi
se mogli videti. Nema ni onoga koji vidi, ni ono što se vidi.
Zatim postoji totalna tama ili aviđa (nesvesnost) kojoj se ne
vide nikakvi objekti. Ali iz Sopstva dolazi odražena svetlost,
svetlost čistog manasa (uma), i to je ta svetlost koja
obelodanjuje postojanje slike sveta koji se ne vidi ni u čistom
svetlu (Sopstva) ni u čistoj tami (aviđe), nego samo u
odraženoj svetlosti (uma). Taj stih govori o toj svetlosti.
18.03.1945
Oko 15.03.1945 Bhagavan je zatražio od nekoga u sali
da glasno čita „Bhakta Viđajam” da bi ilustrovao priču o Tulasi
Dasa, o čoveku koji je bio potpuno uronjen u čulni život ali se
preobratio i krenuo u suprotnom smeru, ka uzvišenom
religioznom životu. U priči Tulasi Das beži od žene i kuće i
luduje za Harijem3
iz Benaresa. Žena i majka dolaze da ga
usrdno mole da se vrati, podsećajući ga na njegovu veliku
ljubav prema njima. On ih uopšte ne primećuje ali pita: „Da li
je došao moj Hari? Da, evo dolazi!” itd. Opsednut je bio samo
Harijem i ništa ga drugo nije zanimalo. Kada je taj deo bio pročitan, Bhagavan je rekao: „I ja sam bio sličan njemu u
Maduri. Idući u školu, s knjigama u ruci, ja sam stalno
iščekivao da se Bog iznenada pojavi preda mnom na nebu; i
tako bih zurio u nebo. Kakav bih napredak tako mogao da
postignem u školi!”
(To je očigledno bilo nedugo pre nego što je napustio
Maduru. Nikada ranije nisam čuo, ni od Bhagavana ni od
drugih, da je on bio tako opsednut Bogom u Maduri. Zato sam
to ovde zabeležio.)
Jutro, 19.03.1945