Oblast: Ostalo
ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2000
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Epifnija svesti – Miloš Petrović; 104 str. 880 din.
Miloš Petrović
EPIFANIJA SVESTI
…bilo kad da sam…
…bilo gde da sam…
…sa tobom sam.
Uvodna reč
Ţivot je bljesak između dve sveispunjujuće praznine
D a li nešto mora početi da bi postojalo? Knjiga koja ima početak
nije večna. Ona ostaje u vremenu i samim tim postoji verovatnoća da ona
jednoga dana nestane, kao što misao bude i nestane. To nestajanje ili
zaboravljanje, postoji samo ako pristanemo da se borimo u bici koju svakako
gubimo. Tu bitku smo izgubili čim smo zauzeli prostor u nečemu što se zove
„realnost“. To je bitka sa vremenom. To je bitka sa vetrenjačom, koja svojim
okretanjem daje iluziju toka. Ova knjiga ne bi trebala da ima početak.
Primarna zamisao i centralna tačka knjige prevazilazi kako koncept vremena,
tako i prostora. MeĎutim, razgovor tj. komunikacija, jeste samo mali deo
onoga što nazivamo odnos, i ta komunikacija putem simbola ispostavlja se
kao jedina moguća i konsenzusno prihvaćena od strane ograničenog Ega. Na
ovom nivou odnosa, ova knjiga biće ograničena vremenom, a odmah zatim i
prostorom.
Početak nekada izgleda kao kraj. Kao što psi nekada jure svoj rep,
tako početak juri kraj, i obrnuto. Linija razlikovanja nije granica. Jedna linija
kreira kako konveksno, tako i konkavno, kako bi rekao Ken Vilber u svom
delu „Bez granica“. Ona je mesto spajanja, ona oslobaĎa. Razdvajanje je
pogrešna interpretacija prividnih varijacija stvari. Da li je kraj zaista kraj, ili je
prividna koncepcija uma koji ne moţe da se izbori sa prividom različitosti?
Početak retko dolazi kao svest o kraju nečega što je bilo pre početka.
Početak je intencija koja traţi formu i način da se poigra sa svešću koja sebe
vidi kao odvojenu od svega ostalog.
Moţda bi bilo najlakše objasniti početak krajem, ili kraj početkom.
Moţda se tu gube granice koje leva moţdana hemisfera uzima „zdravo za
gotovo“. Da li je paradoks jedini način da se prevaziĎe konfuzija logike i
samim tim prevaziĎe ograničenje koje nameće ta ista logika?
Ukoliko se pozovemo na Zakon o odrţanju energije, videćemo da je
energija ta koja prevazilazi konstrukte početka i kraja. Jedino materija,
materija koja je kreacija posmatrača, moţe biti predmet umiranja i nastajanja.
Jasno se moţe videti da postoji nešto što transcedentira cikličnost roĎenja i
smrti. Um postaje ţrtva sopstvene konceptualizacije. Igranjem igre ţivota i
smrti, um napušta primarni izvor koji njega ipak ne napušta ni u jednom
trenutku. Ako mali Ego tj. suţenje svesti, zaboravi na Apsolutnu svest, to ne
znači da je Apsolutna svest zaboravila na Ego.
Problem početka i kraja, takoĎe sa sobom povlači i problematiku
trajanja. Koncept trajanja se vidi kao interval koji počinje i završava se.
Trajanje nas dovodi do jednog veoma širokog koncepta koji je star koliko i
svesni um. To je vreme. Da li vreme postoji? Da li je vreme izmišljotina
kojom pokušavamo samo da iskontrolišemo svoj mali svet sa kojim naš
izolovani Ego pokušava da izaĎe na kraj? Da li je jedini izlaz iz onoga što
nazivamo ţivot smrt? Ili je nešto što zovemo smrt, logički nastavak nečega što
zovemo ţivot. Ili smo svedoci igre koju nam nudi šira svest. Ta igra je ona
koja počinje kada se mali fragment velike svesti odvoji i postane neopipljivi
ali osetljivi Ego.
Ako ćemo se igrati početka i kraja, konačnosti i beskonačnosti, bolje
da ovu igru nazovemo igrom velike i male svesti. I isto tako, ukoliko se
igramo, igrajmo se tako da vremenom postajemo niti igrači, niti predmet
igranja, već samo igranje, tako medijatorsko, tako transcedentalno.
Pokušaj misli da ne misli
O
vaj tekst nije moguće čitati u svim mogućim stanjima svesti. Za
neka stanja svesti, ove reči predstavljaju nešto nevidljivo, za neko drugo
stanje, ovaj tekst predstavlja nešto što ima koncept ali je neuhvatljivo. U isto
vreme postoji nivo svesti koji ovaj tekst i ne primećuje stojeći pred njim. Taj
nivo sve ovo zna, oduvek je znao. On zato ide dalje, ne obazire se.
Najverovatnije zna i kako će se tekst dalje razvijati. Taj nivo je mesto odakle
sve ovo dolazi. U njemu su intencija, realizacija i transcedencija jedna ista
stvar.
Misao je jako mali deo spektra ljudskog iskustva. Postoje dimenzije
koje ne znaju šta je to misao. U isto vreme postoji dimenzija kojoj je misao
jedino ono što verifikuje postojanje (kao što Dekart kaţe). U toj nama lako
shvatljivoj dimenziji mi mislimo i tu nema ničeg čudnog. Misli doĎu, budu i
odu... i niko se nikada ne pita da li je moguće stanje u kojem se one nikada ne
vrate. Pored ovog nivoa ili dimenzije postoji, kao što je pre navedeno, mesto
koje ne zna za misli. To je konačna destinacija. To je mesto spajanja ne-misli i
nad-misli, ukoliko izmeĎu ova dva koncepta uopšte ima razlike. To je ono što
nekada odreĎeni ljudi ţele usled neodoljive potrebe za nečim beskonačnim, za
nečim nekonceptualnim.
Sam pokušaj individue tj. laţno izolovanog Ega, da zamisli
nezamislivo, korak je koji moţe tu istu individuu dovesti do stanja kada ona
shvata da je „nezamislivost“ moguća. Ali isto tako, taj pokušaj moţe osobu
pojesti. Kao što prava doza DMT-a kod nekih individua moţe izazvati stanje
doslovnog gubitka ega, tako ta ista doza moţe suočiti individuu sa njenim
najintenzivnijim strahovima. I što je u svemu tome najstrašnije, osoba je
sasvim sama naspram svojih strahova. Identitet se u potpunosti pretvara u
strah. Nema više nikoga da iskusi taj strah, već samo imamo strah koji je
poništio dualitete svedoka i svedočenog.
Da li misao ograničava? Da li misao oslobaĎa? Moţe li se reći da
nestanak misli briše sa sobom dar intelekta da se „odlepi“ od takozvane
realnosti? Mašta je igra misli, zar ne? Igra misli koje su rekle „ne“
konsenzusnoj realnosti.
Upravo ovde moţemo videti kako je misao u vidu mašte, tj.
imaginacija, izdanak te ozloglašene i već pomalo dosadne konsenzusne
realnosti. Imaginaciji je dozvoljeno da se igra onoliko koliko joj to „realnost“
dozvoljava. Imaginacija je kao dete u fazi neprekidnog negiranja tuĎih
zahteva. Dete tada stvara identitet svojim odlučnim ali neargumentovanim
„ne“. I tako sve dok opipljiva ruka udari neopipljivu glavu u oblacima.
Dakle, misao je iskra koja raĎa realnost kakvu poznajemo. Ista ta
misao je iskra koja govori „ne“ toj realnosti. Imaginacija je laţna sloboda.
Imaginacija je samo još jedna igra misli. I to misli koje potiču iz „realnosti“.
Imaginacija postaje šira samo ukoliko i „realnost“ postane predmet proširenja.
Ona je najobičnija kontra, koja se zasniva na istim principima na kojima
počiva ono od čega ona pokušava ne sve moguće načine da pobegne. Ona čak
nije ni druga strana novčića.
Druga strana novčića je nešto mimo svega što Ego moţe udahnuti.
Druga strana je strana gde vazduh nije potreban. Tamo nije potrebno ni
disanje... Kako se tamo stiţe? To je pitanje koje um svojim mislima moţda
moţe samo očajnički zagrebati. Ispred tog pitanja leţi neprebrojiva količina
mrtvih misli koje su pokušavale da stupe u kontakt sa nečim što ne priča
njihovim jezikom.
To mesto se krije jako daleko. To mesto je neverovatno daleko od
naših očiju, ušiju, prstiju. Dok gledamo, ne vidimo ga. Dok slušamo, ne
čujemo ga. Dok pipamo, ne dodirujemo ga. To mesto se igra našim čulima. To
mesto kao da nam nekim nama teško razumljivim porukama pokušava reći da
je ono tu, da je ono sve vreme bilo tu, da će uvek biti tu... makar šta značio taj
ograničavajući koncept zvan „tu“. To mesto, odnosno ono što mali um koji se
igra mislima naziva „mesto“, nije mesto. To je sveispunjujuća Praznina koja
je nama vidljiva kao pozornica na kojoj se odvija sve ono što mi nazivamo realnošću. Neko bi rekao: „Samo sklonite zavesu, i tamo se krije orkestar
realnosti!“ Ne. Orkestar je i u meni i u tebi. I na pozornici i iza zavese. On je
sve. Krije se sam u sebi.
Probajmo da zamislimo prazninu. Deluje lako. Tu nema ničega. Ona
je kao nešto od čega čovek stalno beţi. Ona je tako hladna, nema granice koje
bi joj dale oblik. Ona je frustracija za ljudski um. Intelekt teţi da sve stvari u
svom opsegu klasifikuje i da ih na neki način smisleno poveţe. Smisao je ono
što omogućava umu da bude na okupu. Veruje se da um koji ne funkcioniše
po postulatima smislenosti, i nije um. To su više fragmenti uma koji su krenuli
svaki svojim putem. Zamišljanje praznine objavljuje rat smislu. Zamišljanje
praznine moţe lako dovesti čoveka do vrata izfragmentiranog uma.
Ali, da li mi ovde ţelimo ovako pojmiti prazninu? Praznina o kojoj
se ovde govori, nije baš toliko prazna. Ona nije prazna ali je i dalje opasna za
um. Da bi ona bila dotaknuta, um mora da se razbije. Um mora predati svoje
jasne granice na kojima se zasniva. Ova Praznina koja krije svoju ispunjenost,
oduvek drţi taj um u rukama, dok um nije sposoban da to osvesti. Um se igra
stvarima koje je sam izmislio. Davi se u vodi koju je sam prolio a da toga nije
ni svestan. Um koji ţivi punim plućima, ponaša se kao osoba koja trči na
pokretnoj traci. Ulaţe napor i ostaje uvek na istom mestu. Izmišlja ono što je
zaboravljeno. Upraţnjava intelektualnu gimnastiku. Operiše mislima kojima
se čvrsto drţi strunjače. Svaki izlet van strunjače, tj. okvira, karakteriše se kao
izlet u bolest. Ne treba puno tragati da bi smo pronašli umove koji nisu uspeli
da izdrţe brzinu trake. Brzina trake, odnosno tok ove suţene realnosti koju
nazivamo ţivot, srušila je veliki broj umova.
Da li se um isplati? Moţda. Samo ako teţi nad-umu. A vrata nad-
uma su tamo gde misao pokušava da ne misli. Da, ne-misao i nad-misao jedno
su te isto. Njihovo stapanje otvara vrata novog sveta. Sveta koji obuhvata sve
„svetove“. I naravno, ukoliko je nekome dosta patnje, tamo nje nema. Samim
tim nema ni sreće. Tu kolosalnost je teško opisati. Ako um pokuša da je
objasni, onda to usled svoje ograničenosti ali istovremeno i svesnosti tih
granica, on je objašnjava bezuslovnom ljubavlju. Izgleda da umu toga fali.
Nikako da ispuni taj konačni zadatak. Nikada ni neće... Um je faza. Samo
faza...