ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2004
Oblast: Ezoterija
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Prodor u slobodu – Đidu Krišnamurti: 154 str. 1150 din.
Jiddu Krishnamurti
PRODOR U SLOBODU
PREDGOVOR
Krišnamurti je roĊen 1895. godine, kao osmi
sin jedne brahmanske porodice u Indiji. Njegovo ime
je izvedeno iz imena Šri Krišna, `boţanska inkarnaci-
ja`. Sam Krišna je roĊen kao osmo dete.
Kao vrlo mlad, Krišnamurti je došao u Adjar,
centar Teozofskog društva. Tamo je vaspitavan u teo-
zofskom duhu. Njegovo liĉno zraĉenje i povuĉenost
ostavili su takav utisak na njegove uĉitelje, da su već
1911. godine za njega osnovali “Order of the Star of
the East” i kao šesnaestogodišnjaka postavili na ĉelo
tog reda.
Godine je provodio u uĉenju, putovanjima, sve
do dana tišine, kada ga je unutrašnji preobraţaj oslo-
bodio svih veza, pa je 3. avgusta 1929. godine raspus-
tio red. Bio je to potres za teozofe, prava katastrofa.
Ono što su izgradili kroz godine oduševljenog rada,
srušeno je jednim udarcem. Koje li su to ogromne
snage podstakle Krišnamurtija na taj korak i kako su
morali biti duboki uvidi i velika saznanja koji su tome
prethodili!
Tada je objavio svetu da je istina zemlja bez pu-
teva, bezgraniĉna, kojoj se ĉovek ne moţe pribliţiti
kroz ni jednu ustaljenu religiju. Tada je rekao: “Moj
jedini interes se sastoji u tome da apsolutno i po svaku
cenu ljude uĉinim slobodnim”. Time je postavio te-melj svog uĉenja. Od tada Krišnamurti neumorno pu-
tuje svetom i govori ljudima svih nacija. Njegova
ţarka ţelja je da pomaţe ljudima da ostvare
unutrašnju slobodu. Za ovu veĉnu temu on nalazi
uvek nove izraze, pomoću kojih sa svih strana osvetl-
java bezgraniĉnu punoću ţivota.
ČOVEK I SVET
Ĉovek je oduvek traţio nešto što nadilazi i nje-
ga i njegovo materijalno blagostanje - nešto što mi na-
zivamo Istinom, Bogom ili Realnošću, jedno bezvre-
meno stanje - na šta ne mogu da utiĉu prilike, misli ili
ljudska pokvarenost.
Ljudi su oduvek postavljali pitanje: o ĉemu se
zapravo radi? Ima li ţivot uopšte neki smisao? Imajući
pred oĉima beznadeţni nered u ţivotu, grubosti, re-
volte, ratove; religiozne, ideološke i nacionalne razmi-
rice koje ne prestaju; sa osećanjem dubokog
razoĉaranja se pitaju šta da ĉine, šta je to što nazivamo
ţivotom i postoji li nešto iznad toga.
Kako to neopisivo, što nosi hiljadu imena i što
je veĉno traţio, nije mogao da naĊe, ĉovek je razvio
veru - veru u jednog Izbavitelja ili veru u neki ideal, a
svaka vera neizostavno proizvodi nasilje.
U toj neprekidnoj borbi, koju nazivamo
ţivotom, pokušavamo da uspostavimo kodeks
ponašanja, koji odgovara društvu u kome smo odrasli,
bez obzira da li se pri tome radi o komunistiĉkom ili
takozvanom slobodnom društvu. Prihvatamo jedan
normalan naĉin ţivota kao sastavni deo tradicije, kojoj
mi kao hindusi, muslimani, ili hrišćani, ili šta već sti-
cajem okolnosti jesmo, pripadamo. U potrazi smo za
nekim ko bi nam rekao kakvo ponašanje je ispravno ili neispravno, koje je taĉno a koje pogrešno
razmišljanje. Vladajući se prema tim normama, naše
ponašanje i razmišljanje postaje mehaniĉko, naše
reakcije automatske. To moţemo vrlo lako da uoĉimo
na nama samima.
Stotinama godina dozvoljavamo da nas vode
naši uĉitelji, autoriteti, naše knjige i naši sveci.
Oĉekujemo da nam otkriju sve što se nalazi iza
breţuljaka, brda, i same Zemlje. Zadovoljni smo nji-
hovim prikazima, a to znaĉi da ţivimo od reĉi i da je
naš ţivot nepotpun i prazan. Mi smo drugorazredni
ljudi. Ţiveli smo od onoga što nam je reĉeno i puštali
smo da nas vode sklonosti i namere, ili što nam je
nametnuto prilikama ili okolinom. Mi smo rezultat
svih mogućih uticaja. U nama nema niĉega novog,
ništa što bismo sami otkrili, niĉega izvornog, prasta-
rog, sjajnog.
Tokom ĉitave teološke prošlosti religiozni
uĉitelji su nas uveravali da ćemo - ukoliko sledimo
odreĊene obiĉaje, ponavljamo odreĊene molitve ili
mantre, pridrţavamo se odreĊenih normi, potiskujemo
naše ţelje, kontrolišemo naše misli, potiskujemo naše
nagone i uzdrţavamo se od seksualnih ekcesa, i ako su
nam duh i telo dovoljno izmuĉeni - naći našto što je s
one strane ovog beznaĉajnog ţivota. Toga su se
pridrţavali milioni tzv. religioznih ljudi vekovima, bi-
lo u samoći, otišavši u pustinju, ili na brda u neku
pećinu, bilo putujući od sela do sela kao prosjaci, ili su osnivali manastire i prisiljavali svoj um da se prila-
godi odreĊenom uzoru. MeĊutim, izmuĉen ĉovek sa
svojim slomljenim duhom, onaj koji ţeli da izbegne
ĉitavu ovu guţvu, koji se odrekao spoljašnjeg sveta i
koji je otupljen zbog discipline i prilagoĊavanja, jedan
takav ĉovek, ma koliko dugo traţio, naći će samo ono
što odgovara njegovom zavedenom umu.
....