pregleda


Moma Martinović REŽIJA PROGRAMA UŽIVO


Cena:
1.990 din
Želi ovaj predmet: 2
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Lično preuzimanje
Organizovani transport: 106 din
Plaćanje: Plaćanje pre slanja (Tekući račun)
Plaćanje pre slanja (PostNet)
Lično
Grad: Smederevska Palanka,
Smederevska Palanka
Prodavac

Anarh (3694)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

Pozitivne: 5577

Negativne: 0

Svi predmeti prodavca

Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1997.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Oblast: televizija, režija, televizijska režija...

RTS, 1997.
468 strana.

Sem posvete (možda i samog autora) veoma očuvana knjiga.

Momčilo Martinović

Šta za Vas predstavlja fenomen televizije?

Fenomen televizije je živi problem, ili kako ga zovu problem uživo. To je taj fenomen koji je kao što se zna i teorijski i praktično jedino svojstvo medija koji se zove televizija. Znači taj direktan kontakt slikom i tonom sa gledalištem. To je taj fenomen koji podrazumeva glavu televizije.

Kako ste postali reditelj, s obzirom na to da ste studirali dramsku režiju, odnosno interdisciplinarnu režiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju? Profesori su Vam bili Vjekoslav Afrić, Aleksandar Petrović, Sava Mrmak, a u jednom trenutku ste se opredelili za studije lutkarstva kao specijalnost. Kako je protekao taj proces Vašeg profesionalnog režijskog formiranja?

Mislim pre svega da je režija organizacija. Znam da se mnogi sa mnom neće složiti, ali ja mislim da je režija organizacija. Režirati bilo šta znači dobro odabrati saradnike dobro organizovati posao i naravno imati smisla da sve te elemente čovek uklopi u celinu. Naravno da se tu podrazumeva i ono što čovek nosi kao ličnost, ono što se tokom života kod svakog od nas obogaćuje, širenjem svojih kulturnih i drugih aspekata i vidika, svaki čovek tokom života nastoji i radi na svom obrazovanju.

To je ono što se zove režija na filmu. Kada je u pitanju televizija, ja sam tu proveo 30 godina u tom poslu, onda mislim da je presudno imati neko unutrašnje klatno koje se vodi u toku direktnog prenosa od jednog kadra do drugog.

Niko nikada ni na jednoj Akademiji nikoga ne može da nauči kad treba napraviti rez ili pretapanje ili neku drugu vrstu direktne montaže koja se zove živi program ukoliko to čovek ne nosi kao ličnost. Sve ostalo je zanat. Može se naučiti da se rasporede kamere, ali nepredvidiva situacija u živom prenosu je ta koja diktira praktično rediteljevo prilagođavanje događaju. Ja sam napravio jednu definiciju, ne zbog toga što sam ja mnogo pametan, nego što sam puno čitao o televiziji, puno putovao, puno razgovarao, puno kontaktirao, puno diskutovao. Ja mislim da se fenomen televizije, a rekao sam da tu podrazumevam živi program i da generalizujemo stvar pa da kažemo multikamera produkcije. Znači čim imaš dve ili više kamera čim ih koristiš preko svičeva ti si u situaciji da praviš živi program ili živo snimaš. I jedna i druga vrsta podležu jednoj definiciji koja je apsolutno tačna, koja se može svesti na jednu jedinu rečenicu: Direktan prenos je subjektivan odraz objektivne stvarnosti.

Bez velikog filozofiranja ja mogu da objasnim tu definiciju. Kako? Televizija igra s kamerama. To je vrlo prosto: zbog tehnologije, zbog raznih drugih stvari. Znači, televizija je uvek program uživo, u multikamera produkciji, deo života. Da neko snima ovaj naš razgovor, to je deo realnog života, taj razgovor se prenosi na CNN-u u Americi, Amerikanci bi gledali, moj prijatelj i ja kako govorimo o televiziji. Znači, No comment. To je znači uvek deo realnog života. Zašto kažem subjektivni odraz objektivne stvarnosti? Nekad se razgovor prenosi sa jednom kamerom. Pitanje je gde će ta kamera biti postavljena, levo, desno, gore, dole? Koliki će biti kadar, ovog našeg razgovora? Neko će subjektivno da se odredi prema ovom našem razgovoru, taj neko ko snima taj razgovor. Da li će koristiti ovaj ili onaj objektiv to je subjektivna stvar. Ako se svemu tome doda još jedna kamera, pa još jedna kamera onda se subjektivnost multiplicira u odnosu na objektivno događanje. Tu znači nema razgovora da televizija nije subjektivna. Ona je uvek subjektivna. Međutim, ona je najbolja onda kada se ta njena subjektivnost ne oseća. Kad ona subjektivno postane objektivna stvarnost. Čitajući razne vrste literature, čvrsto sam ubeđen da je to prava definicija prave televizije.

Smisao ovog istraživanja jeste, u stvari, da pokaže ne samo fenomen u njegovoj suštini, šta televizija jeste, nego da ukaže i na određene estetske i umetničke vrednosti reditelja u ovom mediju, izjednačavajući televizijskog reditelja sa drugim žanrovskim režijama, kao što su dramska, filmska i bilo koja druga žanrovska opredeljenja u režiji. Postavlja se pitanje, da prenoseći sportsku predstavu kao suštinsku, istinsku dramu, postavkom kamera, ritmom rezova, odnosima u pretapanju, znači, izborom planova, jednom, rekao bih, polivizuelnošću, TV vizuelnošću, javlja se interesantan problem, da li je sportska predstava, u stvari, u prenosu, u imaginaciji, u realizaciji, ostvarenju, reditelju sportske televizije umetnički rezultat, šta je u TV prenosu estetsko?

Ja mislim da smo pogrešno na ovdašnjoj Akademiji vaspitavani, a ja to govorim sa puno prava, zato što sam pre šest-sedam godina bio u odboru televizijskom koji je gledao da pomaže studentima televizije, televizijske režije, da ovde dođu na praksu, da se više uključe u rad. Onda sam ja shvatio da Akademija sadašnje faze, po meni, vodi jednu pogrešnu politiku. O čemu se radi? Naime, diplomirani snimatelji na Akademiji nisu hteli da prihvate ENG kameru, jer oni su, zaboga, bili filmski snimatelji. Kako će oni da snime umetnost, a televizija im diktira? Ja sam imao muke, oni nisu verovali da će doći vreme kada će video istisnuti film. Naravno dolaskom televizije film nije i neće propasti, kao što pojavom filma nije propalo pozorište, ali zagovarati i dalje da televizija nije umetnost, a da film jeste umetnost, je besmislica. To je besmisleno i ko god to zagovara mislim da apsolutno nije u pravu, mislim da je subjektivan i ne zna prave razloge zašto to radi i onda ne poznaje suštinu televizije.

O čemu se radi? Radi se o tome da je televizija preuzela praktično sve one zakonitosti koje ima film. Sve televizije su koristile film 90%, prema tome videa nije ni bilo, apsolutno je od početka bilo pogrešno govoriti da, je sve rađeno na silu, da televizija nije umetnost, a film jeste umetnost, jer su ljudi koji su radili na filmu, radili programe za televiziju. Radili film, znači, istom tehnikom, istim zanatom. Mada mislim da nije problem u tehnici, problem je u neshvatanju suštine, pod jedan, pod dva, u pogrešnom vaspitanju mladih kadrova.

Danas, naravno, nema više govora šta je u televiziji važnije, da li je važniji video ili film. Ja ne razumem ko i dalje može da gaji, da brani jednu takvu pogrešnu orijentaciju.

Šta hoću da kažem? Hoću da kažem sledeće. Naravno da je televizija prolazila kroz razne faze u svom razvoju, pa i dan-danas ona trpi razne promene. Ti koji brane da je film umetnost, a televizija nije, zaboravljaju da televizija ima, i sami ste pomenuli, da ima sve te žanrove, koje sadrži i film. I film može biti dokumentaran, i film može biti melodrama, i film može biti komedija, i film može biti sport. Treba priznati da su prvi televizijski kadrovi, bar što se Jugoslovenske radio-televizije tiče, mahom dolazili sa filma. Koji su to kadrovi? Oni koji nisu mogli da prođu na filmu.

Situacija se u međuvremenu kvalitativno izmenila. Danas u Jugoslovenskoj radio-televiziji ima puno kvalifikovanih ljudi, koji su se na ovaj ili na onaj način školovali, ili ovde ili u svetu, što je donelo jedan nov kvalitet. Druga stvar. Sami smo konstatovali da sve žanrove koje sadrži film, svi ti žanrovi su i na televiziji. Znači, o tome nema razgovora. Treća stvar. U nekim oblastima života televiziju treba posmatrati, i uvek posmatrati, kao sadašnjost. Zašto je televizija pobegla od prezenta? Pobegla je po meni iz dva razloga. Prvi razlog je programska šema, jeste sigurnija kada ima snimljenu emisiju da zna koliko traje i lakše je za snimanje, ne manipuliše se, i drugi, veoma važan razlog, većina ljudi ne želi da radi u televiziji živi program, jer ga se plaše i tu je suština. To odgovara nekim drugim stvarima, a živi program je najjeftiniji program, najatraktivniji i jedina prava televizija i najkomplikovaniji za rad. To ti je isto kao u bolnici. Ja televiziju poredim sa bolnicom. Svi rade ovo ili ono, direktan prenos, živi program u televiziji je hirurgija. Ko može da radi hirurgiju? Ne može lekar opšte prakse. U ljudskoj prirodi je da se ljudi plaše nepoznatih stvari. Strah je proizvod nečeg što čovek ne poznaje.

Adrenalin skoči, ja ne znam koliko sam prenosa imao, na stotine. Kad god uđem u reportažna kola, ja prva dva minuta radim veoma polako i racionalno. Naravno da prenos ne stoji. To je to po čemu se mi razlikujemo što svako od nas ne može da radi taj posao, jer ako nema tog kreativnog, stvaralačkog naboja iznutra, to što te tera, što ti diže adrenalin, onda nema ni prave režije.

I sada se vraćamo na ono pitanje da li može ili ne može da se režira na televiziji. Ja mislim da su takva pitanja besmislena. Reći ću Vam zašto. Evo sada su pravili neki intervju sa mnom za `Sedam TV dana` i pitali su me koje vrste programa u prenosu ja najviše volim da radim. Ja sam rekao, meni su to sve različite stvari. Moj najveći posao, moj prenos koji sam ja u životu radio i nikada ga više neću raditi, je prenos Titove sahrane po kome me malo ljudi pamti. To je bio moj najveći posao u životu. Imao sam deset reportažnih kola. Imao sam, naravno, puno problema, to je, dakle, bio najveći medijski spektakl koji se ikada dogodio u našoj JRT mreži i ne znam da li će se ikada više dogoditi. A po tome me se niko više ne seća.

No, to nije bitno. Mene politika ne interesuje, razgovaramo o televiziji. Razgovarao sam sa Antonom Martijem kada je bio na vrhuncu karijere i kada je jako dobro radio festivale, zabavnu muziku, u Portorožu. Bio je to prijatan razgovor koji se posle, zbog njegovog neshvatanja šta ja hoću da kažem, ili moje nedovoljne argumentacije, završio neprijatno. Mi smo se na kraju posvađali. Naime, ja sam njemu rekao sledeće: `Ako iole imaš muzičkog obrazovanja, a ja ga imam, onda prenositi jedan festival, gde možeš da napraviš probu, kadriranje, gde znaš koja numera ide posle koje, gde probaš svetlo gde si sve živo uradio, gde su popisani kadrovi je bezidejno za prenos. Zašto? Zato što tu ne možeš da kiksneš. Ako ne znaš šta da radiš, radiš ono što radi svaki pametan reditelj, bežiš u total. Samo imaš da preklapaš i da režeš u određenom ritmu i da smenjuješ jednu i drugu kameru`. Marti je smatrao tada, pošto je jako dobro radio, da je to umetnost. Ja sam isto smatrao, da on jako dobro radi, ja sam shvatio, takođe, da je to umetnost, ali sam mu rekao: `Ja ti potpisujem da ću ja Splitski festival, da uradim bez ijedne probe, ali ti tvrdim da ti nećeš dobro uraditi prenos jedne dobre fudbalske utakmice sa mnogo akcija. Ti ćeš negde da zabrljaš.`

Ostajem pri toj tvrdnji. Zašto? Zato što je sport jedna specifična oblast društvena, a koja ostaje na televiziji i što nema potrebe da se u bilo kakvom drugom razgovoru, na bilo kom drugom mestu, ubeđujemo u gledanost sporta na ekranu. Danas su najveći sportski spektakli Olimpijske igre, svečano otvaranje i zatvaranje Olimpijskih igara. Nijedan događaj na svetu ne okuplja toliko gledalaca oko televizijskih ekrana kao otvaranje Olimpijskih igara. Ja ću ti navesti jedan podatak. Finalnu utakmicu svetskog kupa u Pasadeni 1994. između Brazila i Italije, pratilo je, prema procenama, tri milijarde i dvesta miliona ljudi. To je auditorijum. E sada Vi meni objasnite odgovornost tog čoveka koji izdaje naređenja i koji nema svog savetnika, i nekoga ko radi predstavu u ovom malom pozorištu u kojem sedimo. To je besmisleno. Besmisleno je razgovarati na taj način.

Naravno, sada dolazimo na nešto drugo. Zašto je sport otišao tako daleko. Zato što je razvoj televizijske tehnologije dozvolio sportu da se gleda na ekranu. Zato što se on odvija po veoma jakim pravilima. Tu su uvek dobri momci, pobednici i oni baksuzi, koji gube. On se odvija po pravilima života. U životu uvek dobijaš ili gubiš. I uvek je borba za to da budeš pobednik. I manje-više pravila u sportu su svima jasna, i otuda sport i na televiziji ima veliki broj gledalaca.

Sada tu dolazi do jedne druge stvari sa estetskog stanovišta. Dolazi do identifikacije između gledaoca i sportiste. Ako jedan Karl Luis obara svetski rekord na 100 m u Tokiju 1991. svi oni koji su želeli potencijalno da budu Karl Luis, a nisu, u tom trenutku se raduju. Oni se identifikuju sa asom za koga navijaju i njegov uspeh je i njihov uspeh. To je ta identifikacija koju pruža televizija, a pošto je televizija intimni medij, intimni za razliku od filma, ona je deo nameštaja, i ekran kao deo nameštaja - ti ga obično gledaš u papučama, prema tome, to što prelazi rampu televizijsku, to je kod sporta, ta identifikacija koju gledalište lako uspostavi. Jer, od izgubljene trke niko neće imati posledice, ali od rata, bukvalnog rata, militarističkog, ima. Otuda, prvo, veliki krug ljudi koji se za to interesuju.

Drugo, televizija je ogromno učinila za razvoj sporta. Kako? Svojim direktnim prenosima. To da ti sediš i gledaš šta se događa u Atlanti, šta će se događati ovde i da to bolje vidiš nego onaj na tribinama, to je fenomen svoje vrste. Onda se dogodila još jedna važna stvar. Dogodilo se to da je televizijska tehnologija počela da se usavršava. Ono što je odavno film koristio, daleko pre televizije. Znači, usporene slike, dogodilo se da je otišlo sve u moćnu televiziju. Odjedanput se dogodilo da ti tu sliku, koja se u filmu lako postizala tako što si imao elektromotor na kameri koji većim brojem kvadrata snima, a samim tim u reprodukciji usporava sliku, to na magnetoskopu nisi mogao da dobiješ, jer je magnetoskop imao glavu koja je mogla da snima i da reprodukuje samo istom brzinom. Onog trenutka kad snimim slow motion, dogodila se revolucija u prenosima sporta. Neću govoriti o tome šta je značio prvi slow motion, koje su prve prepreke bile, jer je bio potpuno druge konstrukcije. On je posle 36-te sekunde (to je bila jedna ploča sa diskom, koji je imao od 0 do 36 sekundi) ako si želeo dalje da nastaviš, posle 36-te sekunde, on je brisao prvu. Znači, stalno si bio u procepu da kažeš čoveku `stani, zadrži mi tu akciju`. Dok je on stao, moglo je da se dogodi nešto drugo. Dakle, bilo je nekomforno raditi tada na slow motion-u ali bilo je to veliko otkriće. Sada kad ti možeš da praktično u roku od tri sekunde vratiš sve što hoćeš, sad kad su se usavršili magnetoskopi, kada nema više te opasnosti, sad je postalo i te kako lako koristiti slow motion.

Drugo je pitanje estetske prirode korišćenja slow motion-a i nepoznavanje pravila zanata, kada, kako ga i koliko koristiti. Ja sam gledao tu neke prenose, nažalost i ovde i napolju, gde se ljudi igraju sa slow motion, gde se igraju i prave neke ljude kretenima, ja sam skoro gledao neki prenos gde se usporava, na primer, trener na klupi i prave čoveka smešnim. To nije svrha upotrebe te naprave. Svaka upotreba slow motion-a je flash back, kao na filmu. Razgovarali smo o tome da ovo nije umetnost. Nije tačno. On koristi ista izražajna sredstva, slow motion i flash back. Flash back, to je dramatički akcent, to je pauza u pozorištu, ko to ne razume, ne treba time da se bavi. Prema tome, onog trenutka, vi znate, radili ste više u pozorištu nego ja, onog trenutka kada vi kažete glumcima: `Molim vas - ovde pauza`, pa naprave 10 sekundi pa krenu, a vi kažete: `Ne, još pet sekundi. Hoću još pet sekundi, produžite mi tu pauzu.` To ne može niko da te nauči, moraš to da nosiš u sebi i ne možeš da ga koristiš onako kako ti misliš, kako se tebi sviđa, nego onako kako bi trebalo. Da misliš o tome kakvu će konotaciju on izazvati u svesti televizijskih gledalaca. To ti je ovako. Izađemo napolje i saobraćajna nesreća.

Sada da vam dam jednu drugu temu, koju vi vrlo dobro znate, pošto se bavite naučnim radom. Bez uvrede, ja to nikada nisam voleo. A pitanje vrednosnih sudova, vi znate, to je veoma važna stvar. To je lako u slikarstvu, slike ostaju kao trajne stvari. Sećate se perioda Modiljanija koji je umro u bedi, i sada možemo da dođemo nas sto i kažemo, 99 će da kaže: `Ovo je loše` a onaj jedan će da kaže: `Ovo je genijalno` i vreme će i posle njegove smrti pokazati da je to genijalno. To sa televizijom nije slučaj, ona je prezent. Dakle saobraćajna nesreća. 99% ljudi vidi da je ta nesreća takva i takva, a 1% kaže: `Ne, ona se dogodila tako i tako`, to je paradoksalno u odnosu na prvi pogled, u odnosu na film, ali istinito je. Umetnost je da ti tako preneseš tu saobraćajnu nesreću, ako su ti kamere bile tu, da je prihvati 99 gledalaca od njih 100. Da se ne radi za jednog, nego za 99. Tada se može postaviti pitanje ovako, sa estetskog stanovišta kod upotrebe slow motion-a. Nije upotreba slow motion-a samo stvar analize pojedinih situacija, što je najznačajnije i što je dramaturški potpuno odvelo na drugu stranu sportski prenos. Pre svega to je dramaturško pitanje, upotreba slow motion-a u sportskom prenosu je dramaturško pitanje. Gde, kad, kako i zašto?

Znači režija programa uživo podrazumeva ne samo problem TV režije, nego i probleme TV dramaturgije?

Naravno, pa o tome i govorimo. Razgovaramo o tome da li televizija može biti umetnost. Evo, da nam daju sada dve kamere da prenosimo ovaj razgovor, mi ćemo ga raditi drugačije. Da ga snimimo, uradićemo ga drugačije. Sigurno ćemo ga uraditi drugačije. Vi ćete se možda češće vraćati na total ili ćete insistirati na mom krupnom planu, ali će utisak o tom razgovoru sigurno biti drugačiji. Da se vratim, Slow motion je na nekakav način jedno bestežinsko stanje tela u prostoru. Telo sportiste lebdi u jednom prostoru u kome, ti ga koristiš za analizu. Ali u tome vi u estetskom smislu, ne samo u dramaturškom govorite još nešto, da je sport lepota ljudskog tela. Pogledajte, recimo atletiku, to je u prenosnom smislu balet ili koreografija. Ja se nikada neću složiti sa vama estetičarima, naučnicima, bez uvrede, neću se složiti nikada.

Za mene je cirkus, dobar cirkus bio apsolutno vrhunska umetnost. Niko ne može da me razuveri da cirkus nije umetnost, da je samo artizam. Nije tačno. Tako možemo da posmatramo televiziju. Vi možete da naučite kao reditelj sve, kroz razne škole, razne profesore, učitelje, ali od vas zavisi da li će to ostati artizam, da li će te pokupiti te artističke elemente tog posla, ili ih nadograditi. Znači, nadogradnja apsolutno postoji.

Sve je pitanje koncepta. Ako radite velike događaje, kada je u pitanju sport, naravno da ja ne mogu da promenim odluke sudija, ali je još uvek ogromno polje za istraživanje sportskih predstava. Pojavljuje se super slow motion. Niko nikada do danas nije pokušao da razluči dve stvari, niko nikada do danas nije pokušao da napravi dinamičku komponentu emitovanja slow motion-a. Šta to znači dinamička? Statička postoji, unutar dva statička kadra se emituje jedan segment, jedan flash back, u usporenom trajanju. Ali dinamička komponenta emitovanja slow motion-a podrazumeva sledeće: ako je recimo golu prethodila akcija u kojoj je lopta dodavana sa desnog krila u sredinu, pa je onda udarila u prečku, pa se vratila, pa je pao gol, onda se ne mogu istom brzinom emitovanja emitovati te dve ključne tačke. Kulminacija je gol, a pretkulminaciona tačka je udarac u stativu.

Onaj ko radi na slow motion-u, naravno sve se odvija fantastično brzo, mora znati, mora imati estetsku kulturu i mora znati da slow motion nije samo usporena reprodukcija slike, nego da akcentiranjem, smanjenjem brzine unutar jedne sekvence slow motion-a, vi možete napraviti dinamičku komponentu emitovanja slow motion-a. To je nešto što niko nije do sada iskoristio u sportskim prenosima. Super slow motion je isto što i slow motion samo sa većom mogućnošću usporavanja. Ako slow motion usporava sa 1/4 realne brzine, super slow motion usporava pola realne brzine, znači, 50% usporenja od normalne brzine emitovanja. Međutim, ja ovde govorim da unutar sekvence slow motion-a treba napraviti emitovanje slow motion-a, u zavisnosti od akcije treba napraviti kulminacione tačke, to moraš da radiš brzo, i da ih tako prezentiraš gledaocima ako hoćeš da izvučeš efekat iz toga. Onda se desila još jedna strašno velika stvar kada su u pitanju sportski prenosi. Opet razvoj tehnologije. Pojavile su se, takozvane, mini kamere. Te mini kamere su počele da se koriste masovnije od 1992. godine iz Barselone, sad je Atlanta, itd. O čemu se radi? Radi se o kameri bez kamermana sa daljinskom komandom. Možeš da je postaviš gde hoćeš, minijaturna, sa širokom ugaonom dikcijom, koje postavljaš na određena mesta gde ne možeš da postaviš kameru i dobijaš fantastične slike nekog drugog sveta. Znači, još jedno poglavlje su otvorile mini kamere. Prvi put se u Barseloni koristila, što je jako značajno, kamera u plivanju koja je išla dole po šini u bazenu, i po prvi put smo mi videli plivanje odozdo. Mi svi gledamo plivanje i u prenosu i na bazenu, mi gledamo odozgo. Vi uopšte ne vidite tehniku plivača. Plivanje je bio zatvoren sport za televiziju. Sada je odjednom ta kamera odozdo, vidite pokrete ljudi, vidite tehniku kako oni to rade, ti vrhunski svetski majstori. Malopre smo pričali da je sport nerazumljiv, Vi ste pomenuli dramu. Jeste, on ima odlike antičke drame, jer šta je reč akcija, šta je u suštini. To je drama. Imate dve stvari. Recimo u prenosima sporta, imate dve komponente, imate akcionu komponentu, koju izvodi sam sportista trči ili pliva, i imate prezentacionu komponentu koju pravi televizija. To kako ćete prezentirati sportistu, to su mini kamera, to je slow motion, to je to.

Usporena televizija jeste analitička televizija, da se savlada vreme, da se vreme i prostor pretvore u jedan novi estetski oblik.

U prenosima sporta dobili ste nešto što nikada u televiziji niste imali. Dobili ste ne samo prenos događaja, dobili ste koreografiju, odnosno dobili smo jednu umetničku formu, jedan umetnički oblik. To je to što ljude buni, ali su sve više počeli da shvataju da se tu nešto događa. Ja opet kažem, uvek je to tako u životu, naravno u medicini dok nije pronađen rendgen, ljudi su se mučili, umirali, a i lekari su bili bespomoćni da postave dijagnozu tuberkuloze. Uvek je tehnika ta koja je vukla ka nekim ljudskim dostignućima, na misaonom planu. A da bi upotrebio ta sredstva, ti moraš prvo da se interesuješ za ta nova sredstva koja se pojavljuju na polju televizijske tehnike. Drugo, da razmišljaš o njihovoj primeni, jer bukvalna primena slow motion-a ne znači ni tvoje igranje da pokazuješ trenere kako sedaju ovako, ili onako, na klupu, to pokazuje da ti ne razumeš posao koji radiš, da ti pokušavaš da preneseš nešto što nije svojstveno događaju. Ismejavaš jednog čoveka koji učestvuje u jednoj predstavi koja se zove fudbalska utakmica.

Iz svega rečenog, da li bismo mogli možda da sintetišemo iskustvo TV reditelja? Kako zapravo Moma Martinović režira fudbalsku predstavu?

Činjenica je da kao u svim drugim oblastima na televiziji, postoje neke osnovne zakonitosti. Sigurno da nećeš postaviti kamere koje prelaze rampu, to je besmisleno. Staro pravilo iz filma - nikad ne snimaj razgovor preko 180%. To prelazak rampe - zna se šta stvara, koji utisak stvara u gledalištu, dezorijentiše ga. Amerikanci su sad u Atlanti, pošto oni ne poštuju to pravilo, skakali tamo i ovamo. Oni su to radili iz dva razloga. Prvo što su samouvereni i misle da sve znaju najbolje na svetu, tako se ponašaju i u politici, što nije tačno, niko ništa ne zna najbolje na svetu. Ta samouverenost im se osvetila u Atlanti. A drugo, oni to gaje kao stil. Ja se sa takvim stilom ne slažem i mislim da niko nema pravo da svojim nekim eksperimentima, privatnim eksperimentima, kad je u pitanju živa televizija, iritira. Ako je pitanje kako ja to radim, prvo je to pravilo. Drugo, zavisi koji je stadion.

Pošto je svaka predstava u vremenu, javlja se i momenat muzikalnosti, momenat dinamizma i promenom planova stvara se jedna vizuelna muzika, naročito participacijom slow motion-a?

To je jedno interesantno pitanje. Postavlja se pitanje: šta je uloga komentatora u direktnom prenosu. Zna se da radio komentator ima mnogo teži posao nego televizijski komentator, jer on, pre svega, mora da opiše šta se događa, on mora da iznese i svoj stav. Pri tome, s jedne strane njemu je teže, s druge strane njemu je lakše - može da nas laže. Mi ne možemo da vidimo da li je to baš tako. To je jedan problem. Drugi problem je, koji se odnosi na televizijske komentatore, televizijski komentator, ma kako izgledalo da je u prednosti, on je hendikepiran zbog televizijske slike. Istovremeno njemu je lakše, jer ne mora da opisuje situaciju ukoliko je pametan. Najgora stvar je kad ti počneš da opisuješ situaciju koju ja vidim, pod jedan, a pod dva, pametan komentator će znati da to ne treba da radi, ne pametan, nego svaki iskusniji komentator i pričaće samo ono što može da dopuni sliku. Na pitanje da li može da se gleda fudbalska utakmica u televizijskom prenosu bez komentatora, ja ću odgovoriti - da. Da li može da se gleda na televiziji utakmica bez slike, ja ću odgovoriti - ne, jer onda je radio, onda se čuje komentator, onda je to radio prenos, ako nema slike.

Prema tome, uloga komentatora u televizijskom prenosu je značajna. Mislim, značajno je pitanje muzike, ali ne toliko značajno koliko na prvi pogled izgleda. Ponavljam, njegovo je ono da kaže da iz njegovih fajlova, njegovih pribeleški, da kaže da, recimo, Piksi igra 55. utakmicu za državni tim i da mu je danas ženin rođendan. To je ono što ja ne mogu da prenesem, a što on može da dopuni, znači da dopuni sliku o Piksiju, kada ja dam Piksija.

Ima tu jedna druga interesantna stvar. Meni je svojevremeno Duško Radović, koji je bio izuzetno pametan čovek, pravio neki od intervjua sa mnom u Studiju B. Vodio je jednu emisiju, koja se zvala `Dijagonale` na Studiju B. `Dijagonale` su raspravljale neke probleme estetsko-gradske problematike i šire. Onda je on mene jednom zvao u tu njegovu emisiju i mi smo razgovarali o sportskom prenosu. Onda je on meni kazao: `Da li ste vi, Momo, ikad pomislili kako bi bilo jako dobro da isključite komentatora i da pustite, recimo, nekog Čajkovskog, neki koncert dok oni igraju fudbal. Ne mislite li da bi to bilo interesantno?` Zatekao me tim pitanjem. Rekao sam mu: `Da, ja mislim da bi to bilo interesantno, da bi to čak moglo i da se dopadne, ali mislim da bi to moglo da se uradi jedanput.` Međutim, mislim da to ne bi moglo da opstane na televiziji. Razgovarali smo o tome da li bi to moglo da ostane bez komentara. Setite se, na primer, posle velikih svetskih događaja, fudbalskih prvenstava, obično se napravi neki kolaž komičnih akcija, gde se ponavljanjem raznih usporenja napravi jedna zabavna, komična emisija, sjajna za gledanje, lakrdija jedna od sporta, burleska. Dakle, može se i to raditi. Međutim, to sigurno nije funkcija televizije, to može kao eksperiment, može na nekoj eksperimentalnoj televiziji, ali to nije funkcija televizije. Funkcija je televizije da prenese događaje, to je njena funkcija.

Ovde se otvara vrlo interesantan estetski problem. Znači slika zaista dominira sportskom predstavom. Da li je mogućno da joj se zvuk kontrapunktira, da onaj napor, oni krikovi, ona vrsta dijaloga, ona vrsta scenarija na zvučnom planu iziđe bez ovih aplikacija, bez komentatora? U kojoj je meri mogućno registrovati tonsku strukturu kao totalni prenos?

Televizijski program, bez obzira o kojoj vrsti programa se radi, mislim da je najbolje posmatrati na bazi televizijskih kodova. To je vrlo prosto. Ljudi komplikuju stvari, ja ne znam zašto. Postoje dva osnovna televizijska koda. To su ton i slika. Ton može biti muzika, to su muzičke emisije, razne vrste muzike, može biti komentar, to je ovo o čemu pričamo, govor i može biti to što vi načinjete, a to se zove atmosferski ton ili međunarodni ton ili interton. Za sport, za sportske prenose je interton, prateći elemenat slike i interton, međunarodni ton i slika imaju multilateralni karakter. Komentar ima unilateralni karakter. Ako ja prenosim za 40 zemalja, Panta prenosi za Jugoslaviju, ali Španac prenosi za Španiju. Znači, oni svi komentarišu istu sliku i isti ton. Taj međunarodni ton, interton i slika su multilateralnog karaktera, univerzalni. Njegov komentar je unilateralan, otuda uloga komentatora nije tolika koliko on sebi pripisuje u televiziji. Nažalost, u televiziji su pogrešno ljudi izborili sebi pravo da su novinari, u news programu, glavne zvezde televizije. Naprotiv, svaka prava televizija počiva na dobroj produkciji. Kao što ta tri koda čine kod tona, tako imaš televizijske kodove slike. Koji su to? Svetlo, brzina, emitovanje, definicija, kad je u pitanju elektronika možeš da definišeš sliku kako hoćeš, da ti je pretvori u negativ, da ti je oboji, u svetlu da radi šta hoće, onda razne vrste digitalnih efekata, onda editing, video-mikser. Šta je videomikser? Montažer. Šta radi? Montira. Kako? Direktno. Sve je uzeto sa filma. Jezik filma je jezik televizije, samo što film i zbog toga što je u procesu drugačiji, ide u laboratoriju, a televizija je uvek prezent. Prava televizija je uvek prezent i vucite paralele kako hoćete, sve je uzeto iz filma i ti kodovi, naravno da će se tonski kod, muzike, najviše koristiti u muzičkim emisijama i da u muzičkim emisijama internacionalni ton dolazi samo sporadično, kao aplauz. To je interton, a komentator će u muzičkoj emisiji napisati najavu na početku i na kraju i do viđenja.

Pored Vaših televizijskih radova, kao što je Sarajevska Olimpijada 1984. godine, kao i pomenuti prenos Titove sahrane, da li biste naveli još neke svoje televizijske radove koji su imali internacionalnu reputaciju?

Dobio sam dve godišnje nagrade televizije. Jedna nagrada je bila za taj prenos iz Sarajeva, druga nagrada je bila za prenos sa Gazimestana 1989. godine, 600 godina Kosovskog boja. Dobio sam dve nagrade na festivalu u Portorožu za najbolji direktan prenos 1974. i 1976. god.

Na koje se predstave to odnosilo?

Jedna se odnosila na prenos prvog signala koji je izašao za Televiziju Novi Sad, praktično sam ja uradio prvi signal. To je bilo Evropsko prvenstvo u stonom tenisu. Tada sam dobio neuobičajeno nagradu za direktan prenos - dobila je ping-pong loptica, mada je iz drugih studija bilo puno drugih emisija. Na primer, Skopljanci su imali ulazak Titove štafete u Kongresnu dvoranu u Skoplju pred 10-ti kongres, tako da sam bio totalni autsajder. Dogodilo da sam tad dobio nagradu JRT za najbolji direktan prenos. Dobio sam 1976. god. za prenos košarke Jugoslavija - Sovjetski Savez, 1975. god. u Pioniru, i dobio sam na festivalu Evrovizije, pa specijalnu nagradu za prenos finalne utakmice finala Kupa Evrope Češka - Nemačka ovde u Beogradu.

Šta je sadržina knjige Režija programa uživo?

Izdavač je Televizija. O čemu se radi? Nikada nisam mislio da pišem knjige. Lako pišem, ali nikada nisam voleo da pišem. Sticajem okolnosti sam počeo da predajem u inostranstvu, onda sam shvatio da to što ja pričam nekoga interesuje.

Vi predajete u internacionalnoj TV školi u Montreu?

Ta predavanja ja sam držao tamo, ljudima sa završenim fakultetima koji su bili na postdiplomskim studijama. Druga teškoća je bila u tome što su pola grupe bili muškarci, pola grupe su bile žene, a žene obično ne interesuje sport. Moj predmet je bio sport na radiju i televiziji.

Dakle, bilo je veoma teško osmisliti predavanja da budu interesantna. To bi bilo teško i ovde. Onda sam se iznenadio. Ja sam ocenio njih, vratio sam se ovde, a onda su oni ocenili mene. To je uobičajena praksa. Dobio veoma visoke ocene što me iznenadilo, obradovalo, jer sam otišao kao totalni autsajder. Godinu dana posle toga sam bio u Oklahomi, na Oklahoma University. Tamo sam proširio ta moja predavanja i predmet se zvanično zvao Živa televizija. Doživeo sam isto. Video da to ljude interesuje i onda sam rekao sebi: Kad to ljude interesuje, što ja ne sednem i od toga nešto ne napravim? I tako sam počeo da pišem tu knjigu.

Knjiga ne sadrži puno onoga što sam ja radio, mojih prenosa. Knjigu prati kaseta, u inostranstvu treba da je prati CD-rom, sa tajm kodom, gde ja analiziram snimke različitih prenosa i kažem: `Ja mislim tako i tako, a vi izvolte. Kažem, minut taj i taj, sekunda ta i ta, evo to je to, takve su postavke kamera, takve su bile funkcije kamera, pogledajte snimak, ja mislim da je to značajno, mislim da to nije, mislim da je ovo dobro, mislim da to nije.` Znači, knjiga nema nikakav esejističko-filozofski pristup, kao ovaj razgovor, jer sam uvek ovakve razgovore izbegavao, ali to je praktično jedan udžbenik. To je, kako reče jedan od recenzenata, jedna mala enciklopedija pokupljena od Barselone, do Svetskog fudbalskog prvenstva 1978. god. u Argentini, 90.-te u Italiji, 94.-te u Americi, do koncerta iz Narodnog pozorišta. To je okvir knjige. Znači, ima puno, svega, najviše sporta.

Koji su Vaši saveti mladim rediteljima, s obzirom na to da iza Vas stoji ogromno stvaralačko iskustvo i izvrsni rezultati?

Televizija je kolektivni stvaralački čin i svi ljudi u ekipi su važni. Nema zvezda. To je tim u kome nema mesta za zvezde. Svi su zvezde i sve je usmereno prema jednom cilju. Taj cilj se zove ono što izađe na finalni monitor, taj cilj se zove program, a svi ljudi u ekipi su važni. Meni je važan i kablmen i kamerman i mikser i kontrola kamere, samo timski rad pravi dobar televizijski program. Prema tome, reditelj je dežurni krivac, kao i u pozorištu, kao i na filmu. Ako je dobar film, ako je dobra pozorišna predstava, onda lovorike skupe glumci, u televiziji to skupe direktori televizije i urednici, a ako program ne valja, onda je kriv reditelj. Ko voli da sedi na toj, često neudobnoj i vrućoj stolici, a često to je jedan poseban osećaj, kad završiš prenos, kad adrenalin padne i kad se opustiš, ako si odradio dobro i znaš da si to dobro uradio, to znaju svi ljudi u ekipi, taj osećaj zadovoljstva ne može da se plati.

Opišite prenos Zimskih olimpijskih igara 1984. u Sarajevu. Kako ste režirali prenos trka bob sanki niz Trebević sa sedamnaest kamera?

Citiraću Vam moj rediteljski opus Šta to tamo juri objavljen u časopisu RTV teorija i praksa 1985. Stvarno! Šta to tamo juri niz padinu Trebevića? Šta to remeti stoletni mir jednog od najomiljenijih sarajevskih izletišta? Ovih februarskih dana, pred očima gostiju i Sarajlija, pred očima milijardskog TV auditorija od Japana do Sjedinjenih Američkih Država, bob smenjuje sanke, a sanke opet bob. Čudo neviđeno? Ne, samo dva iz porodice zimskih olimpijskih sportova i mnoštvo devojaka i momaka u borbi za olimpijsko zlato, srebro, bronzu. Svako od njih u borbi s vremenom, u borbi sa samim sobom, u borbi s ledenom pistom i s jednom jedinom željom - biti što brži (negde i preko 130 km na čas) znači, što bliže uspehu.

Naravno, odavno već, neustrašive borce sportskih arena prati neminovnost dvadesetog veka - televizija. Ukoliko je događaj veći utoliko i njen značaj, ali i njena odgovornost rastu. Danas se ona priprema za te događaje unapred i jedino tako može da ih savlada.

Direktan prenos, dakle, nije samo puka odslikana slučajnost, kao što to većina gledalaca misli, već osmišljen, koncipiran i u detalje razrađen posao koji ima svoje zakonitosti, uspone i padove, svoju logiku i nepromišljenost, svoj sadržaj i formu.

I raniji, a i sadašnji televizijski radnici saglasni su da je živi prenos suština televizijskog medija. Naravno, veći broj samo u verbalnim diskusijama. Zašto je to tako? Verovatno zato što se jedan deo plaši tog posla uživo, pa ga nipodaštava, a drugi deo ne poznaje njegovu tehnologiju, pa mu je lakše da ga omalovažava nego da pokaže svoje neznanje.

No, manji broj nas koji se tim poslom bavi i te kako zna da je svaki prenos i nov izazov. Bez obzira kako se pripremali, iznenađenja su mogućna u svakom momentu, ne samo tokom događaja, već i unutar tehničke i produkcione ekipe. Pored izvanrednog osećaja da ste vi taj koji za milione birate presudne momente, što od svih u ekipi zahteva izuzetnu koncentraciju, ovaj drugi faktor - faktor iznenađenja - sastavni je deo draži i rizika direktnog prenosa.

Kako sliku i međunarodni ton pretočiti u doživljaj na najbolji mogući način, večite su dileme u pripremi prenosa. Stvari postaju nešto jasnije ako se pođe od premise da je `direktan prenos objektivan odraz subjektivne stvarnosti`. Pri tome subjektivno želi da bude ne sudija već svedok, ili, treba preneti sve baš onako kako se zbiva, ne krijući nijednog momenta od televizijskog gledaoca bilo šta - najmanje televizijsku istinu. Često se u svetu i kod nas televizija...

Kada je o prodaji knjiga reč, pod `organizovanim transportom` smatram preporučenu tiskovinu. To je najpovoljniji načina slanja, a knjiga stiže na kućnu adresu za dan-dva. (Prilkom kupovine se čekira `Pošta`).

Lično preuzimanje se odnosi na preuzimanje u Smederevskoj Palanci.

Molim kupce iz inostranstva da me pre kupovine kontaktiraju porukom kako bismo se dogovorili oko uslova uplaćivanja i slanja. Ovo je veoma bitno, između ostalog, i zbog toga što su poštarine Pošte Srbije visoke i za zemlje u okruženju jer se pošiljke šalju isključivo avionom.

Besplatna poštarina se ne odnosi na slanje u inostranstvo.

Negde su ostali stari iznosi za preporučenu tiskovinu, da ne bude zabune evo primera:
Nekada 40 sada je 69,00 din.
Nekada 50 sada je 76,00 din.
Nekada 60 sada je 99,00 din.
Nekada 70 sada je 106,00 din.
Nekada 80 sada je 129,00 din.

Pogledajte i ponudu na:

https://www.kupindo.com/Clan/StefanijaK/SpisakPredmeta

Ukoliko i tamo nešto pronađete, platićete preko istog računa i uštedeti na poštarini.


Predmet: 40824359