ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2011
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Током протеклих 25 година, од 1985. до данашњих дана, стицајем околности јавно сам реаговао на многа збивања која су се дешавала у нашој земљи. Како је она пролазила кроз разне недаће, сматрао сам да, по природи свог посла, као историчар, немам право на ћутање, већ да сам дужан да се огласим, да изнесем своје виђење о догађајима, да их објасним и оценим. С обзиром на бројност мојих јавних оглашавања, путем интервјуа и изјава, којих је у размаку од 25 година, од 1985. до 2010, било више од 120, никакве сумње нема да су наши, а и понеки страни писани медији били заинтересовани да чују моје мишљење о разним актуелним питањима. Питања су била разноврсна. Често су се односила на даљу или ближу прошлост, али и на политичка дешавања у вези са кризом која је захватила државу, као и са проблемима који су се тицали њеног распада. С обзиром на то да сам се више година пре избијања југословенске кризе бавио изучавањем српско-хрватских односа, историје Хрватске и Срба у Хрватској, као и питањeм југословенства и југословенске идеје, те да сам о свему томе доста писао у годинама кризе, уочи распада Југославије, па и у време ратних сукоба на подручју Хрватске, Босне и Херцеговине, тадашње писане, али и електронске медије највише је занимала историја српско-хрватских односа, прошлост Срба у Хрватској и развој југословенске мисли. Због тога су и интервјуи из тог времена најчешће обиловали питањима из поменутих области. Задатак мојих одговора на та питања био је да читаоцима пруже најосновнија знања како би што лакше схватили узроке неспоразума, сукоба и рата до којег је дошло на тлу Југославије. Циљ тих одговoра није био да распаљују страсти и шире мржњу, како то неки злобници и ситни политиканти, оскудних знања, желе да представе, већ да читаоце суоче с чињеницама које су научно проверене и на прворазредним изворима засноване. У време тешких напада на Србију и Србе, када су они безочно и с разних страна сатанизовани, моји одговори имали су задатак да научно провереним подацима шире истину а сузбијају безочне фалсификате, којима су нас са свих страна засипали. Када се данас, с одређене временске дистанце, читалац упусти у садржаје мојих одговора који се тичу прошлости, имаће у једном прегледу испричану историју српско-хрватских односа и историју Срба у Хрватској. Он неће морати да се пита зашто је дошло до рата између Хрвата и Срба и ко је крив за тај рат. Одговоре на та питања, у приповедачкој форми, наћи ће на страницама мојих интервјуа. То је један од разлога због којег сам се и подухватио посла да своје изабране интервјуе и изјаве објавим у посебној књизи. Значајно место у мојим интервјуима, у којима је реч о српско-хрватским односима, њиховим неспоразумима и сукобима, имају одељци о хрватском државном и историјском праву, и то стога што се без познавања хрватске политике засноване на том праву односи између двеју нација уопште не могу разумети. Зато што сам се бавио изучавањем геноцида почињеног над Србима у НДХ и што сам о томе писао, једна од незаобилазних тема у интервјуима било је питање зашто је дошло до тог великог злочина, када је сазрела идеја о томе да се геноцидом Хрвати ослободе Срба, тог „реметилачког фактора`, из којих разлога и с којим циљем је изведен геноцид. У најнепосреднијој вези с одговорима који се тичу геноцида су и одељци интервјуа у којима је реч о етничком чишћењу изведеном у акцијама које су познате под називом „Бљесак` и „Олуја`, које су, заправо, природни наставак почињеног геноцида из времена 1941–1945. године, јер су геноцидом и етничким чишћењем остварене давнашње тежње хрватске политике ка етнички чистој Хрватској. Више година уочи распада Југославије, а и после њеног расула, наша јавност показивала је велико интересовање за развој југословенске мисли. Колико је она више слабила – толико је више и учесталије постављано питање: како је могуће да та мисао, која је, са ђаковачким бискупом Ј. Ј. Штросмајером на челу, у своје време заносила многе генерације Срба и Хрвата, тако малакше и потпуно пресахне. Заокупљена тим питањем, јавност је желела о њему да сазна што више и што поузданије. Стога није случајно што су новинари многих листова и часописа учестало постављали питања о југословенској идеји и, посебно, о југословенству бискупа Штросмајера. Због истих или сличних питања која су се тицала Штросмајера и југословенске мисли, у интервјуима сам давао одговоре који су били у складу с мојим научним сазнањима. Учестали, ти одговори су понављани, често су међусобно исти, или веома слични, па делују као нека врста рефрена. Да у овој збирци не бих оптерећивао читаоца истим подацима и објашњењима, неколико текстова који се тичу Штросмајера и хрватско-српских односа сам изоставио и та места означио у напоменама. Пошто је у време кризе око распада Југославије у Србији било и оних који су се, предвођени ЈУЛ-ом, више емотивно него рационално, залагали за обнављање Југославије, та настојања сам критиковао као узалудан посао, као штетно трошење снаге и даље разбијање националног јединства. Како су интервјуи обично следили после неких значајнијих, или, чак, драматичнијих догађаја, нимало није случајно што су се многа новинарска питања односила на Војводину, њену аутономију и на аутономашке, или, боље рећи, сецесионистичке тенденције, и то како оне из осамдесетих година прошлог века, тако и ове најновије, које се тичу Статута Војводине. Поред историјских објашњења о аутономним захтевима Срба у оквирима Хабзбуршке монархије, у мојим одговорима налазе се образложења и о томе шта се крије иза савремених захтева за што већим осамостаљењем Војводине од Србије, ко стоји иза тих захтева и који су њихови крајни циљеви. У неодвојивој вези са аутономашким тежњама, којима је стварни циљ сецесија, јесу и захтеви војвођанских Мађара, који у интервјуима нису могли да буду заобиђени. Из истих разлога није могла да буде заобиђена ни Војвођанска академија наука и уметности, која је, заправо, један од атрибута војвођанске државности. У најтешњој вези са аутономашким тежњама у Војводини и са изгласавањем Статута Војводине је и питање регионализације Србије. Како сам уверења да је духовно јединство српског народа у великој мери разорено југословенском идејом, сучељеним идеологијама четништва и партизанства, комунистичким интернационализмом, глобализмом и себичним партикуларним интересима, у мојим интервјуима то питање није могло да буде заобиђено. Погрешно изведена регионализација, по мом чврстом уверењу, представља велику опасност за територијални интегритет Србије. Због тога сам у својим јавним иступима указивао на ту опасност и критиковао оне који су се непромишљено и нестручно залагали за регионализацију и децентрализацију Србије, не увиђајући да могу да буду погубни по целовитост Србије, или су се, можда, на неки миг са стране, свесно и намерно упустили у нечасне игре. Кад је отпочело растурање Југославије, упоредо је започео и процес сатанизације Србије и Срба. Једна од основних оптужби односила се на тобожњу непрестану тежњу Срба за стварањем Велике Србије. У жижи напада због, наводних, великосрпских тежњи нашао се Илија Гарашанин са својим „Начертанијем` и Српска академија наука и уметности због свог „Меморандума`. Како су ти напади били злонамерни и научно неосновани, у интервјуима сам их подробно анализирао и подвргао критичкој оцени. Показао сам колико је у њима било злобе, пакости и неистина, ко их је, зашто и са којим циљем изрицао. Поред тога што је САНУ била предмет разговора због „Меморандума`, новинари су у интервјуима често захтевали одговоре на питање зашто се САНУ не оглашава чак ни кад је реч о тако крупним питањима какво је, на пример, оно које се тиче албанског проглашења државне независности Косова. У најтешњој вези са добро измаштаном причом о Великој Србији и великосрпској политици, у интервјуима је више пута било говора о Хашком трибуналу и његовим тужбама против Срба, хашких оптуженика и осуђеника, са Слободаном Милошевићем на челу, јер су осумњичени и осуђени због, наводне, великосрпске политике, која је, по тужитељима и пресудитељима, довела до рата на тлу бивше Југославије. Када су се неспоразуми републичких руководстава Југославије из дана у дан умножавали и све више заоштравали, добијајући претеће размере, у више наврата сам у интервјуима упозоравао на опасност од избијања рата и апеловао на споразумно и мирно решење кризе. При томе сам, добро упућен у хрватску политику и ранијег и новијег времена, упозоравао на то да су главни покретачи кризе владајући кругови Хрватске с Фрањом Туђманом на челу, који су, како је после рата и сам Туђман признао, схватили да до независне хрватске државе могу доћи само ратом и разбијањем Југославије. Такви моји ставови и оцене наилазили су у неким антисрпским невладиним организацијама, спонзорисаним из иностранства, на оштро противљење, те су ме жигосали као националисту, шовинисту и ратног хушкача. Уверен да су моје оцене и процене о узрочницима кризе и изазивачима рата биле исправне, свима који су ме, често и безобзирно, нападали, у више наврата сам у интервјуима на одговарајући начин узвраћао. У целини одбацујући неосноване критике антисрпских невладиних организација и национално отуђене београдске мондијалистичке „интелигенције`, који су се у свему саглашавали са својим западним менторима, често сам у интервјуима упозоравао на двоструке критерије тзв. међународне заједнице, које је она имала, а и данас их има, према Србима и према другим народима у окружењу. Зато што сам се у кризним годинама упорно залагао за национално помирење, за превазилажење свих, више него погубних, идеолошких супротности и сукоба, и што сам оштро и бескомпромисно критиковао оне који су дизали глас против помирења, та тема није била ретка у мојим интервјуима. Залажући се за помирење и слогу, изјашњавао сам се против јавних расправа о облику државног уређења, о монархији или републици, сматрајући да су оне преурањене и да ће довести до нових сукоба и подела. Из истих разлога покушавао сам да смирим размирице између староседелаца и колониста, тзв. нађоша и дођоша, у Војводини, које су тиња