pregleda

Moć i mudrost Vladimir Cvetković


Cena:
500 din
Želi ovaj predmet: 2
Stanje: Nekorišćen
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Plaćanje pre slanja (Ostalo)
Lično
Grad: Sombor,
Sombor
Prodavac

milanpucar (7941)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

Pozitivne: 17504

Negativne: 0

Svi predmeti prodavca

kontaktiraj prodavca

Kupindo zaštita

Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Oblast: Filozofija
Jezik: Srpski

Moć i mudrost
Vladimir Cvetković (autor)

Izdavač: Službeni list Srbije

Neposredno dovodenje filozofskog znanja sa socijalnim institucijama, vrednostima, politickim i kulturno-civilizacijskim osobenostima konkretne istorijske epohe i zajednice, glavna je karakteristika savremenog filozofskog samorazumevanja, a ujedno i ove knjige koja propituje odnos filozofije, njene istorije i povesnog konteksta. Rukovodeci se idejom o živoj interakciji filozofije i politike, Cvetkovic kritikuje diskurs tzv. ciste filozofije, priklanjajuci se hermeneutickom razumevanju posredovanja istorijskih oblika `svetovne mudrosti` s jedne i (politicke) moci s druge strane.


Filozofija politike
Politika , , Filozofija

2002; Tvrd povez; latinica; 26 cm; 252 str


Između mudrosti i moći
Vladimir N. Cvetković: `Moć i mudrost`
Dve su ključne, međusobno povezane teme kojima je Vladimir Cvetković posvetio ovu svoju raspravu. Jedna je i u samom naslovu knjige naznačena i već odavno naveliko pretresena u brojnim delima mislilaca različitih teorijskih opredeljenja. Međutim, bez obzira na razlike u načinu na koji su svi ti učeni ljudi pokušavali da reše problem o kojem je reč, sva njihova rešenja mogla bi se razvrstati u dve međusobno nespojive rubrike. Čisti imanentizam i čisti redukcionizam dve su krajnosti u svim dosadašnjim nastojanjima da se protumači priroda odnosa filozofskog mišljenja i socijalno-političkih, istorijskih i kulturno-civilizacijskih činilaca.

Traganje za relacijama

Malo je onih koji su pregli da nekako premoste rastojanje što ova dva oprečna pola interpretacija deli. Sasvim razumljivo. Staza koja vodi između pomenutih krajnosti vrletna je i nesigurna i onaj ko se odvaži da njome pođe kreće se po ivici brijača. A u te malobrojne odvažne istraživače što su se drznuli da tom ivicom brijača hode spada i Vladimir Cvetković. On odbacuje oba ekstremna rešenja, kako čist imanentizam tako i čist redukcionizam, i u tome je najveća vrednost ovog njegovog duhovnog poduhvata. Zatočnicima ove prve teorijske optike poručuje Cvetković da su “lažna sva ta gorljiva zalaganja za takozvanu čistu filozofiju”, to “potcenjivačko držanje spram politike i istorije. I svako ko filozofiju nastoji da spozna na osnovu nje same, predviđa smisao celine datog pregnuća uma i rizikuje da jednostavno ne shvati o čemu je tu zapravo reč.”
Ako sa dobrim razlozima moramo odbaciti imanentički pristup, to još ne znači da smo zauzvrat obavezni da se priklonimo pošasti redukcionizma. Jednako tako je površno, upozorava Cvetković, “a po samu filozofiju i zloćudnije kada se istina određenog pojmovnog univerzuma svodi na puki ’odraz’ društvenih odnosa unutar određene epohe ili zajednice”. Čak i kada se filozofiji pridaje laskavi epitet najvišeg oblika duhovne proizvodnje “degradira se ona na jedan vid društvne nadgradnje” i time briše ono što čini samu njenu sposobnost, sam temelj njene spoznaje autonomije.
Ovako uspostavljajući osetljivu ravnotežu između precenjivanja i potcenjivanja istorije Vladimir Cvetković nije, međutim, ovaj svoj u načelu teorijski i metodološki pouzdano utemeljeni uvid pretočio u jednu dovoljno diferenciranu viziju odnosa mudrosti i moći. Termini pomoću kojih on ovaj odnos određuje ili su nedovoljno precizni - “neraskidivo povezani”, “sprega” - ili ukazuje na samo jedan vid jače zavisnosti filozofske misli od izvanteorijskih činilaca - “organska veza”, “čvst spoj”, “odlučujuće smešten”.
Niko od onih koji su se ovim problemom bavili nije još sačinio dovoljno diferenciranu sliku složenih relacija filozofske misli i njenih izvanfilozofskih pretpostavki. Između ravni mudrosti i ravni moći postoje mnogi odnosi koji bi se mogli opisati u terminima slabije i jače zavisnosti, odnosno manje ili veće nezavisnosti. Politički i psihološki činioci mogu, recimo, samo odrediti smerove filozofskih promišljanja, ali mogu i ozbiljno narušiti unutrašnju logiku filozofskih tvorevina. Neretko se i spoznajna optika samih filozofa deformiše putem takozvanih hipergeneralizacija i krutih, manihejskih podela u predmetu saznanja. Traganje za tim relacijama zadatak je koji tek predstoji i tom poslu mogao bi se posvetiti i pisac ove knjige.

Poslednji krug pakla

Uporedo sa nastojanjem da uspostavi kritičko odstojanje prema sablaznima imanentizma i redukcionizma, posvetio je Vladimir Cvetković dužnu pažnju i dijagnozi evropske filozofske i kulturno političke situacije, a to je druga ključna tema njegove rasprave. Poduhvativši se pomenutog zadatka, odoleo je iskušenju postmodernizma, otpisujući taj pomodni pravac jednim “udarcem u prolazu” kao “elektičku mešavinu filozofije, nauke, književnosti i žurnalizma”.Postmoderni pogled na svet ne može nam biti rukovodno načelo pri postavljanju dijagnoze vremenu u kojem jesmo već samo simptom ili još bolje završna faza jednog misaonog toka čiji su protagonisti već sa Ničeom dali za pravo Protogori i Gorgji, a ne Sokratu ili Platonu. “Znanje više nije vrlina, već je moć”, kaže Cvetković.
Moć, međutim, u preovlađujućoj teorijskoj optici zapadnog sveta ne samo što postaje samodovoljna, nego se opravdava, čak i obogotvoruje. Apsolutizovani, instrumentalni razum u službi moći, koji bi da potčini i čoveka i prirodu, vodi nerazumevanju drugih i odatle proistekloj imperijalnoj težnji da se “primitivne” kulture saobraze prema “kalupu zapadne racionalnosti”.
Ovoj dobro pogođenoj dijagnozi preovladavajućeg duhovnog stanja Evrope i zapadnog sveta uopšte računajući i Ameriku valjalo bi priključiti, diferencijacionalnoj analizi u prilog samo jednu sociološko politički neophodnu napomenu. Filozofsko obogotvorenje moći i relativizovanje istine postalo je delotvorno i ujedno pogubno, zahvaljujući kraju bipolarnog sveta i uspostavljanju besprozivne dominacije velikih sila, pre svega one danas najmoćnije oličene u američkoj administraciji. I zato nije teško složiti se sa Vladimirom Cvetkovićem kad on, privodeći svoju knjigu kraju, apokaliptički dramatično konstatuje da sa “aktuelnim relativizovanjem istine i obogotvorenjem moći kao da smo zakoračili u poslednji krug pakla iza koga sledi Strašni sud”.
Knjiga umnog i filozofski obaveštenog autora, pisana jezikom bogatim, rečenicama složenim i razuđenim i povremeno barokno rascvetalim.

Nikola Milošević

24.04.03 Politika
Luk ka politickoj praksi
Predstavljena knjiga Vladimira N. Cvetkovica `Moc i mudrost`
`Mudrost ne sme da bude jalova. Ona kao zbir znanja mora da ima prakticnu primenu, kao u Zapadnoj Evropi i Americi. Do problema dolazi kada se mudrost shvata kao moc i dominacija nad ljudima. Vladimir Cvetkovic je u knjizi ’Moc i mudrost’ napravio luk koji vodi od filozofske ka politickoj praksi. Tako shvacena, mudrost ima velike pristalice`, rekao je akademik Nikola Miloševic, na okruglom stolu `Politika i filozofija` koji je juce održan u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju.

Pitajuci se kolika je moc mudrosti, profesor Miloševic je konstatovao da se mudrost pre svega mora razumeti. `Homerovo shvatanje pojma mudrosti je lukavstvo. To prvobitno znacenje može i danas da se koristi ili, kako je rekao jedan filozof, `dobro proživi samo onaj ko se sakrije`, istakao je Miloševic.

`Za razliku od drugih filozofa, smatram da nije velika razlika u shvatanju mudrosti izmedu Istoka i Zapada. Kad je u pitanju pojam moci, tu nema dileme, jer se on koristi na jedini nacin na koji i može. U svojoj knjizi Cvetkovic pravi lepezu zavisnosti izmedu filozofije, s jedne strane, i istorije i politike, s druge`, rekao je, izmedu ostalog, akademik Miloševic.

Autor knjige `Moc i mudrost` dr Vladimir Cvetkovic govorio je o nacinu kako se filozofija i mudrost prožimaju i dodiruju.

– Ne postoji celovita studija o politickoj filozofiji. Ova knjiga je pionirski pokušaj da se definiše odnos izmedu ova dva pristupa stvarnosti. U pocetnom koraku koji sam napravio uspeo sam da izbegnem te dve krajnosti - zakljucio je Vladimir Cvetkovic.

Na jucerašnjem okruglom stolu moglo se cuti da Vladimir Cvetkovic kritikuje diskurs takozvane ciste filozofije, priklanjajuci se hermeneutickom razumevanju posredovanja istorijskih oblika `svetovne mudrosti`, s jedne, i politicke moci, s druge strane.

D. S.

17.04.03 Vreme
Znanje i moć
Moc i mudrost – o politickoj dimenziji filozofije, Vladimir N. Cvetkovic
Neposredno dovodenje filozofskog znanja sa socijalnim institucijama, vrednostima, politickim i kulturno-civilizacijskim osobenostima konkretne istorijske epohe i zajednice, glavna je karakteristika savremenog filozofskog samorazumevanja, a ujedno i ove knjige koja propituje odnos filozofije, njene istorije i povesnog konteksta. Rukovodeci se idejom o živoj interakciji filozofije i politike, Cvetkovic kritikuje diskurs tzv. ciste filozofije, priklanjajuci se hermeneutickom razumevanju posredovanja istorijskih oblika `svetovne mudrosti` s jedne i (politicke) moci s druge strane.

Prema autorovom sudu, nijedna metafizika nije lišena svojih politickih implikacija, jednako kao što i svakoj politici, pre ili kasnije, postaje neophodno da se posredno ili neposredno dovede u vezu sa odredenom filozofijom (metafizikom) preko koje legitimiše aktuelno stanje ili svoje ambicije. Stvarni ili tek nameravani uvid u celinu bica (postojeceg) omogucava filozofskom znanju da uspostavi dijagnozu o sopstvenom vremenu i da pokuša da izvrši uticaj na njega. Tako je dijagnosticko-terapeutska funkcija filozofskog mišljenja tacka u kojoj se medusobno preklapaju naizgled potpuno razlicite teorijsko-prakticne discipline kao što su filozofija i medicina. I kao što u medicini kljucni deo posla biva obavljen dijagnozom i preporukom za terapiju, tako se i u filozofiji velik deo misaonog napora odnosi na dijagonozu o stanju duha u datoj istorijskoj situaciji, uz promišljanje mogucih rešenja za njene protivrecnosti.

Nastojeci da prikaže razlicite moduse takvih napora unutar istorije filozofije, disciplini koja je uvek ujedno i svojevrsna istorija Evrope, Cvetkovic ukazuje na dijalekticku prirodu odnosa znanja i moci (filozofije i politike), kao i na dve najupecatljivije forme njihovog manisfestovanja: politicku filozofiju i ideologiju. I dok je politicku filozofiju odredivalo nastojanje da se `odredena ontološka pocela direktno proslede u politicku sferu`, dotle ideologija, kao specificno moderan fenomen, predstavlja težnju da se putem racionalnih, ili preciznije – naucnih znanja, utemelje ili pak potkopaju odredeni emiprijski utvrdivi odnosi društvene moci.

Na tom osnovu autor daje neku vrstu istorijsko-filozofskog kataloga u kome su predstavljene sve znacajne epohe zapadnoevropskog kulturno-istorijskog i politickog razvitka. Tako se u anticko doba Evrope razvija filozofsko samorazumevanje kome je cilj da omoguci uvid u osnovu stvarnosti i karakter svakog njenog pojedinacnog segmenta, ali i da u isti mah pruži skup pravila za smisleno oblikovanje politicke zajednice, uz propisivanje moralno poželjnih životnih obrazaca. U Srednjem veku pak, u sadejstvu sa hrišcanskom verom, filozofija utemeljuje metafiziku hrišcanske objave, pri cemu politicku zajednicu i smisao ljudskog života nastoji da što potpunije dovede u vezu sa ucenjima Svetog pisma. U oba slucaja karakteristicna je otvorena i neupitna sprega filozofskog znanja i praktickog delovanja – neproblematicni identitet istine i dobra u kome vlada sokratovska deviza: `Vrlina je znanje`.

Cvetkovic uvida da `ono što je uvek i svuda neposredni predmet politickog: moc/vlast, svoje (ne)reflektovano postojanje duguje istorijski oblikovanoj metafizickoj pozadini (‘slika sveta’) koja daje sveukupan smisao sveukupnom življenju, pa tako i konkretnoj politickoj stvarnosti`. Nasuprot tome, razvijajuci se pod geslom `oslobadanja od normativnih sugestija prošlosti` (Habermas), Moderna je radikalno osporila tradirano jedinstvo logickog i ontološkog, Jednog i Mnoštva, istine i dobra, teorije i prakse, znanja i moci.

Težnja ka `jasnim i razgovetnim` percepcijama, zajedno sa Bekonovim sloganom `Znanje je moc`, dovela je do novovekovnih promena u nacinu gledanja na teoriju i praksu. Vrhovni status metafizike je osporen i zamenjen glorifikacijom i snažnim razvitkom nauke(a), dok je klasicna politicka filozofija, koja se bavila racionalnim istraživanjem etickih osnova politike, `prevladana` pitanjima o samoodržanju politicke zajednice, odnosno pitanjima o uslovima opstanka i održanja državne vlasti. Umesto refleksije skupa vrlina, koje su primerene individualnom, a narocito kolektivnom politickom životu, glavna tema postaje razmišljanje o fakticki ustanovljenim odnosima moci, o strategijama njihovog ocuvanja i opravdanja, teorijskog ili konkretno akcionog prevazilaženja ili negiranja.

Zanimljivo je primetiti da se kontekst legitimisanja moci podudara sa nacinom (auto)legitimacije filozofije. Autor navodi da se u Moderni `moc definitivno osamostaljuje i kao takva opravdava; slicno nekada filozofiji i njenoj istini radi istine, sada moc nalazi svoj princip i razlog u sebi samoj... Politicka moc se opravdava, razume i tumaci vlastitim ‘viškom’ ili ‘manjkom’ i kao takva, ona je u potpunosti samodovoljni nacin postojanja`. Rastacuci celoukupan smisao socijalno-politickog postojanja na odnose moci, Moderna je u krajnoj instanci i znanje o politici ucinila jednom, doduše sofisticiranom i prikrivenom, manifestacijom moci. Zato je teleologija modernog znanja o politici više nego jasno uociva i prepoznatljiva: filozofija politike (posredno ili neposredno) služi politickoj borbi, bilo kao adut onih koji žele održati postojece odnose moci, bilo kao snažni impetus onih koji ih žele dovesti u pitanje i odlucno prevladati.

Najzad, Cvetkovic zakljucuje da `... stalni napori duha da se stvarnost cisto pojmovno predstavi, i to na neprotivrecan nacin logosa, nikada nisu u potpunosti urodili plodom iz jednostavnog razloga što pojmovno mišljenje nije u stanju da istovremeno dosegne, objasni, razume i prakticno realizuje totalitet referentnih ravni stvarnosti`. Utoliko savremena filozofska misao odustaje od `velikih prica` i manje-više otvoreno ironicno konstatuje sopstveni `kraj`. Lakoca i preciznost izražavanja i saopštavanja navedenih uvida, kao i njihovih teorijsko-praktickih konsekvenci, svedoce o jednom uspešnom apsolviranju glavnih problema klasicne filozofije, posebno filozofije politike, predmetne oblasti koja je upravo usled stalne dominacije realpolitike do danas uglavnom ostala na rubu sistematskih istraživanja u našoj intelektualnoj sredini.

Dejan Vuk Stankovic

01.01.00
Politika
07.12.2002.

Studije

Filozofija i politika
Vladimir N. Cvetković: `Moć i mudrost`, izdavač: `Službeni list SRJ`, Beograd, 2002.

Pitanja o moći filozofije, o tome šta čini ovu moć, kako se ona stiče, kako se može uvećavati i, najzad, kako se ona gubi ili uništava, često se pokreću u raspravama o sudbini praktične filozofije. Na taj način je određen i okvir u kome se traže izlazi i put vraćanja moći samoj filozofiji. Rasvetljavanje odnosa politike i filozofije, moći i znanja, u osnovi, štiti filozofiju od iluzije o nezavisnosti, otvarajući pitanje o njenoj pretenziji na važenje. U ovoj studiji govori se o alternativama sa političkim posledicama. Iz odnosa znanja i moći, filozofije i politike izvodi se i identitet same filozofije.

U osnovi, to je Hegelova ideja da je filozofsko znanje istorijsko, i zato u odnosu sa drugim oblicima znanja i moći. Filozofija se ovde shvata kao oblik pojmovnog mišljenja i njemu primerenog praktičnog delovanja, koje se nalazi u stalnoj, kritičkoj potrazi za celinom i smislom. Koliko god filozofija bila zaokupljena diskurzivnim, pojmovnim shvatanjem onoga neprolaznog i večnog ona ostaje zaokupljena i istorijom, naročito njenom političkom dimenzijom. Zato se u ovoj knjizi tumače i osvetljavaju veze vremenskog i večnog, veze između istorije i same filozofije.

Vrlina i moć

Na različitim primerima iz istorije filozofije Cvetković pokazuje da filozofija uvek opstaje i kao svojevrsna politika. Pokazuje se da je svaka filozofija politički inspirisana i da je svaka politika određena filozofija. Utoliko se ovaj ogled može čitati i kao uvod u filozofiju politike. Tradicionalna filozofija dolazila je do znanja pomoću argumenata razuma nastojeći da pomoću razuma odredi i stanje samog društva. A logos, kao jedinstveni smisao kosmosa i društvene stvarnosti, pretpostavlja vezu istine i dobra. Veza koju Sokrat određuje u stavu: `Znanje je vrlina`.

Moderno doba će započeti otvorenim sukobom razuma i moći u kome će Sokratova maksima biti zamenjena novom koja glasi: `Znanje je moć`. Umesto sklada u modernom dobu osnovno načelo postaće nihilizam. Cvetkovićeva je namera da pokaže zašto je moderna ukinula hijerarhijski uređen svet metafizičkih vrednosti, zamenjujući ga nihilizmom moći. Glavni zadatak knjige je da pokuša sintezu i legitimiše razlike između znanja i mudrosti, politike i etike. U tom smislu knjiga `Moć i mudrost` predstavlja nastavak istraživanja koje je autor preduzeo u cilju razumevanja istorijskog kretanja i značenja moderne.

Kritički odnos

Od Dekarta do Hegela insistira se na `naučnosti`, koju će savremeni metodolozi nauke odbaciti kao `iracionalno lutanje uma`. Tako se danas došlo do saznanja da ni sama nauka nije ovaj `kraljevski put` do objektivne istine. Postmoderna stvarnost je odbacila racionalističke mitove uverena da je sa starom metafizikom završeno. Filozofija se danas nalazi u stanju disperzije i decentriranosti. Vreme postmoderne je dovelo u sumnju moderni logocentrizam, potvrđujući da živimo u svetu neograničenih mogućnosti. Svetu u kome moć odnosi konačnu prevagu nad umom. Po mišljenju autora, možda je i nesposobnost i nemoć uma da deluje izvan metafizičkih obrazaca dovela do pitanja o samom opstanku filozofije.

Zanimljivo je da Cvetković izvore liberalizma nalazi u Dekartovoj filozofiji, kao i njegovo uverenje da je i pored svega `filozofija rodno mesto diskurzivne istine i idealan medij tumačenja i promene postmodernog vremena `. Njegovo uverenje da je filozofija sačuvala kritički odnos i snagu u odnosu na aktuelnu strukturu vlasti i moći.

Olga DAKOVIĆ

01.01.00
Politika
22.08.2002.
U IZDANJU `SLUŽBENOG LISTA`

Moć i mudrost
Knjige Vladimira Cvetkovića i Vladimira Solovjova

`Službeni list SR Jugoslavije` sve se češće pojavljuje i kao izdavač zavidnih dela iz svetske i naše političke, istorijske i teorijske misli. Niz biblioteka, u kojima je jedan broj knjiga ostvaren i kroz uspešnu saradnju sa drugim izdavačima kao što su `Dosije`, Srpska književna zadruga, Savremena administracija i CID iz Podgorice, postaje prepoznatljiv po kapitalnim izdanjima kojima se obeležava sadašnje vreme brzih i najrazličitijih zbivanja.

Najnovije dve knjige, objavljene i na CD romu, što pokazuje da se `Službeni list` uspešno razvija i u novim tehnologijama, pripadaju upravo toj vrsti dela. Jedna je `Moć i mudrost` iz pera profesora Vladimira N. Cvetkovića, i nosi podnaslov `O političkoj dimenziji filozofije`, dok je druga izbor najznačajnijih radova jednog od najvećih ruskih filozofa Vladimira Solovjova i nosi zajednički naslov `Politička filozofija`. U programu za 2002. godinu, koji je više nego respektivan, ove dve knjige su u samom vrhu, reči su i Zorana Kneževića, direktora `Službenog lista`, i Zorana Živkovića, pomoćnika direktora i direktora izdavačkog sektora.

`Moć i mudrost` je nastavak `Polisa i filozofije` Vladimira N. Cvetkovića, i u njemu se autor bavi preispitivanjem odnosno preplitanjem političke moći i mudrosti. Cvetković samo ovoga puta prati značaj filozofije u politici od antičkog doba do Ničea; knjiga je značajnija tim više što, kako kaže pisac, današnji čovek ne zapaža vezu između filozofije i aktuelnih političkih tendencija. Ova studija čitaoca baš upozorava na tu povezanost, koja je oduvek postojala.

Vladimir Solovjov jedan je od retkih filozofa u Rusiji koji se naučno bavio odnosom i pitanjima politike i religije. Ne polazeći a priori od stanovišta `svetosti` ruske crkve, pisac pokušava da pronađe, kako stoji u recenziji, sve zajedničke činioce pravoslavlja i katoličanstva. Solovjov je kao mislilac `izdanak evropske filozofske škole`, a ovaj je njegov stav bio vrlo dalek većini Rusa u vreme kada je on živeo. Izbor eseja, kao i predgovor za srpsko izdanje knjige `Politička filozofija` Vladimira Solovjova sačinio je akademik Nikola Milošević.

`Službeni list SR Jugoslavije` priprema još niz interesantnih izdanja među kojima ćemo spomenuti prvi tom `Materijalne civilizacije` Fernana Brodela, `Likove Slobodana Jovanovića` Danila Baste, `Antropološku imaginaciju` Bojana Jovanovića, `Istoriju ruske filozofije` Vladimira Zenkovskog...
p.p.


Predmet: 39490703